DIMITRIJEVIĆ: Niko nije protiv dobrosusedstva, ali se zna šta je Vatikan uradio u Hercegovini

Podelite:

Kad je preminuo naš sveti čovek, koga je omladina zvala Paja – toliko im je bio blizak, posmatrao sam ih kako satima stoje strpljivo u redu da bi mogli da pristupe odru i da posete Njegovu dušu u toj Crkvi. Koliko je mladog sveta koji nikada ne ide u Crkvu pratilo našeg Pavla, divnog čoveka, brata Pavla, vladiku srpskog. On je autentični vladika srpski – brat vladika srpski. On je znao da smo on i mi sinovi Božiji.“

Ovo u intervjuu „Iskri“, čiji drugi deo objavljujemo danas, kaže Vladimir Dimitrijević, naš cenjeni pravoslavni publicista.

Možete li nam objasniti kakva je to ideologija mitropolita pergamskog Jovana Zizjulasa, čije ideje i delo prate i izuzetno poštuju određeni ljudi koji deluju u Srpskoj Crkvi?

           Citiraću najvećeg francuskog pravoslavnog bogoslova danas, Žan Kloda Laršea, koji tvrdi da je Zizjulasovo učenje jeres tuđa pravoslavnoj veri, i čija je knjiga o toj jeresi, „Ličnost i priroda“, objavljena i na srpskom jeziku, u izdanju Centra za crkvene studije iz Niša. On je u intervjuu datom „Pečatu“ jasno rekao: „Personalizam Zizjulasa, kao i Janarasa, se predstavlja kao utemeljen na učenju svetih Otaca, naročito Kapadokijskih. U stvari, to je samo privid koji mu je bio dat a posteriori, a koji ozbiljni patrolozi poriču. To je u stvari jedna teorija koja potiče od moderne personalističke ruske filozofije (Berđajev), jevrejske (Buber i Levinas) i rimokatoličke (Munije i Nedonsel) i od egzistencijalističke hrišćanske filozofije (Berđajev) i ateističke (Hajdeger, Sartr), sa kojima je tesno povezana. Osnovna ideja te teorije je da ličnost ontološki prethodi esenciji ili prirodi, što izražava čuvena Sartrova izreka: ”Egzistencija prethodi esenciji”. U početku, Janaras, i zatim Zizjulas, koji je njima bio nadahnut, su predstavili tu teoriju kao pravoslavnu protivtezu zapadnoj teologiji, koja tobože daje prednost esenciji ili prirodi na štetu ličnosti. Ali ta koncepcija je ubrzo postala jedan zatvoreni sistem, gotovo jedna sholastika, u kome je ličnost precenjena, ukrašena svim pozitivnim osobinama, dok je esencija ili priroda bila veoma potcenjena. Između ostalog, Janaras i Zizjulas pretvaraju ličnost u sinonim slobode, dok je priroda sinonim nužnosti (takođe i u Bogu). Može se konstatoviti da se sve jeresi koje se odnose na Svetu Trojicu ili na Hrista, odlikuju, bez izuzetka, gubljenjem ravnoteže između ličnosti (ili ipostasi) i prirode (ili suštine, esencije). To je,međutim, jedna suptilna ravnoteža koju je celo pravoslavno Predanje staralo da održi kroz vekove po cenu teških teoloških borbi i čak mučeništva.  /…/ Ukidajući tu ravnotežu – dajući prednost ličnosti na štetu prirode – Janaras i Zizjulas su razvili jednu novu, modernu, jeres: jeres ”usiomaha” (protivnika prirode). Ali, kako nas uči istorija Crkve, svaka jeres kvari ravnotežu u dogmi, i lančanom reakcijom dohvata sve što se na nju odnosi. Drugim rečima, svaka jeres sadrži mnoštvo drugih jeresi (koje jedna drugoj ponekad protivreče !). Na taj način, više pravoslavnih teologa je u Zizjulasovoj misli otkrilo monarhijanstvo, triteizam, nestorijanizam, doketizam, monoenergizam i monotelitizam (jeresi iz prošlosti hrišćanstva, nap.V.D.) Ispostavlja se takođe da on poriče pravoslavnu teologiju božanskih energija a da podržava, kao što je nedavno izjavio na skupu posvećenu Maksimu Ispovedniku održanom u Beogradu, izvestan broj katoličkih teologa, koji u ime tomističkog učenja pomešanog sa personalizmom, odbacuju pravoslavni pojam oboženja. Zizjulasova teorija je u sadašnje vreme naišla na kritike od strane većine pravoslavnih teologa i patrologa, i ostalo je samo nekoliko srpskih episkopa kao i nekoliko američkih teologa koji je podržavaju. Jedan od ovih je nedavno upotrebio Zizjulasov personalizam da bi opravdao nestupanje u brak i da bi otvorio vrata homoseksualnosti, smatrajući da svaka ličnost treba da izrazi slobodu u odnosu na prirodni determinizam. Iz ovoga se vidi dokle može da dovede jedna takva teorija.“ (http://www.pecat.co.rs/2015/08/klod-larse-putovanje-ka-crkvi-od-istoka/) Zizjulas je najžešći ekumenista i zagovornik zbližavanja sa Vatikanom u novijoj istoriji Crkve od Istoka, čovek koji se formirao na papističkoj teologiji.

   Koji su to ljudi iz našeg episkopata i šta žele da postignu delujući u ime ideja navedenog mitropolita?

Jedan od glavnih njegovih sledbenika je profesor dogmatike na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, episkop dr Ignjatije Midić, autor dosadašnjih udžbenika veronauke za srbske škole, o čijim nepravoslavnim učenjima je već više puta pisano. Pre svega, tu je obimna i izuzetno ozbiljna studija arhimandrita dr Nikodima Bogosavljevića, „Protiv učenja episkopa Ignatija (Midića )“, kao i moja knjiga „Teologija ili tehnologija/ Pitanja pravoslavnog laika episopu Ignjatiju Midiću“, dostupna i na Internetu.(http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/tehnologija-ili-teologija.pdf).                                                                       Kakve su posledice prihvatanja zizjulasovštine, vidimo na svakom koraku – recimo, u Eparhiji zahumsko–hercegovačkoj, čiji episkop, koji je odbranio doktorat o Zizjulasu, svim silama sarađuje sa tamošnjim rimokatoličkim prelatima, bez obzira šta je naš narod preživeo od ustaša i bez obzira što se hercegovački rimokatolicizam suštinski ne ograđuje od delovanja svojih biskupa i fratara u Drugom svetskom ratu. Srbski episkop sebe je čak nazivao i biskupom hercegovačkim, i čitao je Simvol vere sa papističkim dodatkom filioque skupa sa dubrovačkim biskupom Matom Uzinićem. (https://www.youtube.com/watch?v=Y66EHPAeQYQ) Uvodio je, kao da sledi reforme Drugog vatikanskog koncila, i žene u oltar, što je neviđeno kršenje kanona Pravoslavne Crkve. (http://www.rtvbn.com/29615/Grigorije-prekrsio-Kanon-Pravoslavne-Crkve)

Dopustio je sebi da mučeničke hramove, poput onog u Prebilovcima, ilustruje modernističkim freskama zizjulasovskog slikara (ne predanjskog ikonopisca) Stamatisa Sklirisa. (http://borbazaveru.info/content/view/8147/1/) Svom arhijerejskom zameniku dopušta da ima razumevanja za Alojzija Stepinca, čak da ga hvali kao „solunskog dobrovoljca“ (http://borbazaveru.info/content/view/10587/1/), a svojim sveštenicima (svećenicima?) dozvoljava da Svetog Savu, oličenje pravoslavnog asketskog duha, izjednačavaju sa Franjom Asiškim, čovekom koji je bio u duhovnoj samoobmani. (U vaskršnjem broju časopisa „Vidoslov“ 2018. godine ).  Taj episkop papu Franju u Sarajevu pozdravlja kao proročkog nosioca Duha Svetog (http://vladikagrigorije.info/pozdrav-episkopa-grigorija-papi-franji-sarajevu/) , iako je reč o postmodernom klovnu koga su, umesto tradicionaliste Benedikta, postavili Amerikanci da bi dalje podrivao ono malo hrišćanskih temelja Zapada, i koji je, sasvim nedavno, skupa sa Imperijom, osudio Asada za tobožnji napad bojnim otrovima u Siriji (https://www.klix.ba/vijesti/svijet/papa-franjo-osudio-napad-hemijskim-oruzjem-u-siriji/180408038), iako odlično zna da je to laž koju su plasirali angloamerički neonacisti.

Nije onda slučajno da je episkop koji je sebe nazvao biskupom ustvrdio da je Ivo Andrić Hrvat, iako se Andrić stalno izjašnjavao kao Srbin, a rimokatolik prestao da bude baš zbog Stepinca i njegove podrške ustašama. Uostalom, evo šta je 1952, kada je papa Pio Dvanaesti dao Stepincu kardinalski šešir, izjavio sam Andrić: “ Mene nimalo ne iznenađuju izrazi ogorčenja koji dolaze iz raznih krugova i sa raznih strana naše zemlje, povodom naimenovanja bivšeg zagrebačkog nadbiskupa za kardinala. Jer taj gest je, prirodno, morao pozlediti mnoge rane. I ranije, a naročito u teškom vremenu između 1941. i 1945. godine, činjeni su u našoj zemlji u ime vere i pod plaštom vere, a u interesu tuđina zavojevača, bratoubilački zločini. Ta je činjenica i suviše dobro poznata i u našoj zemlji i izvan nje. Tim zločinima viša katolička hierarhija ne samo da se nije oduprla nego ih je dobrim delom i sama sprovodila ili pomagala. I nema tih sofizama ni takvih zvučnih titula kojima bi se ti zločini mogli sakriti i zataškati. Naši narodi su ih osudili, osuđuje ih ceo napredni svet, a istorija će tu osudu potvrditi. A što je glavno, narodi nove Jugoslavije, združeni u moćnu, miroljubivu radnu i borbenu zajednicu, rešeni su da od takvih zabluda i zločina brane sebe i svoje potomstvo. To je naša čovečanska i rodoljubiva dužnost i naše pravo, koje nam niko razuman i pošten ne može poreći.“( www.ivoandric.org.rs/images/sveske/broj_32.pdf)

 

Dakle, po Vama, episkop Grigorije zahumsko–hercegovački je jedan od ključnih sledbenika Zizjulasa u SPC. A šta mislite o rečima koje se tiču njegovih, da kažemo, poslovnih radnji?

Da se razumemo: pravoslavni vernik, član laosa, naroda Božjeg, nema pravo da se bavi finansijskim poslovima nekog episkopa ili njegovim ličnim gresima. To spada u nadležnost sabora arhijereja pomesne Crkve. Vernik, koji nije u sveštenom činu, IMA PRAVO da se bavi odbranom pravoslavne vere, o čemu jasno svedoči antipapistička poslanica Istočnih patrijaraha iz 1848, koja kaže da „kod nas ni patrijarsi, ni Sabori nikad nisu mogli uvesti nešto novo, jer je čuvar prave vere (pobožnosti) kod nas samo telo Crkve, tj. sam narod, koji uvek želi da sačuva svoju veru neizmenjenu i saglasnu s verom otaca svojih“. Dakle, ne bavim se finansijama u Eparhiji zahumsko–hercegovačkoj, nego sam zapanjen šurovanjem sa onima koji se ni danas ne odriču Širokog Brijega i ustaškog nasleđa. (http://dnevnik.ba/vijesti/sramotno-u-sirokom-brijegu-sluzena-misa-za-antu-pavelica). Ove, 2018, dok su u Širokom Brijegu pominjali krvoloke Antu Pavelića i Maksa Luburića, predsednik Srbije bio je u Mostaru na skupu „Budućnost nas spaja“ (https://vidovdan.org/aktuelno/komnen-kolja-seratlic-srbi-srecna-nam-godisnjica-nezvisne-drzave-hrvatske/?script=lat).

Tom prilikom, predsednik je posetio i episkopa zahumsko – hercegovačkog, obećavajući pomoć za izgradnju hrama u Mostaru. Sve je to, naravno, lepo, ali, kao što reče Komnen Seratlić: “Predsednik se stalno poziva na Narod, a sada neka se izvini tom Narodu, neka javno izjavi da nije smeo na taj dan da otvori sajam sa Hrvatima u Mostaru i da sa njima ispija šampanjac i rujno hercegovačko vino.“ I episkop Grigorije treba da se misli o svom narodu kad toliko šuruje s rimokatoličkim klerom. Naravno da niko nije protiv dobrosusedstva, ali se zna šta je Vatikan uradio u Hercegovini, ne samo u Drugom svetskom ratu.

 

Rekli ste da su fratri i župnici česti gosti još češćih „ekumenističkih hepeninga“ koje organizuje episkop sa svojim sveštenstvom, a na kojima se stalno promovišu bratstvo i jedinstvo, suživot, situacije u kojima se moramo ujediniti i tome slično. Da li je to na tragu onoga što tvrdi Ranko Gojković, a to je da postoje pokušaji uspostavljanja papističkog modela poistovećivanja Crkve sa Episkopom, tj. model po kojem bi se, na kraju čitavog postupka, mitropolije pretvorile u mikro-kneževine kojima vladaju crkveni knežići i koje bi bile posledice ovoga po SPC i Srbe?

Pravoslavna Crkva je episkopcentrična, ali nije episkopolatrijska. Episkop nije ni bog, ni Bog (Bože, oprosti!) Hristos je Arhijerej, a episkopi su, liturgijski, ikone Hristove, kojima je data vlast da pastvuju u Crkvi – Hristovoj, ne njihovoj (ili tvojoj, ili mojoj). Episkopi nisu gospodari, nego sluge naše radosti u Spasitelju, po reči Evanđelja da ko hoće da bude prvi u Crkvi svima bude sluga. (Mk. 9,30-37) O tome je govorio naš veliki mislilac Žarko Vidović: “Kriza duhovnosti je počela davno, kada je liturgizam zamenjen klerikalizmom. Jedino je Pravoslavlje liturgizam, taj dijalog pred Bogom. Ja sam sagovornik sa sveštenikom, a ne poslušnik, jer smo mi poslušnici Hristu i nikom drugom. Nama je Otac samo Bog, a Patrijarh, episkopi i sveštenici su nam braća. Zato se oni obraćaju vernicima sa „braćo i sestre“. Mi smo svi sinovi i kćeri Boga, odnosno naših roditelja ako je njihov brak blagosloven. Kriza je kod nas počela kad smo državu stavili iznad Crkve, a Crkva je dijaloška zajednica pred Bogom. O kakvom dijalogu govorim? Onom posle Liturgije, koja nas smirene i sabrane uvede u lični dijalog sa parohijanima u Parohijskom domu, jer samo u dijalogu mogu da razumem tebe, i ti mene i što duže razgovaramo, ti ćeš mi postaviti pitanje kojim me podsećaš na neki moj greh. Ako ne prihvatim smireno to pitanje, i ako ga burno prekinem – nema ništa od ispovesti, ni od pokajanja, nema ni od zajednice. Jer, i to je crkvenost. Crkva je zajednica vernika u koju spadaju vernici i sveštenici sa Vaskrslim Hristom. I crkvenost je osećanje te zajednice. Ne osećanje poslušnosti, nego duhovne zajednice, poistovećenja./…/ Naši sveštenici se izdvoje u svoju sobu, zatvore vrata, izoluju se i nemaju više veze sa vernicima. Kad dođe episkop i on se izoluje od vernika ili u zatvoreni krug kome mi ne možemo da prisustvujemo. Zašto oni sebe izdvajaju? To je odsustvo crkvenosti. Oni moraju da nastave sa nama dijalog kakav je vršen u Liturgiji./…/ Najveći autoritet je Crkva, kad bismo mi bili crkveni. Nismo – zato što ne postoji živ, bratski dijalog između sveštenstva i vernika i sveštenstva i episkopa. Mi znamo episkope, ali nemamo nikakve kontakte sa njima. Mi smo željni ispovesti kao dijaloga, ali toga nema. I mi osećamo njihovo odsustvo. Kako ja da poštujem njegovo dostojanstvo drugačije nego da ga poštujem u njegovom prisustvu? Crkva može biti živa, a ne naredbodavna. Zašto da se parosi i laici boje episkopa? Episkopi su uglavnom uslikani u kontaktima sa političarima, sa vlašću gde vode dijalog, ali mene to ne interesuje. Episkop mene interesuje liturgijski. Neki od njih računaju da je vera poslušnost. Kome? Hristu jedino! /…/ Kad je preminuo naš sveti čovek, koga je omladina zvala Paja – toliko im je bio blizak, posmatrao sam ih kako satima stoje strpljivo u redu da bi mogli da pristupe odru i da posete Njegovu dušu u toj Crkvi. Koliko je mladog sveta koji nikada ne ide u Crkvu pratilo našeg Pavla, divnog čoveka, brata Pavla, vladiku srpskog. On je autentični vladika srpski – brat vladika srpski. On je znao da smo on i mi sinovi Božiji.“ (http://borbazaveru.info/content/view/3204/37/)        

Ili, kako je govorio Blaženi Avgustin: VAMA SAM EPISKOP, SA VAMA SAM HRIŠĆANIN.

 

iskra

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here