ĐURO: Nadrealisti su sve pogodili, ostalo je još samo da Brega bude predsednik

Podelite:

Reditelj i komičar Branko Đurić Đuro: “Nadrealistima” je danas TV dnevnik ozbiljna konkurencija. Videli smo raspad Evropske unije pre nego je i nastala. Naša ekipa se delila samo na navijače Želje i Sarajeva.

Verovatno najpoznatija Hegelova misao da se istorija ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, u slučaju sarajevskih „nadrealista“ doživela je svoju inverziju. Farsa koju su osmislili za televiziju Sarajevo, veoma brzo pretvorila se u tragediju jedne zemlje i njenih naroda, a stvarnost postala nadrealnija od njihove „Top liste“.

Zato i danas, gotovo tri decenije posle raspada SFRJ, uprkos bogatim i uspešnim karijerama, „Top lista nadrealista“ ostaje nezaobilazno pitanje u svakom razgovoru sa njenim tvorcima i akterima.

Tako je i sa Brankom Đurićem Đurom, koji je od „Nadrealista“, „Audicije“ i benda „Bombaj štampa“ prevalio put preko najpoznatijeg reditelja u Sloveniji i uloge u oskarom nagrađenoj „Ničijoj zemlji“ do autora najuspešnije stendap predstave u regionu „Đurologija“ i dnevničke knjige „Mojih pedeset“.

Pišući jednostavno i iskreno, Đuro je u knjizi zabeležio svoju svakodnevicu, bliskost sa porodicom, emotivne trenutke, ali i sećanja na protekle dane.

Pisao je o svom druženju sa Anđelinom Džoli i rođendanskim poklonima Breda Pita, snimanju filmova u Italiji, odrastanju u Sarajevu i životu u Ljubljani.

Svedočio je o traganju za lakoćom života kojoj ga je, kako kaže, učio očuh Pako.

I, neizbežno, razgovor počinjemo zapažanjem da postaje sve teže razlikovati TV dnevnike od skečeva njegovih „nadrealista“:

– Danas imamo ozbiljnu konkurenciju. Sve je (pametnom čoveku) već samo po sebi presmešno kad gleda TV dnevnik. Nema uopšte potrebe da neko to prerađuje na komičan način, komično je samo po sebi (a i tužno u isto vreme) – kaže Đura u intervjuu za „Novosti“, komentarišući drugi život sarajevskih „nadrealista“.

Podsećajući ga na čitav niz skečeva koji su postali deo naše stvarnosti – od onog od crnskom i gorskom jeziku, do onog o vladi koja je odlučila da štrajkuje, pitamo ga može li se uopšte setiti nekog koji nije postao realnost.

– Raspad Evropske unije smo predvideli i pre nego što je zvanično nastala. Taj se još nije ostvario. Ostao je još onaj da su Brus Springstin i Brega predsednici Amerike i Bosne i Hercegovine.

* Sarajevo je postalo neka vrsta mitskog mesta u priči o raspadu Jugoslavije, a sarajevska ekipa se podelila na srpsku i bošnjačku. Vi ste pokušali da se ne svrstavate ni na jednu stranu. Jeste li uspeli u tome?

– Mislim da se prava sarajevska ekipa nikad nije podelila ni na jedan jedini način, osim na navijače Želje i Sarajeva. Što se tiče moga „svrstavanja“, svrstavam se među one koji misle svojom glavom i ne padaju na folove kojima ih bombarduju oni koji jedini imaju korist od toga.

 Šta je za vas danas Sarajevo? A šta Beograd i Ljubljana?

– Sarajevo je moj rodni grad i on je u meni gde god da sam. Ljubljana je grad u kojem živim i u kojem imam svoju porodicu. A Beograd, Zagreb, Skoplje, Split, Podgorica su gradovi u kojima imam prijatelje i u kojima sam često, uglavnom zahvaljujući „Đurologiji“, koju još igram tamo. Možda će mi neko zameriti, ali moram reći da se u svakom od ovih gradova osećam kao kod kuće.

* Zanimljiva je anegdota o komšinici koja vas je, kao dete, učila da strah od doktora razbijate tako što ćete mu psovati majku. Da li zaista mislite da nesreća na ovim prostorima dolazi od toga što smo naučeni da se od straha i nepoznatog branimo napadom?

– Da, u toj priči govorim upravo o tome, o našem čuvenom strahu od nepoznatog i drugačijeg. Ja mislim da bi bilo strašno dosadno kad bi nam sve bilo poznato i (pogotovo) kad bi svi bili isti. Različitost je kvalitet, a ne mana.

* Imate u knjizi rečenicu da su bicikli sve lakši, a ljudi sve teži. Otkud ta težina u ljudima?

– To ne znam. Svako ima svoje probleme i neko se lakše, a neko teže bori s njima. Ne možemo suditi o drugima tako odoka. Bolje je da se zabavimo sobom i svojim problemima, tako ćemo najbolje pomoći i drugima.

* Kažete da vas je očuh Pako naučio lakoći života. U „Montevideu“ glumite Paka, koji je takođe neka vrsta učitelja lakoće. Da li je to posveta očuhu ili slučajnost?

– Neverovatna slučajnost, mada verujem da ništa nije slučajno. Bjela je već imao ime za taj lik. Ipak taj lik (Pako je bio Hercegovac) je apsolutno posveta mom očuhu i njegovoj nepodnošljivoj lakoći postojanja.

* Otac vam je umro u 21. godini, kada je vama bilo samo godinu dana. Niste imali priliku da ga zapamtite, a njegove slike i pesme koje je pisao izgorele su u Sarajevu. Da li ste, ipak, uspeli da za sebe sklopite i sačuvate sliku o njemu?

– Još i danas sklapam taj mozaik iz malih kamenčića koje skupljam na svakom koraku. Upoznajem ljude koji su ga poznavali, putujući po regionu i po svetu. Društvene mreže su isto znatno pomogle, jer se ponekad javi neko ko ima neku sliku s njim.

– Pa prva reakcije je uvek – „Bosanac – vegetarijanac?!“ Možda trenutno nisam tipičan, ali sam siguran da će u budućnosti biti retkost oni koji se hrane mrtvim životinjama. Verovatno su se nekad u praistoriji isto tako čudili nekom ko nije jeo ljudsko meso. U fazonu – „Ej, znaš da onaj naš komšija uopšte ne jede ljudetinu?!“

MISTIFIKACIJA ILI PODILAŽENJE

* Pišete da volite glumce koji ne mistifikuju svoj poziv. Čini li vam se da u svemu danas ima previše mistifikacije, da se više priča o poslu, nego što se radi?
– Mistifikacija je postala sastavni deo ovog posla. Svedoci smo nastajanja mase predstava za koje, čini mi se, ni sami autori ne znaju reći šta su hteli da kažu. Ipak, uvek se nađe kritičar (ili više njih) koji su oduševljeni „slobodom izraza, energijom kojom predstava zrači, skrivenim metaforama …“ i ostalim sredstvima koje „obična publika“ ne razume. Ovoj „običnoj publici“ je malo nezgodno što ne razume pa se ućuti i kaže – „to je sigurno neki viši nivo umetnosti“. Danas, nažalost, uglavnom imamo samo dve opcije u umetnosti – mistifikacija ili najjeftinije podilaženje

VISOKA BORINA LETVICA

* Ima li u mlađoj generaciji majstora „glume bez znojenja“, kako ste opisali Boru Todorovića? Ili se nekako previše „glumi“?
– Bojim se da je generacija glumaca Bore Todorovića veoma visoko postavila letvicu i da skokovi preko nje dugo nisu nikome polazili za rukom. Osećam da kod mlađih glumaca postoji velika želja da od svake replike koju izgovore pokušavaju da naprave „legendarnu“. To je polazilo za rukom majstorima koji se nisu previše trudili i nisu izgarali u svojoj ambicioznosti. To je toj generaciji davalo taj šarm – „Nesvesnost svoje veličine“.

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here