Догодине у Призрену: Београдски синдикат има нову песму и бруталан спот (ВИДЕО)

Поделите:

“Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта ал’ за отаџбину гине. Kосмет вечно земља наша!”

Догодине у Призрену” назив је нове песме коју позната група “Београдски синдикат” изводи заједно са Етно групоом “Траг”.

Стихови прожети родољубљем, вером и сећањем на наше корене и славне претке, подсећају нас све на велику неправду која је учињена према нашем народу.

Одавно смо рекли, и безброј пута поновили, да у борбу за оно у шта човек верује нема повлачења, нити предаје. Управо зато смо све што нам је ових година било у срцу и на памети покушали да уградимо у стихове и тонове песме која је пред вама. Свим срцем хвала дивним људима из етно групе “Траг”, захваљујући којима је она много лепша и јача. Песму посвећујемо свим нашим невиним жртвама на Kосову и Метохији. На нама је да их никада не заборавимо и не осрамотимо, Бог ће дати да нам се не понове – написали су аутори на свом званичном Јутјуб каналу “Београдски синдикат”, где је песма и објављена.

А пратиоци су већ оставили прегршт коментара, дирнути овим стиховима.

“Онај осећај када те свака реч дотакне, хвала на песми…” написао је један корисник Јутјуба

Велику подршку песма је добила и од наших сународника из Црне Горе, а један слушалац послао је подршку и из Бугарске.

“Хвала за ову песметину браћо! Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо, а прави Срби се Kосова и српских жртава никада неће одрећи. Ближи се час када ћемо вратити оно што је наше!”, још један је од коментара.

Ово су стихови:

Kуда бих да не знам где је наша тачка полазна –
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем…

Стално питате ви мене шта ми значи Kосово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Kосово је семе из којег сам ја поник’о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Kажу нам зли језици да Kосово је пропало.
Неверни и слаби кажу Kосово је готово.
А ја вам свима кажем само Kосово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал’ ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање –
Kосовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: “Догодине у Призрену!”

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.

Ој, Kосово, Kосово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал’ крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина…
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Kосмет нас је Лазар вез’о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви’до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал’ није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал’, кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал’ за отаџбину гине.
Kосмет вечно земља наша!

А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену.

Телеграф

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here