DEMIRDAS: Da li Turska klizi u građanski rat?

Podelite:

Turska je podeljena kao nikada pre. Pobeda AKP-a na ponovljenim izborima u Istanbulu mogla bi pokrenuti velike društvene nemire

Iako vladajuća Stranka pravde i razvoja (AKP) i turska opozicija različito dožiljavaju poništavanje izbora za gradonačelnika Istanbula (zbog neregularnosti) od strane Vrhovne izborne komisije, postoji jedno mišljenje koje je sigurno: AKP i predsednik Redžep Erdogan gube političku podršku. Ovo mišljenje je dobilo na značaju kad je AKP izgubio izbore za gradonačelnika Ankare, drugog najvećeg grada u Turskoj, od glavne opozicione stranke – Republikanske narodne stranke (ČHP). Bio je to njihov prvi poraz u prethodnih 25 godina.

Šta doprinosi ovakvom trendu pada popularnosti AKP, za koju se u jednom trenutku smatralo da je nepobediva? Prvo, devetogodišnji građanski rat u Siriji izvršio je ogroman ekonomski i socijalni pritisak na Tursku. Političke nesuglasice Turske sa Sjedinjenim Državama oko Sirije navele su Vašington da izvrši udar na tursku ekonomiju nametanjem sankcija i carina, posebno na turski čelik i aluminijum. U avgustu 2018. godine turska lira doživela je rekordan pad vrednosti u odnosu na američki dolar, što je čitavu zemlju dovelo u ekonomsku krizu koju Erdogan nije mogao da prevaziđe.

Drugo, priliv nekih tri i po miliona sirijskih izbeglica u sve delove Turske, posebno u Istanbul i Ankaru, uzdrmao je ionako krhku socijalnu strukturu te zemlje. Slike mladih Sirijaca kako radosno slave novu 2019. godinu u centru Istanbula postale su viralne, izazvavši time gnev među Turcima. U Turskoj je preovladao stav kako „naši vojnici (turski vojnici) ginu u Siriji dok se sirijski odrasli muškarci fino zabavljaju u Turskoj“ . Štaviše, većina Turaka je mišljenja da vlada koju vodi AKP pruža finansijsku podršku sirijskim izbeglicama, dajući im plate i poslove (iako većinu tih naknada finansira Evropska unija preko turske vlade), dok Turci pate usled katastrofalnih ekonomskih uslova.

DVA SCENARIJA
Da stvari po Erdogana budu još gore, opozicione stranke su na do sada neviđen način uspostavile međusobni savez kako bi bile u stanju da se suprotstave AKP-u. Glavna opoziciona stranka ČHP i (IJI) IYI stranka (Dobra stranka) oformile su Nacionalni savez, saglasivši se da neće nominovati kandidate za gradonačelnika u onim opštinama u kojima kandidat saveza ima veće šanse za pobedu. Kurdska nacionalistička Narodna demokratska stranka (HDP) i Stranka sreće (SAADET) su de fakto podržale Nacionalni savez. Savez se pokazao efikasnim u svetlu izbornih rezultata u Istanbulu i Ankari. Nasuprot tome, Erdoganov sopstveni savez sa Strankom nacionalističkog pokreta (MHP) ostvario je razočaravajuće rezultate u tim gradovima.

Dakle, zašto su ponovljeni izbori u Istanbulu od vitalnog značaja za budućnost Turske? Turska je usvojila dvokružni predsednički izborni sistem 2017. godine po kome su predsedniku dodeljena velika izvršna ovlašćenja i po kome on mora da osvoji najmanje 50 odsto plus jedan glas da bi bio izabran. Godine 2018. Erdogan je postao prvi predsednik Turske izabran po novom sistemu. Nedavno održani lokalni izbori pokazali su da, ako se ujedini, opozicija može stvoriti odlučujući front protiv Erdogana. U tom pogledu, ako kandidat ČHP-a Ekrem Imamoglu na ponovljenim izborima u Istanbulu pobedi sa jednim ili dva procenta razlike, to će opozicionom bloku doneti psihološku prednost i označiti dolazak teških vremena za Erdogana. Pobeda na izborima u Istanbulu za značila bi da je antierdoganski blok dobio svoj „Rojal fleš“. (Pored još uvek nejasnih rezultata izbora u Istanbulu, ČHP je već osvojio četiri najveća grada – Ankaru, Izmir, Adanu i Antaliju).

Ekrem Imamoglu u jednom od mnogobrojnih obraćanja njegovim pristalicama u Istanbulu (Foto: Jasin Akgul/AFP/Getty Images)

Ekrem Imamoglu u jednom od obraćanja svojim pristalicama u Istanbulu (Foto: Jasin Akgul/AFP/Getty Images)

Postoje dva moguća scenarija za period nakon ponovljenih izbora u Istanbulu 23. juna i nijedan ne izgleda sjajno za Tursku. U prvom scenariju pobeđuje kandidat AKP-a Binali Jildirim, a zatim opozicioni blok otpočinje sa svojim dugo planiranim ustankom u „venecuelanskom stilu“ u formi uličnih demonstracija. Turska je već iskusila ovaj vid pokušaja zbacivanja vlade sa protestima iz Gezi parka 2013. godine, kada je tokom dva i po meseca nasilnih demonstracija širom zemlje poginulo 22 ljudi, a hiljade njih bilo uhapšeno. Opozicija bi svakako mogla pokušati sa sprovođenjem nasilne pobune, ali uz policiju, vojsku i obaveštajne službe koje se nalaze pod punom Erdoganovom kontrolom nakon čistki izvršenih posle neuspešnog državnog udara 15. jula 2016. godine, organi za sprovođenje zakona i obaveštajne službe će verovatno brzo ugušiti ili čak sprečiti takve događaje da se uopšte dese.

Međutim, tursko društvo je podeljno kao nikada pre, a pobeda AKP-a u Istanbulu mogla bi pokrenuti društvene nemire u Turskoj koje država neće moći da kontroliše. Fudbalske utakmice, pogotovo one između Bešiktaša i Fenerbahčea, pogodne su za pokretanje takve masovne mobilizacije, budući da je poznato da su navijači ovih fudbalskih klubova protivnici vlasti. Na primer, Karsi grupa koja pripada navijačima Bešiktaša bila je jedna od pokretačkih snaga protesta iz Gezi parka 2013. godine. Nije slučajnost to što je Ekrem Imamoglu deset dana nakon izbora otišao na fudbalsku utakmicu Bešiktaš-Bašakšehir pre nego što je dobio potvrdu biračkog odbora. Tokom utakmice, navijači Bešiktaša su uzvikivali parole podrške Imamogluu.

DUGOROČNE IMPLIKACIJE
Drugi scenario bi imao dugoročne implikacije. Ako pobedi kandidat ČHP-a Ekrem Imamoglu, to će dati vetar u leđa širokim naporima opozicije da dovedu u pitanjevlegitimitet Erdogana i AKP-a. Iako je Ibrahim Kalin, portparol turskog predsednika, rekao kako neće biti izbora pre 2023. godine, one godine u kojoj ističe Erdoganov mandat, on bi, ukoliko se oseti dovoljno samouverenim, mogao raspisati prevremene opšte izbore. Erdoganov drugi mandat u velikoj meri zavisi od toga kako će se turska ekonomija razvijati do narednih predsedničkih izbora.

Eventualni poraz Erdogana na predsedničkim izborima će utrti put za ogromne paradigmatske promene u turskoj politici u kojima će opoziciona koalicija zameniti carstvo AKP-a koje se stvaralo od 2002. godine. Ova smena će verovatno biti bolan proces za Tursku s obzirom da bi novi predsednik koji ne dolazi iz redova AKP-a skoro sigurno krenuo da preispituje strukture moći koje je Erdogan uspostavio u vojsci, policiji, sudstvu i drugim državnim institucijama. Među članovima antierdoganskog opozicionog bloka su i Fetula Gulen i njegovi sledbenici, za koje se veruje da stoje iza neuspelog vojnog udara 2016. godine, ali i kurdska nacionalistička HDP, čiji su pojedini članovi već bili u pritvoru zbog optužbi za teroristička dela.

U slučaju Erdoganovog silaska s mesta predsednika, ovi entiteti, kao i glavna opoziciona stranka ČHP, verotvano će krenuti da se svete članovima AKP-a usled gneva koji se u njima sakupljao 17 godina, kao i zbog čistki koje su pogodile stotine hiljada ljudi. Ovakva vrsta tranzicije će bez ikakve sumnje rasplamsati nasilje između suprotstavljenih slojeva društva i dovesti do žestokog građanskog rata. Erdogan je skrojio gornji ešalon države po svojoj meri. Kako će generali, šefovi policije i pripadnici službi bezbednosti naklonjeni Erdoganu reagovati na opozicionog predsednika, koji po definiciji upravlja svim ovim važnim elementima države, ostaje u domenu špekulacija. Mnogo važnije pitanje je da li će Erdogan uopšte dozvoliti svom zameniku da preuzme dužnost. Nasilna opstrukcija nastojanja opozicije da zauzme predsedništvo je recept za katastrofu.

Erdogan na obeležavanju 95 godina od Dana pobede ispred mauzoleja Kemalu Ataturku u prisustvu vojnika i oficira, Ankara, 30. avgust 2017. godine (Foto: Rojters/Umit Bektaš)

Erdogan u prisustvu vojnika i oficira na obeležavanju 95 godina od Dana pobede ispred mauzoleja Kemalu Ataturku, Ankara, 30. avgust 2017. godine (Foto: Rojters/Umit Bektaš)

Bez obzira na rezultate izbora u Istanbulu, pred Turskom su izuzetno teška vremena. Ekonomija ne pokazuje znakove oporavka. Ne nazire se kraj sirijskom građanskom ratu, koji nastavlja da opterećuje tursku društvenu strukturu i ekonomiju. Tursko društvo nikada nije bilo tako polarizovano; političari i istaknute ličnosti moraju da dođu do neke vrste saglasnosti pre nego što se ono uruši iznutra.

Konačno, totalna implozija Turske bi najavila i veoma teška vremena za Evropu, koja je već politički uzdrmana zbog priliva par hiljada izbeglica iz Sirije. Imajući u vidu da Turska ima 80 miliona stanovnika, opšti društveni metež bi izazvao poplavu izbeglica u razmerama koje Evropa nije spremna da prihvati.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, paraliza drugog najjačeg člana NATO-a (i bedema za sprečavanje prelivanja krize sa Bliskog istoka) će fundamentalno uzdrmati temelje Transatlantskog saveza.

 

Ali Demirdas je doktor političkih nauka i bivši Fulbrajtov stipendista. U periodu od 2011. do 2018. predavao je na Univerzitetu Čarlston u Južnoj Karolini kao vanredni profesor međunarodnih odnosa.

 

Preveo Radomir Jovanović

Novi standard

Izvor The National Interest

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here