Dimitrijević: I ovo da se zna – u pitanju su kvislinzi, a ne homoseksualci

Podelite:

Jedna pesmica, kao moto

Zoran Tucaković je, 10. juna 2019, na Internetu zapevao:“Osnovno je ljudsko pravo / Nečovekom da se bude, / I platiće svako glavom / Ko udari na neljude. // Novi Zakon, ničem srodan, / Trijumfalno svetom vlada: / Pravo biti neprirodan / Ko ugrozi, odmah strada.“[1]

Dijego Fuzaro o NVO kvilinzima

U „Pečatu“ od 14. juna 2019, italijanski mislilac Dijego Fuzaro nam jasno kaže kako se igra igrica zvana „nevladine organizacije“: „NVO su samo apstraktno na strani humanosti: u konkretnom smislu, one su na strani kapitala i njegovih agenata, čiji interes štite. Oni kažu da žele spasiti migrante: u stvari, deportuju ih kao nove robove na Zapad s deregulisanom ekonomijom, čime se omogućava smanjenje troškova lokalne radne snage. /…/ Mi smo usred klasne borbe koju vode gospodari globalizma protiv srednje klase i radničke klase“. Fuzaro upozorava da rušenje svih vrednosti tradicionalnog društva prvo sprovodi bankokratija; gde oni ne mogu da okončaju svoj dželatski posao, stižu NVO, kojima se gospodari novca „služe kao moćnom sredstvom za zaobilaženje i prevazilaženje suvereniteta država i za sprovođenje, tačku po tačku, globalističkog plana vladajuće klase u potrazi za konačnim oslobođenjem od političke regulacije nacionalnih suverenih država kao poslednjih uporišta demokratije“.

U tom smislu treba razumeti i upotrebu gejstapovskih nevladinih organizacija, koje, u ime totalitarne ideologije političkog homoseksualizma, nastoje da zastraše i onemoguće sve kritičare njihovog služenja gospodarima kancerogenog kapitalizma 21. veka.

Od Ernsta Rema do naših dana

Eto zato i mene u ovoj priči, na udaru globalnog Gejstapoa kome pripadaju i izvesni domaći NVO jurišnici. Militantni, dakako, baš kao i njihove duhovne preteče iz SA odreda, koji su bili udarne pesnice Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke. Evo šta o tome kaže advokat i pisac Rade Janković, u svojoj knjizi „Gluvo doba“:“Istorija nas ipak nečemu uči: dva najtotalitarnija režima koje je svet ikada video – Sparta i Treći Rajh – negovali su kult „muške ljubavi“! Vođa „Jurišnih odreda“, koji su Hitlera doveli na vlast, Ernst Rem – bio je peder! Kao i Spartanci i „Jurišni odredi“ su upražnjavali pederastiju – zato što pederastija kao inverzija polne ljubavi može da ima onu istu kohezivnu snagu koju ima i prava polna ljubav, te zato i može da jednu amorfnu grupu transformiše u „porodicu“ – poveže je u čvrstu celinu! Institucionalizovana pederastija, dakle, u bliskoj budućnosti treba da postane ona kohezivna sila koja će zameniti novac i ideologiju – koji su bili sredstva povezivanja u klasičnim oligarhijama kapitalističkog i boljševičkog tipa. Ne, nećemo morati da budemo svi pederi! Samo „odabrana grupa“ – onih „petoro ili šestoro“ o kojima nam je govorio Etijen De la Boesi u svojoj „Raspravi o dobrovoljnom ropstvu“. Oni su istinsko „tajno bratstvo“ tog „Vrlog novog sveta“, a ovi što „paradiraju“ samo su katalizatoristuren da omekša vašu isuviše tvrdu osetljivost na „duh modernog vremena“. Oni već imaju svoje simbole, svoju mimikriju, svoje znakove raspoznavanja; imaju svoje klubove, svoje diskoteke, svoje bordele; svoje političare, svoje glumce, svoje kulturne radnike… I neka vas zato ne čudi što je danas, posle masonskog – pederski lobi najjači u Evropi! Jer u Evropi je već odavno dovršen proces radikalne transformacije svih klasičnih vrednosnih i političkih pojmova koji treba da se dogodi i kod nas.“

I događa se.

Javio se i Vujić

A Branislav V. Vujić, čovek čiji tekst su NVO jurišnici koristili da me optuže da ih „diskriminišem“, jer sam ga citirao u svom članku „U odbranu prirodne porodice“, piše mi, ovih dana, i veli, između ostalog: „Poštovani gospodine Dimitrijeviću, vidim da još uvek traje ovaj besmisleni i sraman proces protiv Vas, koji su započele ambiciozne male tužibabe (koje se tako kandididuju za kandićke i biserkovićke nove generacije) i dežurne ulizice vlasti, samoproglašene „savesti društva“, isplaćivane za svoj „lov na veštice“ donedavno iz strane fondova, a danas iz državnog budžeta), a nastaviće ga njeni organi, po službenoj dužnosti, jednako bez griže savesti, jer „samo obavljaju svoj posao“ i „moraju da misle na svoju decu“. Vidim i apele onih koji su se solidarisali sa Vama i vode kampanju u Vašu korist, a čija se mišljenje (koja imaju nesumnjivo daleko veću težinu od ovih prvih, „zaštitnica“ isključivo svog statusa i svojih karijera), ovaj cirkuski sistem potpuno ignoriše. Nadam se da uspevate da se sa tim izborite? Ako ja mogu nečim da pomognem, slobodno recite. Ukoliko bi Vašu situaciju olakšalo to da se pozovete na mene, jer sam i ja u tom kontekstu pomenut, uradite to slobodno. /…/ Vi ste, kao muškarac, Srbin i pravoslavni vernik, u Srbiji „građanin drugog reda“, najniži u lancu ishrane, hranljiva podloga za sve navodno „ugrožene“ i „manjinske grupe“ privilegovane i one unapred u poziciji „dobitnika” /…/ Na tapetu ste zato što ste poznati i Vaša reč ima težinu. Ukoliko bi Vas i one koji su ljudi vašeg formata, ovako bezobrazno ućutkali, onima koji su anonimni ne ostaje ništa dugo nego da podviju rep i priključe se masi „unutrašnjih emigranata“ …Šta da Vam kažem? Čuvajte se …Imate moju punu podršku. Ja stojim iza svake reči koju sam Vam preneo, iza svega što sve Vi objavili u kontekstu Vaših stavova i što stoji u onom mom tekstu „Teror duginih boja”.“

Naravno, ne pada mi na pamet da Vujića upetljavam u ovo – čoveka sam citirao, a to je NVO „Da se zna“ bio samo povod da krenu u svoj cenzorski juriš, s ciljem da me, izvođenjem pred sud, oblate u javnosti i liše prava na slobodu mišljenja i veroispovesti. Kako to, u stvarnosti, izgleda?

Od tekstova do uništavanja imovine

Dana 6. 6. novine „Danas“ objavile su agencijsku vest FoNet-a, koja zaslužuje podrobnu analizu (sve navode dajem kurzivom): Udruženje „Da se zna“ zabeležilo je u 2018. godini 42 protivpravna akta prema LGBT osobama, odnosno fizičkih napada, slučajeva diskriminacije, pretnji i uvreda, rečeno je danas na predstavljanju izveštaja „Podaci, a ne zvona i praporci“.[2]

Zanimljivo je koji su sve „protivpravni akti“ uključeni u izveštaj organizacije – od pretnji i uvreda, preko fizičkih napada, do diskriminacije (koja, po dotičnima, podrazumeva i pisanje i objavljivanje tekstova, zbog čega izvesni, kao Ristivojević i Dimitrijević, mogu završiti na sudu).

U izveštaju se u pola dokumentovanih zločina iz mržnje (35 u 2018) uključivalo psihičko nasilje, u 12 slučajeva zabeležene su pretnje, u devet diskriminacija, u po jednom slučaju uništavanje imovine, proganjanje, maltretiranje i govor mržnje. Četvrtina slučajeva uključivala je fizičko nasilje bez telesnih povreda, dok je u tri slučaja došlo do povreda.[3]

I ovde je sve izjednačeno – psihičko nasilje, uništavanje imovine, proganjanje, govor mržnje. To su sve „zločini iz mržnje“ (hate crimes): bez obzira da li nekom uništavaš imovinu ili pišeš tekst „U odbranu prirodne porodice“, ti si „zločinac iz mržnje“.

Statistika

Naši precizni evidentičari (treba sve podatke podastrti na „nadležnom mestu”), napravili su i statistiku („Statistika, naša dika, što poželiš, to naslika“, reče pokojni Vib): Poredeći 2017. i 2018. godinu koordinator za zajednicu u Udruženju „Da se zna“ Miloš Kovačević rekao je da je od svih zabeleženih slučajeva u 2017. bilo 30 odsto fizičkih napada, a u 2018. 33,5 odsto, da je bilo 63 odsto uvreda u 2017. a naredne godine 57,1 odsto. „Tu nema većeg odstupanja. Diskriminacija je u porastu u 2018, a pretnje u opadanju. U 2017. pretnje su činile 41 odsto slučajeva, a u 2018. godini 28,6 odsto. Slučajevi fizičkog nasilja su konstantni. Zabeležili smo tri slučaja sa teškim povredama“, rekao je Kovačević i dodao da su zabeležena i dva seksualna napada prema lezbejkama. Zločini iz mržnje dogodili su se 11 puta na otvorenim javnim površinama, dva puta u zatvorenim javnim prostorima, pet puta na radnom mestu žrtve, jednom u gradskom prevozu, dva puta u zdravstvenoj ustanovi, jednom u policijskoj stanici, devet puta u stanovima žrtava ili njihovih prijatelja i porodice, tri puta u obrazovnim ustanovama i dva puta na LGBT mestima. Izveštaj pokazuje da su policiji prijavljena samo tri slučaja, tužilaštvu dva, po jedan u Centru za socijalni rad i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, a takođe opao je broj prijavljenih slučajeva tužilaštvu i policiji u odnosu na 2017. kada je bilo prijavljeno 67 odsto slučajeva, dok je u 2018. prijavljeno manje od 12 odsto. Kao razlog za neprijavljivanje slučajeva žrtve su najčešće, u 23,5 odsto slučajeva navele nepoverenje u institucije, a po 14,7 odsto zbog straha od počinitelja i nepoznavanja procedura.[4]

Naš poznati analitičar radikalnog feminizma i rodne politike, Mihailo Alić, ističe, baš povodom ovakve analize: „Ovo je upravo dokaz, i to iz njihovih statistika, da su osobe iz LGBT populacije mnogo zaštićenije od onih iz heteroseksualne. Ako je verovati na reč potpredsednici vlade Srbije, „svaka peta žena trpi nasilje“. Pošto se uzima da LGBT osoba ima 5% u opštoj populaciji, to je 350.000, a 35 ih je trpelo „nasilje“, znači jedna u 10.000, ispada da trpe 2.000 puta manje nasilja nego žene (naravno Zorana Mihajlović je za žene preuveličala 100 puta, ali i onda ispada da osobe iz LGBT populacije trpe 20 puta manje). To je naravno tačno i prema broju ubijenih predstavnika LGBT i heteroseksualne populacije. U izveštaju se ne pominje nijedna ubijena osoba, dok je broj ubijenih muškaraca u stotinama, a žena u desetinama. Pa koga onda treba štititi: LGBT, ili heteroseksualnu populaciju?“[5] Odgovor se zna. Ali se ne sme reći: Brisel zabranjuje da se govori.

Drugosrbijanska stranka prava

Naši „pravaši“ (nazovimo ih „Drugosrbijanska stranka prava“, sa mnogo starčevićevske revnosti za praćenje nepočinstava „pasmine slavoserbske“, inače već vekovima „nakota za sjekiru“) prate i stanje u regionu, i prekorevaju nas njime: Menadžer udruženja ERA Vuk Raičević izneo je podatke u regionu i kazao da je u Albaniji evidentirano 45 slučajeva, ali da su samo tri prijavljena policiji, kao i da su u Makedoniji registrovana 43 slučaja, a policiji prijavljena četiri. „U našem regionu dobar primer je Hrvatska, jer se dela motivisana zločinom iz mržnje gone po službenoj dužnosti“, rekao je Raičević. Izvršna direktorka „Da se zna“ Dragoslava Barzut ocenila je da je situacija ostavlja poražavajući utisak jer pored dobre legislative gonjenja slučajeva koje prijave se odlažu.[6]

LBGTXYZ vitezovi hoće – šta? Pa da sve bude kao u, negda Starčevićevoj, a sada Kolindinoj, Hrvatskoj, gde se „zločini iz mržnje“ gone po automatizmu zakona, osim ako od tih zločina nisu stradali Srbi, koji u Hrvatskoj imaju mnogo manje prava nego politički pederasti (izraz „pederasti“ korišćen je u nas pre popularnog izraza „gej“, sirječ „veseljak“, „veseli“, „veselnik“). I humanistica i književnica na čelu „Da se zna“, Dragoslava Barzut, poetesa i MORALNA GROMADA sa sklonošću ka cenzuri, skoro „Marija na Prkosima“ naših LBGTXYZ revolucionara, žali što se legislativa u Srbiji još uvek ne koristi kao toljaga, kao juridički malj koji treba, u nekoj novoj, za sada samo virtuelnoj, Gradini, da mlati po glavudži sve užasne tipove, pre svega intelektualce – LBGTXYZ-mrsce, mrske našem EUropskom srcu.

Reductio ad Hitlerum

I onda dolazimo do, što bi EU Hrvati rekli, „poante“: Među slučajevima za koje su tražili sudsko gonjenje zbog diskriminacije LGBT osoba navodi se slučaj sadašnjeg dekana Pravnog fakulteta u novom Sadu Branislava Ristivojevića, pevača Aleksandra Vuksanovića – Ace Lukasa i književnika Vladimira Dimitrijevića.[7]

Da, da, svi su tu: i ozbiljan naučnik Ristivojević, i pravoslavni publicista Dimitrijević, i nezaobilazni folker Aca Lukas. Od svega pomalo, za svakog ponešto. Obavlja se redukcija ad Hitlerum. U istom izveštaju NVO „Da se zna“ su i nasilnici i intelektualci, i tabadžije i književnici: svi su oni, naravno, Hitler, uključujući i Ristivojevića i Dimitrijevića. Sve ih treba na sud: i pravnika, i publicistu, i kontroverznog pevača.

„Da se zna“ pokreću sudske procesiće, da bi svoje postojanje opravdali pred pretpostavljenima.

Premudrosti jednog Šparavala

Pa onda još i ovo: Predstavnik „Da se zna“ Stefan Šparavalo rekao je da je zanimljivo da je među slučajevima jedan koji je pevao na mitingu vlasti, a drugi koji je govorio na protestu „Jedan od pet miliona“ i da to pokazuje koliko je LGBT zajednica „važna“ i za vlast i za opoziciju.[8]

Šparavalo naš, koji je pokušao da čitaocima „ušpara“ (uštedi) pravo na zdrav razum, izvukao je zaključak da su Lukas (Vučićev čovek) i Dimitrijević (podržava proteste protiv Vučićeve klovnokratije) isto i isti – jer, i vlast i opozicija, avaj, ne mare za ideje političkih homoseksualaca, koji traže da se ugledamo na zemlju Ante Starčevića i Kolinde Grabar Kitarović i da gonimo svakog na koga oni pokažu prstom.

Koliko su im važni štićenici?

Štićenici „Da se zna“ su, kažu oni iz NVO, članovi tzv. „LGBT zajednice“. Kakva je to „zajednica“? Ko ju je osnovao? Kakva su ovlašćenja NVO „Da se zna“ u odbrani dotičnih i kad im je ta ovlašćenja „zajednica“ predala u ruke? Jer ovde, u Srbiji, kako reče jedan od komentatora na „Stanju stvari“, nema nikakve „LGBT zajednice“. Komentator nas upozorava na svojevrsni neokomunizam u nas kao suštu osnovu progona inakomislećih: „Jedna od najgorih laži ’rodnoravnopravnih‘ komunista je i laž o tzv. LGBT zajednici. LGBT zajednica ne postoji. Niko se nije okupio u smislu bilo kakve ’zajednice‘ a da je ovlašćen i izglasan na bilo koji način. Imamo samo nastavljanje zloupotreba vlasti i nasilje komunističkih tzv. nevladinih organizacija. Te organizacije nisu ovlašćene da predstavljaju građane. Nisu nikada birane od građana. Teškim zloupotrebama vlasti od strane stranaka ’vlasti‘ i ’opozicije‘ (KP Srbije) su doneti neki direktno protivustavni propisi koji omogućuju tzv. nevladinim organizacijama odnosno njihovim ’ekspertima‘ da učestvuju u radu organa javnih vlasti i u donošenju propisa. Reč je o nasilnoj promeni ustavnog uređenja i teškim kršenjima ljudskih prava.Prava gej, trans i lezbejskih osoba ne postoje. U pravima postoje samo prava fizičkih (ili pravnih) lica, koja treba da budu zaštićena primenom postojećih propisa a ne besmislenim dupliranjem normi odnosno rastom države/komunističke tiranije. Ne postoje ženska prava, kao što ne postoje ni muška prava. Ne postoje prava invalida kao što ne postoje prava ljudi bez invaliditeta. Ne postoje prava ove ili one nacije, vere i slično već samo ljudska prava. Bilo kakvo razlikovanje grupa ljudi prema bilo kojim ličnim svojstvima ili opredeljenjima je u osnovi protivpravno i u osnovi diskriminišuće. Pravo je već dostiglo ideal. Već voli sve ljude. Pravo ne diskriminiše. Samo ekstremi to rade. Naravno, iz u osnovi protivpravnog i diskriminišućeg pristupa problemu kreće čitav niz drugih kao i gluma borbe za ljudska prava a sve to delom finansirano zloupotrebom novca građana. Građani ne dobijaju pravnu zaštitu zbog bilo kakvih ličnih svojstava već zbog činjenice da su ljudska bića i državljani jednog pravnog sistema. Stalnim lažima i zamenom teza od strane komunističkih organizacija koje nikoga ne predstavljaju se uvode nasilne kolektivističke ideologije u naš pravni sistem i celo društvo…“[9]

I za kraj evo poruke „Da se zna“: LGBT zajednica je i na margini vlasti čija premijerka tvrdi da zemlja nije homofobična. Kakva se poruka šalje kada takva osoba (Vuksanović) bude plaćena našim parama i stoji pored predsednika ili premijerke“, rekao je Šparavalo. On je rekao i da je kada je podneta tužba protiv Dimitrijevića zbog diskriminacije prema LGBT osoba, on dobio podršku mnogih ljudi, među kojima je bio i predsednik Dveri Boško Obradović.[10] 

Smeli Šparavalo iskazuje samu srž želja, tzv. „vlažnih snova“, političkih homoseksualaca: oni žele vlast. Tu je prava erotika, tu je šansa da svima pristupe kao nosioci novih, vaspitnih uvida i metoda, sa sve juridičkim maljem protiv „zločina iz mržnje“. Premudri nam Šparavalo prećutkuje činjenicu da premijer/ka Ana Brnabić ne samo što upražnjava „nestandardnu orijentaciju“ u svom životu (što je njena privatna stvar, čak i ako se propagira putem tabloida), nego je i politička homoseksualka koja podržava tzv „prajdove“[11] na kojima će, već sutra, kao danas u Grčkoj, gej paraderi na gaćama da nose ikonu Svetog Nikole[12], i pljuju čitavom jednom narodu u lice, govoreći svojim postupcima jasnije nego bilo kakvim rečima: „Šta nam možete, heteroseksualni majmuni? Vređaćemo vas koliko hoćemo, jer iza nas stoji Imperija Zapada!“ A ovde su prajderi još 2014. vređali patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija, i, naravno, nikom nisu odgovarali za ono što se zove „uvreda javnog morala“.[13]

Also sprach ŠparavaloOn je rekao i da je kada je podneta tužba protiv Dimitrijevića zbog diskriminacije prema LGBT osobama, on dobio podršku mnogih ljudi, među kojima je bio i predsednik Dveri Boško Obradović.[14]

Simpatični gaulajter Novog seksualnog poretka g. Šparavalo kuka kako je diskriminator Dimitrijević (koji, naravno, nije nikoga diskriminisao, nego kome Gejstapo u službi Hominterne pokušava da oduzme pravo na slobodu mišljenja i veroispovesti) dobio podršku „mnogih ljudi“, među kojima je i Boško Obradović. (Da li je i on čovek, iako je predsednik Dveri? To je g. Šparavalu, očito, sumnjivo!) Naravno da su izvesnog čoveka podržali izvesni ljudi, što je premudri g. Šparavalo sjajno uočio – i Dimitrijević i oni koji ga podržavaju biološki pripadaju ljudskoj vrsti. Ali, g. Šparavalo, sasvim slučajno, nije primetio da su ljudi koji su podržali potpisnika ovih redova, pored toga što pripadaju ljudskoj vrsti, u isti mah i naši ugledni naučnici, književnici, profesori Univerziteta, akademici, javni delatnici. I da nisu podržali Dimitrijevića zbog njegovih „lepih očiju“ i pukih simpatija prema njemu kao takvom, nego zato što je progon dotičnog simptom nastojanja da se mislećim Srbima oduzme pravo na slobodu izražavanja, i da okupacija pod kojom smo, od „meke“, postane „tvrda“. A od virtuelnih maljeva Zakona o zabrani diskriminacije do onih pravih ima manje koraka nego što se to nekom, na prvi pogled, može učiniti; setimo se da su pre Drugog svetskog rata komunisti verbalno pretili „reakcionarima“, pa kad su, uz befel velikih sila, ušli u Beograd, počeli da likvidiraju nepodobne. A sve u ime „svetlije budućnosti“. Da dodamo: Boško Obradović se, na apelu koji je potpisalo preko sto dvadeset imena iz zemlje i inostranstva, nije predstavio kao predsednik Dveri, nego kao „narodni poslanik“, predstavnik onog dela naroda s kojim politički homoseksualizam kao ideologija novog totalitarizma pokušava da se obračuna.

Nego, v čjom djela?

Djela v tjom što ovde u pitanju nisu nikakvi homoseksualci (to je, u njihovom javnom delovanju, sekundarno), nego kvislinzi u službi NATO okupatora Srbije, čiji je cilj da promene sadržaj naših glava (a ko neće, da mu glavu, za sada na sudu, otkinu). O tome cilju pisao je profesor Milo Lompar: „Nedavno smo – u Politici od 4. juna 2017. godine – mogli pročitati izjavu Zigmara Gabrijela, ministra spoljnih poslova Nemačke: „Ne razumem, na primer, zašto nekoga na putu od aerodroma ka centru Beograda pozdravlja veliki bilbord posvećen rusko-srpskom prijateljstvu, dok su žuta i plava Evropske unije potpuno nevidljive.“ Ova izjava je reprezentativan primer kolonijalnog i – u nagoveštaju – totalitarnog diktata koji treba da ispuni našu svest: nije dovoljno što je naša državna politika potpuno usmerena u pravcu Evropske unije, nije dovoljan čitav niz podaničkih i lakejskih izjava srpskog predsednika u čast nemačkog kancelara Angele Merkel, već je neophodno da i bilbordi na našim putevima budu takvi da se dopadnu nemačkom ministru spoljnih poslova. Ona pokazuje da ako sami ne ocrtamo granicu u spremnosti na razumne kompromise, ako ih ne razdelimo od samoporicanja, neće biti kraja onome što će se tražiti od nas: nikakvog zastajanja u privatnim stvarima, nikakvog osećanja mere i takta, nikakvog vaspitanja, čak ni elementarne uljudnosti, jednostavno neće biti. Jer, tek potpunim prožimanjem svih sadržaja naše svesti onim što se smatra poželjnim dolazi do promene opšte i javne svesti: nikakvih odstupanja ne može biti. To je najbolji dokaz da je – u ovladavanju našim prostorom – presudno menjanje kulturne podloge: dok postoji – makar reklamna i makar dekorativna – svest o rusko-srpskom prijateljstvu, ona utiče na to kako gledamo na svoju prošlost, na svet oko sebe i na sebe same. Upravo je naš pogled ono što se nastoji ukloniti.“[15] I uklanjanje je počelo.

Also sprach Karleuša

Uostalom, ima onih koji to iskazuju surovije i sirovije nego Lompar. Ali, takođe, na svoj način, ubedljivo. Da ne posumnjamo. Recimo, Jelena Karleuša: „Pa mi smo se krvili na ovim prostorima zato što smo mešavina raznih vera i tu smo pokazali koliko smo primitivni i netolerantni. Kako će tek jedan Balkanac da prihvati činjenicu da se komšija ljubi sa drugim komšijom? Nama je još nedopustivo da Dragan oženi Eminu, a kamoli da Dragan voli Aliju. Nama je potrebno vreme. Korak po korak. Prvo da naučimo da se poštujemo, kao narodi različite veroispovesti. Zatim da naučimo da nije normalno da tata bije mamu, onda da zaboravimo na izreke „batina iz raja izašla“ i „da komšiji crkne krava“. Onda moramo da naučimo da smo mali i nebitni divljaci na tlu Balkana, koje će milom ili silom pripitomiti Amerika i Evropa. E tek onda ćemo, umorni od svih ovih životnih lekcija, shvatiti da moramo da budemo tolerantni i prema našim sugrađanima koji su rođeni kao LGBT“.[16]

Ovo je Jelena Karleuša rekla 2011. Svako može da proveri šta se od njenih reči ostvarilo, i šta nas čeka. Zato sam se na vreme upisao u male i nebitne divljake sa Balkana.

Šta se dešava?

Srbija je POD OKUPACIJOM, a jurišnici političkog homoseksualizma pomažu da se okupacija učvrsti. Još 2013. godine, Slobodan Antonić je nagovestio:“Čak i medijski najprisutniji deo LGBT aktivista u Srbiji sebe vidi kao nekoga ko srpskom društvu zapravo spolja nameće novi, drugačiji („moderniji“) sistem vrednosti. Oni sebe vide kao nekoga ko Paradom „zauzima čitav grad, jer to nama pripada“ (Boban Stojanović); ko objavljuje da „sve crkve treba srušiti“ (Predrag Azdejković); ko u okviru „Nedelje ponosa“ organizuje provokativnu izložbu fotografija (Ecce homo) na kojima se Hristos prikazuje u štiklama, apostoli kao transvestiti, a sv. Jovan Krstitelj kao gej koji „krsti“ Hrista – drugog geja (zato je ovu izložbu moralo da čuva 2.000 policajaca); ko pored sebe, na konferenciji za štampu o položaju LGBT osoba u Srbiji, stavlja američku ambasadorku i šefa kancelarije EU za Srbiju; kome je „gej ikona Srbije“ estradna pevačica (Jelena Karleuša) koja kaže: „Moramo da naučimo da smo mali i nebitni divljaci na tlu Balkana, koje će milom ili silom pripitomiti Amerika i Evropa. E tek onda ćemo, umorni od svih ovih životnih lekcija, shvatiti da moramo da budemo tolerantni i prema našim sugrađanima koji su rođeni kao LGBT“. Većini posmatrača u Srbiji je jasno da se iza spornih zahteva za kolektivnim (ili specijalnim) pravima pripadnika „pseudoetničke“ LGBT zajednice krije, zapravo, uspostavljanje konačnog, simboličkog i stvarnog, starateljstva transnacionalnog političkog establišmenta („Imperije“) i nad srpskim društvom. Ako ove, 2013. godine, nakon „Briselske kapitulacije“ na pitanju Kosova, bude organizovan „Prajd“ u Beogradu, to će, biti konačni, simbolički pokazatelj da je takvo starateljstvo i uspostavljeno.“[17]

„Prajd“ ne da je organizovan, nego metastazira ka Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Starateljstvo je uspostavljeno.

Reč Miloša Kovića

Ipak, iako smo pod okupacijom, jedan deo srbske inteligencije (one nepotkupljene, a svakako kulturno – patriotske) se sa tim ne miri, zbog čega se i našao na udaru onih koji bi da nas zanavek promene. Sasvim je svejedno da li smo pod juridičkim maljem NVO Gejstapoa ili drugosrbijanaca na Filosofskom fakultetu u Beogradu, kao što je to, na primer, profesor Miloš Ković, koji o svojim progoniteljima kaže: „Oni, dakle, hoće da me spreče da javno kritikujem njihove političke stavove i postupanje, i da slobodno iznosim svoja stanovišta. Tužen sam, kao u stara dobra „vunena vremena“, zbog verbalnog delikta. Čuveni Titov član 133, međutim, više nije na snazi. To što oni rade se, kako u odgovoru na tužbe tvrdi „Ortačko advokatsko društvo Stojković“, koje mene zastupa, direktno sukobljava sa slobodom govora, garantovanom Ustavom Republike Srbije i članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.“[18]

U intervjuu datom „Pečatu“ Ković je još jasniji: „Svako jednoumlje čoveka podstiče na otpor; ova vrsta nasilja, u službi okupatora, prosto nas poziva na to da joj se suprotstavimo. Oni koji im se suprotstave moraće na sud? Plaćaćemo im milione dinara? Jeftino je to i mala je to cena za svetinje koje branimo. Reč je o svetosavskom i kosovskom smislu naše istorije, o našoj otadžbini i našim potomcima.“[19]

Usredsređujmo se!

Velika Isidora Sekulić nam, u ovom času, poručuje:“Ostaće najbolji. Duhovno i moralno najbolji. I među velikima i malima oni koji su najbolji. Čime će sve veliki odolevati i stojati, to je njihova stvar. Naša je briga: mali narod. Usamljeni smo mnogo. I potrebnije nam je od svih organizacija usredsređenje, otsustvo rasejanosti i zaboravnosti. Treba da smo kao onaj bezbroj zraka što je u žiži samo jedna tačka; treba da smo jedna inteligentna svest. To nam je žiža i koncentracija. Na čemu drugom bismo se i mogli usredsređivati? Zlata nemamo; velike industrije za konkurenciju nemamo; misticizma i opsene veličine nemamo. Ostaje nam koncentracija duha i pameti, i disciplina morala. Stara naša kosovska metafizika. Imamo da se usredsredimo u biću, jeziku, moralu i Bogu. Jer to su stvari sa kojima se ostaje posle ratova, pobeda i poraza. Poslednju ravnotežu uspostavlja Bog, poslednje od rase što svet čuva, to je njena religija i njen moral; a nikada ne robuje jezik, koji gradi književnost, i kojim se ljudi opominju da se ne bi rasejali do kraja, u teška vremena.“[20]

Zbog toga je krajnje vreme da rodoljubiva srbska inteligencija, bez potrebe da nastupa „glajhšaltovano“, kako to rade drugosrbijanci i NVO jurišnici, jasno stavi do znanja da neće trpeti progone zbog slobode mišljenja i izražavanja, ma u kakvu se „ljudskopravašku“ priču maskirali. Postoje izvesna zajednička načela koja se, uvek i svagda, mogu i moraju braniti, jer ćemo inače postati džungla u kojoj vlada pravo jačeg gorile. Tako, i samo tako, ako se, po reči Isidore Sekulić, budemo usredsređivali i stajali pod stegom osnovnih Božjih i ljudskih vrednosti – odbranićemo našu mučenicu, našu uzdanicu, našu lepoticu, Majku Srbiju. A ona je zaslužila odane sinove i kćeri pod stegom Zaveta i Slobode.

izvor: stanjestvari.com

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here