Ђинђићев кум: Зоран је имао дил са ПУТИНОМ!

Поделите:

Зоран Ђинђић се са Путином договорио да све што произведемо у пољопривреди извеземо у Русију и да нам они плате у роби, нафти и нафтним дериватима. Све је кренуло сјајно, чак су и први транспорти отишли у Москву, а онда је Зоран нестао и све је стало. Да смо успели, Србија би данас била богата земља. Али можда није касно за тај пројекат.

Пријатељи ми се више не јављају на телефон. Чак ни они који су ми били драги. Мало ми тешко све то пада, али како време пролази, а ево петнаест година је откако је Зоран нестао, чини ми се да можда ја нисам ни био толико битан у тој причи. Шта је све ту било искрено или не, то се више нико и не сећа.

Али некако све више верујем да Драгољуб Марковић није био толико важан колико је била важна моја способност, шта сам могао да урадим и на који начин, смиреним гласом прича Драгољуб Марковић за Експрес.

Нису Вас штедели ни бивши пријатељи, ни саборци, нарочито Чедомир Јовановић.

– Чедомир не зна шта сам ја радио са Зораном. Нема благе везе. С друге стране, сви знамо шта је Чедомир радио. И притом не мислим ништа лоше. Само нивои на којима смо се кретали су били различити. Различите димензије. Он о мени и том делу односа са Зораном не зна апсолутно ништа. Неки људи се са педесет понашају као да им је 12 година.

Али сву тројицу, Зорана, Чеду и Вас, посматрали су као једно?

– Зоран и ја смо имали једну врсту односа. Чедомир и он другу. А опет Чедомир и ја неку трећу. Не може се то поредити. Ја сам често знао да планем и да се посвађам и са Зораном и са свима.

Нисам баш склон да трпим глупости. После 5. октобра радио сам на неким осетљивим стварима везаним за безбедност. Нисам то волео, али морало се. А други су баш то прижељкивали. Да то раде. Зоран је на неки духовит начин описао нас двојицу, мене и Чедомира. Мене је звао Корчагин, зато што сам стално трубио како лова мора да дође до сваког домаћинства у Србији. Сањао сам, заједно с њим, да Србију изведемо из тог зачараног круга сиромаштва. А Чедомира је звао Мали Крцун.

Зашто?

– Много је волео приче о полицији, ДБ-у и све то.

Шта сте Ви као саветник предложили Зорану Ђинђићу?

– Моја идеја је била да свако пољопривредно газдинство које се региструје има шансу да дође на руско тржиште преко робних резерви које ће да направе јавно предузеће, мајку-фирму која ће да ради бартер са руским “Гаспромом”, тако што ће сваки пољопривредник који производи паприке из Лесковца, вишње из ових наших крајева и тако даље, чак и малине на крају крајева, моћи да прода том предузећу које ће бити непрофитабилно и које ће да испоручује храну за Руску Федерацију. Ми ћемо том робом да плаћамо енергенте – гас, готове нафтне деривате и сирову нафту.

Свако домаћинство има шансу. Чак смо добили могућност да иду и цепане свињске полутке које из Србије нису излазиле, па, рецимо, једно седамдесет година пре тога. Путин је дошао тада код Зорана у канцеларију у кратку посету и после тога креће форматирање. Тада је била савезна држава Србија и Црна Гора. Саша Витошевић је био савезни министар пољопривреде и почну да се организују пољопривредне станице које ће већ да раде откуп производа, све то крене.

Онда су Зоран и тадашњи министар пољопривреде Србије Стојан Јефтић отишли код Путина на договор о детаљима за тај посао. Јер моја идеја је била да свако домаћинство почне да осећа бољитак. Данас имаш ситуацију да бољитак од малина имају само људи који имају хладњаче. Бољитак од меса немају сточари него имају само кланичари. Моја идеја је била та, али не тако што сам ја волео само да српска пољопривреда крене, него је идеја била да се новац слије масовно у српска домаћинства и да на тај начин изађемо из зачараног круга сиромаштва. Мислим да је отишла само једна тура и да се после тога стало из неких чудних разлога, а после тога је Зоран нестао и цео пројекат је стао. И сада, док ово причам, размишљам – баш је чудно да ме нико никад ништа није питао о том пројекту, јер ја и данас мислим да је то пројекат који можда треба да буде на столу.

Значи, те би фирме директно пословале са “Гаспромом”? Како је замишљено да то изгледа у пракси?

– Тако је… А да се то плаћа пољопривредницима у бартеру са робом коју ћемо добијати од Руса, а то је нафта. Ти предаш шаргарепу и добијеш бонове за нафту. Ти предаш паприку и добијеш бонове или ваучере, небитно, за вештачко ђубриво, и тако даље.

Даш кукуруз, добијеш вештачко ђубриво, и на тај начин му скинеш све остале трошкове, а остало је на тржишту. То је била идеја. Данас је ситуација боља него икада да се тај посао уради, зато што мислим да ми никада нисмо имали боље односе са Русијом него данас. Али не знам, да би се остварио тај пројекат, потребна је једна снажна влада са организацијом која мора да буде на озбиљном нивоу, да је корупција нешто што је потпуно искључено из тог посла.

Тада је неко причао о идеји коју је после Тома Николић имао – хајде да се прави канал кроз Мораву да се споји са Солуном. Ја сам имао другу идеју – хајде да направимо међународни пројекат, да се направи брза пруга која ће да споји Београд са Јагодином, Нишом, Лесковцем и Врањем и онда ће даље излазак на Солун да буде пуно лакши, али наравно да од тога нема ништа. Мислим да је ова пруга, која ће сада да се ради између Београда и Будимпеште, нешто што ће да отвори Србији пут у Европу и стизаће људи из Европе за два сата до Београда. То је одлично, али мислим да је подједнако исто толико важна и брза пруга која ће да споји Београд са југом Србије. Као што је аутопут жила куцавица Београд-Ниш-Солун, то би требало да буде и пруга, али ја наравно немам више ни контакте ни утицаја и ово што говорим је нешто сувишно.

И шта сте од свега тога урадили?

– Све је стало кад више није било Зорана. Ја сам онда и отишао из целог тог амбијента. Касније су дошли људи са којима нисам имао контакт, који нису имали времена да чују. Знаш, то је посао за читаву владу, није то само за министарство. Ми смо тада, на моју иницијативу, основали и Фонд за развој који би, у оквиру тог плана размене хране за гас, омогућио домаћинствима која немају тај такозвани стартап, да добију бесповратне кредите.

Мој план је био да свакодневно иде маршрутни воз за Подмосковље. То је посао који за четири, пет година може да донесе озбиљан препород целом друштву. Мој сан је био да Србија постане највећи пољопривредни произвођач у овом делу света. Замисли да имамо све енергенте.

Не мислим само на гас. Мислим на сирову нафту, на нафтне деривате, на све што Русија може да да. То је било добро схваћено на почетку Зоранове владе. То је био национални пројекат. Зато је Путин долазио. Зато се ишло код Путина на преговоре. Стално сам понављао да не треба Русима да нудимо само кукуруз и пшеницу јер ће то они и сами произвести.

Треба им нудити и свињске полутке, воћарске производе, повртарске. Да немамо ситуацију да Мачвански регион зависи од продаје коју има само на тезгама, него да то иде организовано, да имамо милион уговора, да се све то електронски прати. Веровао сам да ћемо, ако успемо, за десет година бити већи произвођачи од Данске. Замисли колико путера може да поједе једна Москва на дан или једно Подмосковље? Да је то заживело, дефинитивно бисмо изашли из круга сиромаштва.

Курир

Поделите:

2 Коментари

  1. Hm,hmm..a,onda ste,dosli,upravo vi,sa Djindjicem,Dulickom….gmo sojom,..” ponosni smo,na svaki hektar,koji smo oteli,od kombinata”..osvezite secanja, na obim proizvodnje, nasih,poljoprivrednih kombinata..ova izjava,je samo, pranje, DOS-a, prljavog vesa DS, i uskakanje u voz do Putina..” ide Mile Lajkovackom prugom…” ali vucic,ide ” onom drugom”..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here