ДЕМИРДАС: Да ли Турска клизи у грађански рат?

Поделите:

Турска је подељена као никада пре. Победа АКП-а на поновљеним изборима у Истанбулу могла би покренути велике друштвене немире

Иако владајућа Странка правде и развоја (АКП) и турска опозиција различито дожиљавају поништавање избора за градоначелника Истанбула (због нерегуларности) од стране Врховне изборне комисије, постоји једно мишљење које је сигурно: АКП и председник Реџеп Ердоган губе политичку подршку. Ово мишљење је добило на значају кад је АКП изгубио изборе за градоначелника Анкаре, другог највећег града у Турској, од главне опозиционе странке – Републиканске народне странке (ЧХП). Био је то њихов први пораз у претходних 25 година.

Шта доприноси оваквом тренду пада популарности АКП, за коју се у једном тренутку сматрало да је непобедива? Прво, деветогодишњи грађански рат у Сирији извршио је огроман економски и социјални притисак на Турску. Политичке несугласице Турске са Сједињеним Државама око Сирије навеле су Вашингтон да изврши удар на турску економију наметањем санкција и царина, посебно на турски челик и алуминијум. У августу 2018. године турска лира доживела је рекордан пад вредности у односу на амерички долар, што је читаву земљу довело у економску кризу коју Ердоган није могао да превазиђе.

Друго, прилив неких три и по милиона сиријских избеглица у све делове Турске, посебно у Истанбул и Анкару, уздрмао је ионако крхку социјалну структуру те земље. Слике младих Сиријаца како радосно славе нову 2019. годину у центру Истанбула постале су виралне, изазвавши тиме гнев међу Турцима. У Турској је преовладао став како „наши војници (турски војници) гину у Сирији док се сиријски одрасли мушкарци фино забављају у Турској“ . Штавише, већина Турака је мишљења да влада коју води АКП пружа финансијску подршку сиријским избеглицама, дајући им плате и послове (иако већину тих накнада финансира Европска унија преко турске владе), док Турци пате услед катастрофалних економских услова.

ДВА СЦЕНАРИЈА
Да ствари по Ердогана буду још горе, опозиционе странке су на до сада невиђен начин успоставиле међусобни савез како би биле у стању да се супротставе АКП-у. Главна опозициона странка ЧХП и (ИЈИ) IYI странка (Добра странка) оформиле су Национални савез, сагласивши се да неће номиновати кандидате за градоначелника у оним општинама у којима кандидат савеза има веће шансе за победу. Курдска националистичка Народна демократска странка (ХДП) и Странка среће (СААДЕТ) су де факто подржале Национални савез. Савез се показао ефикасним у светлу изборних резултата у Истанбулу и Анкари. Насупрот томе, Ердоганов сопствени савез са Странком националистичког покрета (МХП) остварио је разочаравајуће резултате у тим градовима.

Дакле, зашто су поновљени избори у Истанбулу од виталног значаја за будућност Турске? Турска је усвојила двокружни председнички изборни систем 2017. године по коме су председнику додељена велика извршна овлашћења и по коме он мора да освоји најмање 50 одсто плус један глас да би био изабран. Године 2018. Ердоган је постао први председник Турске изабран по новом систему. Недавно одржани локални избори показали су да, ако се уједини, опозиција може створити одлучујући фронт против Ердогана. У том погледу, ако кандидат ЧХП-а Екрем Имамоглу на поновљеним изборима у Истанбулу победи са једним или два процента разлике, то ће опозиционом блоку донети психолошку предност и означити долазак тешких времена за Ердогана. Победа на изборима у Истанбулу за значила би да је антиердогански блок добио свој „Ројал флеш“. (Поред још увек нејасних резултата избора у Истанбулу, ЧХП је већ освојио четири највећа града – Анкару, Измир, Адану и Анталију).

Екрем Имамоглу у једном од многобројних обраћања његовим присталицама у Истанбулу (Фото: Јасин Акгул/AFP/Getty Images)

Екрем Имамоглу у једном од обраћања својим присталицама у Истанбулу (Фото: Јасин Акгул/AFP/Getty Images)

Постоје два могућа сценарија за период након поновљених избора у Истанбулу 23. јуна и ниједан не изгледа сјајно за Турску. У првом сценарију побеђује кандидат АКП-а Бинали Јилдирим, а затим опозициони блок отпочиње са својим дуго планираним устанком у „венецуеланском стилу“ у форми уличних демонстрација. Турска је већ искусила овај вид покушаја збацивања владе са протестима из Гези парка 2013. године, када је током два и по месеца насилних демонстрација широм земље погинуло 22 људи, а хиљаде њих било ухапшено. Опозиција би свакако могла покушати са спровођењем насилне побуне, али уз полицију, војску и обавештајне службе које се налазе под пуном Ердогановом контролом након чистки извршених после неуспешног државног удара 15. јула 2016. године, органи за спровођење закона и обавештајне службе ће вероватно брзо угушити или чак спречити такве догађаје да се уопште десе.

Међутим, турско друштво је подељно као никада пре, а победа АКП-а у Истанбулу могла би покренути друштвене немире у Турској које држава неће моћи да контролише. Фудбалске утакмице, поготово оне између Бешикташа и Фенербахчеа, погодне су за покретање такве масовне мобилизације, будући да је познато да су навијачи ових фудбалских клубова противници власти. На пример, Карси група која припада навијачима Бешикташа била је једна од покретачких снага протеста из Гези парка 2013. године. Није случајност то што је Екрем Имамоглу десет дана након избора отишао на фудбалску утакмицу Бешикташ-Башакшехир пре него што је добио потврду бирачког одбора. Током утакмице, навијачи Бешикташа су узвикивали пароле подршке Имамоглуу.

ДУГОРОЧНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ
Други сценарио би имао дугорочне импликације. Ако победи кандидат ЧХП-а Екрем Имамоглу, то ће дати ветар у леђа широким напорима опозиције да доведу у питањевлегитимитет Ердогана и АКП-а. Иако је Ибрахим Калин, портпарол турског председника, рекао како неће бити избора пре 2023. године, оне године у којој истиче Ердоганов мандат, он би, уколико се осети довољно самоувереним, могао расписати превремене опште изборе. Ердоганов други мандат у великој мери зависи од тога како ће се турска економија развијати до наредних председничких избора.

Евентуални пораз Ердогана на председничким изборима ће утрти пут за огромне парадигматске промене у турској политици у којима ће опозициона коалиција заменити царство АКП-а које се стварало од 2002. године. Ова смена ће вероватно бити болан процес за Турску с обзиром да би нови председник који не долази из редова АКП-а скоро сигурно кренуо да преиспитује структуре моћи које је Ердоган успоставио у војсци, полицији, судству и другим државним институцијама. Међу члановима антиердоганског опозиционог блока су и Фетула Гулен и његови следбеници, за које се верује да стоје иза неуспелог војног удара 2016. године, али и курдска националистичка ХДП, чији су поједини чланови већ били у притвору због оптужби за терористичка дела.

У случају Ердогановог силаска с места председника, ови ентитети, као и главна опозициона странка ЧХП, веротвано ће кренути да се свете члановима АКП-а услед гнева који се у њима сакупљао 17 година, као и због чистки које су погодиле стотине хиљада људи. Оваква врста транзиције ће без икакве сумње распламсати насиље између супротстављених слојева друштва и довести до жестоког грађанског рата. Ердоган је скројио горњи ешалон државе по својој мери. Како ће генерали, шефови полиције и припадници служби безбедности наклоњени Ердогану реаговати на опозиционог председника, који по дефиницији управља свим овим важним елементима државе, остаје у домену шпекулација. Много важније питање је да ли ће Ердоган уопште дозволити свом заменику да преузме дужност. Насилна опструкција настојања опозиције да заузме председништво је рецепт за катастрофу.

Ердоган на обележавању 95 година од Дана победе испред маузолеја Кемалу Ататурку у присуству војника и официра, Анкара, 30. август 2017. године (Фото: Ројтерс/Умит Бекташ)

Ердоган у присуству војника и официра на обележавању 95 година од Дана победе испред маузолеја Кемалу Ататурку, Анкара, 30. август 2017. године (Фото: Ројтерс/Умит Бекташ)

Без обзира на резултате избора у Истанбулу, пред Турском су изузетно тешка времена. Економија не показује знакове опоравка. Не назире се крај сиријском грађанском рату, који наставља да оптерећује турску друштвену структуру и економију. Турско друштво никада није било тако поларизовано; политичари и истакнуте личности морају да дођу до неке врсте сагласности пре него што се оно уруши изнутра.

Коначно, тотална имплозија Турске би најавила и веома тешка времена за Европу, која је већ политички уздрмана због прилива пар хиљада избеглица из Сирије. Имајући у виду да Турска има 80 милиона становника, општи друштвени метеж би изазвао поплаву избеглица у размерама које Европа није спремна да прихвати.

На крају, али не и најмање важно, парализа другог најјачег члана НАТО-а (и бедема за спречавање преливања кризе са Блиског истока) ће фундаментално уздрмати темеље Трансатлантског савеза.

 

Али Демирдас је доктор политичких наука и бивши Фулбрајтов стипендиста. У периоду од 2011. до 2018. предавао је на Универзитету Чарлстон у Јужној Каролини као ванредни професор међународних односа.

 

Превео Радомир Јовановић

Novi standard

Извор The National Interest

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here