ДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Поделите:

Протођакон професор др Љубомир Ранковић поводом десетогодишњице од упокојења патријарха Павла

Вече патријарха Павла, поводом 10-годишеице упокојења, одржано је синоћ у Центру за културу Раковица.

О животу и раду „свеца који хода“ говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић аутор књиге Вујански крст патријарха Павла“ и академик Славко Каравидић рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић.

– Недокучиве су мистерије Божјег промисла – рекао је протођакон професор др Љубомир Ранковић.  Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот Патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље.

Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”.

– Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци – казао је Ранковић.

– Онај који је био првојерах Српске цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године, било је девети круг пакла за њега и његов народ. Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату.

Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност.

Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „ завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ.

Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.”

Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи светог Владике Николаја: „Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела“.

-Патријарх Павле целога живота поручивао је: „Будимо људи!“, а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о шатријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици.

Novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here