Додик: ПРЕСУДА KАРАЏИЋУ ЈЕ АРОГАНТНА И ЦИНИЧНА, ДЕО ЈЕ РАВНАЊА РАЧУНА

Поделите:

Додик је истакао да је мисија Хашког трибунала била да обезбеди помирење, али да је сада дошло до тога да је оно још неизвесније и готово немогуц́е

Председавајуц́и Председништва БиХ Милорад Додик изјавио је данас да је пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Kараџиц́а прилично арогантна и цинична и део је равнања рачуна међу ранијим пресудама Хашког трибунала.

Додик је истакао да је мисија Хашког трибунала била да обезбеди помирење, али да је сада дошло до тога да је оно још неизвесније и готово немогуц́е.

Истакао је да Република Српска вец́ дуго нема поверења у Хашки трибунал, а потврда тога јесте и казна доживотног затвора за првог председника Републике Српске.

„Многи на овим просторима су мислили, када је формиран Хашки трибунал, да ц́е бити осигурано неко поверење ауторитетом оних који су га формирали. Временом је то изгубљено јер се овај трибунал у значајном обиму бавио селективним приступом“, рекао је Додик новинарима у Бањалуци, пренела је Срна.

Поделите:

1 коментар

  1. „Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација“

    Ф. М. Достојевски (1821-1881)

    Колико год смо склони да верујемо да несрећа лежи у нашој неслози, у издајствима мањих и већих размера, као и у извесном фаталном немару извесних србских лидера у ХХ столећу, који су били позвани да се заложе за интересе националне целине и државе. Ипак то није све! Има у том нашем трагичном случају доста неразјашњених и сулудих политичких и стратешких програма, који су се правили изван граница бивше Југославије, који се нису могли избећи у свеопштом програму србофобичних западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, за које су наши национални идеали и наши најузвишенији циљеви били играчка у њиховим рукама.

    Није дакле изненађујуће да је краткорочна и неблагодарна Југославија састављена од више народа и народности, који су од почетка били завађени и међусобно неповерљиви, са различитим покрајинским антагонизмима и супротним економским и привредним интересима, имала је мисију да прихвати проституисани програм западно-европских и америчких тријалиста-империјалиста, да постане експериментални полигон НАТО пакта у тоталитарном, цензорском новом светском поретку, под окриљем свемоћних Сједињених Америчких Држава. И то се није могло избећи, јер није завислио само од Срба, него и од других народа и народности у Југославији, који су имали своје интересе. Све остало су само дневне политичке манипулације.

    Веома је важно констатовати да су србофобични западно-европски империјалисти-тријалисти донели одлуку у другој половини деветнаестог столећа да србски народ избришу из групе слободних европских народа, недостајала су још само два светска рата да би се то спровело – “Par une alliance federative et un gouvernement republicain mais sans porter prejudice a leur independence respective, unir les huit pays slaves don’t les noms etaient inscrits sur un sceau a huit compartiments: la Russie, la Pologne, la Boheme, la Moravie, la Dalmatie, la Hongrie avec la Transylvanie, la Serbie avec la Moldavie et la Valachie…” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial?– Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 129).

    Познато је да су подјармљени „руски“ као и „српски“ масони-марксисти, интернационалисти-глобалисти спроводили мрачне, експерименталне, револуционарне и тоталитарне циљеве проституисаних западно-европскихи америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да Србе и Русе потпуно поживинче у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу мрачног идолопоклонства пред материјалним прогресом свемоћних западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:
    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе. Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне
    власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Такође, имајући на уму да су свемоћни западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, цензори и тоталитаристи имали свакако своју основу у концентрацији и у еволуцији тајних и јавних интернационалних удружења и подземних покрета преко којих су организовали, наоружали, контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, снабдевали и потпаљивали хрватске, муслиманске и шиптарске терористе-екстремисте да остваре антисрбске и антијугословенске програме за своје циљеве у оквиру империјалистичке стратегије свемоћног НАТО пакта, која се састојала у удруженом злочиначком подухвату и чишћењу србског етничког простора на подручју Брозових авнојевских, фабијанских, интермаријумских и бољшевичких југословенских република и покрајина, које су граничиле са „виталним интересима“ свемоћних Сједињених Америчких Држава – “…Helmut Sonnenfeldt, in a controversial and troubling speech in London last year on U. S. policy towards the rest of Eastern Europe, neatly foreshadowed the confusion of the presidential campaign by describing Yugoslavia’s present status as ‘bordering on our vital interest’…” (Види: Laurence Silberman, Yugoslavia’s “old” communism: Europe’s fiddler on the roof ( „Стари“ комунизам Југославије: виолиниста Европе на крову), Foreign Policy, New York, Spring 1977, стр.. 6).

    То је констатовао између осталих и проф. Милорад Екмечић у чланку којег је објавио под
    насловом „Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће“, где дословно стоји:

    „Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо…

    Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ.

    Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here