ЂУРО: Надреалисти су све погодили, остало је још само да Брега буде председник

Поделите:

Редитељ и комичар Бранко Ђурић Ђуро: “Надреалистима” је данас ТВ дневник озбиљна конкуренција. Видели смо распад Европске уније пре него је и настала. Наша екипа се делила само на навијаче Жеље и Сарајева.

Вероватно најпознатија Хегелова мисао да се историја понавља – први пут као трагедија, други пут као фарса, у случају сарајевских „надреалиста“ доживела је своју инверзију. Фарса коју су осмислили за телевизију Сарајево, веома брзо претворила се у трагедију једне земље и њених народа, а стварност постала надреалнија од њихове „Топ листе“.

Зато и данас, готово три деценије после распада СФРЈ, упркос богатим и успешним каријерама, „Топ листа надреалиста“ остаје незаобилазно питање у сваком разговору са њеним творцима и актерима.

Тако је и са Бранком Ђурићем Ђуром, који је од „Надреалиста“, „Аудиције“ и бенда „Бомбај штампа“ превалио пут преко најпознатијег редитеља у Словенији и улоге у оскаром награђеној „Ничијој земљи“ до аутора најуспешније стендап представе у региону „Ђурологија“ и дневничке књиге „Мојих педесет“.

Пишући једноставно и искрено, Ђуро је у књизи забележио своју свакодневицу, блискост са породицом, емотивне тренутке, али и сећања на протекле дане.

Писао је о свом дружењу са Анђелином Џоли и рођенданским поклонима Бреда Пита, снимању филмова у Италији, одрастању у Сарајеву и животу у Љубљани.

Сведочио је о трагању за лакоћом живота којој га је, како каже, учио очух Пако.

И, неизбежно, разговор почињемо запажањем да постаје све теже разликовати ТВ дневнике од скечева његових „надреалиста“:

– Данас имамо озбиљну конкуренцију. Све је (паметном човеку) већ само по себи пресмешно кад гледа ТВ дневник. Нема уопште потребе да неко то прерађује на комичан начин, комично је само по себи (а и тужно у исто време) – каже Ђура у интервјуу за „Новости“, коментаришући други живот сарајевских „надреалиста“.

Подсећајући га на читав низ скечева који су постали део наше стварности – од оног од црнском и горском језику, до оног о влади која је одлучила да штрајкује, питамо га може ли се уопште сетити неког који није постао реалност.

– Распад Европске уније смо предвидели и пре него што је званично настала. Тај се још није остварио. Остао је још онај да су Брус Спрингстин и Брега председници Америке и Босне и Херцеговине.

* Сарајево је постало нека врста митског места у причи о распаду Југославије, а сарајевска екипа се поделила на српску и бошњачку. Ви сте покушали да се не сврставате ни на једну страну. Јесте ли успели у томе?

– Мислим да се права сарајевска екипа никад није поделила ни на један једини начин, осим на навијаче Жеље и Сарајева. Што се тиче мога „сврставања“, сврставам се међу оне који мисле својом главом и не падају на фолове којима их бомбардују они који једини имају корист од тога.

 Шта је за вас данас Сарајево? А шта Београд и Љубљана?

– Сарајево је мој родни град и он је у мени где год да сам. Љубљана је град у којем живим и у којем имам своју породицу. А Београд, Загреб, Скопље, Сплит, Подгорица су градови у којима имам пријатеље и у којима сам често, углавном захваљујући „Ђурологији“, коју још играм тамо. Можда ће ми неко замерити, али морам рећи да се у сваком од ових градова осећам као код куће.

* Занимљива је анегдота о комшиници која вас је, као дете, учила да страх од доктора разбијате тако што ћете му псовати мајку. Да ли заиста мислите да несрећа на овим просторима долази од тога што смо научени да се од страха и непознатог бранимо нападом?

– Да, у тој причи говорим управо о томе, о нашем чувеном страху од непознатог и другачијег. Ја мислим да би било страшно досадно кад би нам све било познато и (поготово) кад би сви били исти. Различитост је квалитет, а не мана.

* Имате у књизи реченицу да су бицикли све лакши, а људи све тежи. Откуд та тежина у људима?

– То не знам. Свако има своје проблеме и неко се лакше, а неко теже бори с њима. Не можемо судити о другима тако одока. Боље је да се забавимо собом и својим проблемима, тако ћемо најбоље помоћи и другима.

* Кажете да вас је очух Пако научио лакоћи живота. У „Монтевидеу“ глумите Пака, који је такође нека врста учитеља лакоће. Да ли је то посвета очуху или случајност?

– Невероватна случајност, мада верујем да ништа није случајно. Бјела је већ имао име за тај лик. Ипак тај лик (Пако је био Херцеговац) је апсолутно посвета мом очуху и његовој неподношљивој лакоћи постојања.

* Отац вам је умро у 21. години, када је вама било само годину дана. Нисте имали прилику да га запамтите, а његове слике и песме које је писао изгореле су у Сарајеву. Да ли сте, ипак, успели да за себе склопите и сачувате слику о њему?

– Још и данас склапам тај мозаик из малих каменчића које скупљам на сваком кораку. Упознајем људе који су га познавали, путујући по региону и по свету. Друштвене мреже су исто знатно помогле, јер се понекад јави неко ко има неку слику с њим.

– Па прва реакције је увек – „Босанац – вегетаријанац?!“ Можда тренутно нисам типичан, али сам сигуран да ће у будућности бити реткост они који се хране мртвим животињама. Вероватно су се некад у праисторији исто тако чудили неком ко није јео људско месо. У фазону – „Еј, знаш да онај наш комшија уопште не једе људетину?!“

МИСТИФИКАЦИЈА ИЛИ ПОДИЛАЖЕЊЕ

* Пишете да волите глумце који не мистификују свој позив. Чини ли вам се да у свему данас има превише мистификације, да се више прича о послу, него што се ради?
– Мистификација је постала саставни део овог посла. Сведоци смо настајања масе представа за које, чини ми се, ни сами аутори не знају рећи шта су хтели да кажу. Ипак, увек се нађе критичар (или више њих) који су одушевљени „слободом израза, енергијом којом представа зрачи, скривеним метафорама …“ и осталим средствима које „обична публика“ не разуме. Овој „обичној публици“ је мало незгодно што не разуме па се ућути и каже – „то је сигурно неки виши ниво уметности“. Данас, нажалост, углавном имамо само две опције у уметности – мистификација или најјефтиније подилажење

ВИСОКА БОРИНА ЛЕТВИЦА

* Има ли у млађој генерацији мајстора „глуме без знојења“, како сте описали Бору Тодоровића? Или се некако превише „глуми“?
– Бојим се да је генерација глумаца Боре Тодоровића веома високо поставила летвицу и да скокови преко ње дуго нису никоме полазили за руком. Осећам да код млађих глумаца постоји велика жеља да од сваке реплике коју изговоре покушавају да направе „легендарну“. То је полазило за руком мајсторима који се нису превише трудили и нису изгарали у својој амбициозности. То је тој генерацији давало тај шарм – „Несвесност своје величине“.

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here