Доктор Несторовић: Ево зашто је боље бити умерено гојазан, него имати савршену тежину!

Поделите:

Гојазност је еволуционо била предност, гарантовала је боље преживљавање

Гојазност се дефинише као нагомилавање вишка масти у организму, која ремети здравље. У чланку из 2018. година, аутори су анализом од палеолита до данас установили да је одувек била присутна у људским популацијама.

Још је Хипократ писао о лошим ефектима гојазности на здравље.

Гојазност повећава ризик од различитих обољења (кардиоваскуларних, карцинома итд). Kлиничке манифестације гојазности се јављају најчешће у облику метаболичког синдрома, који се карактерише присуством најмање 3 од следећих параметара: гојазност у пределу стомака, повећање шећера у крви, повишење тригицерида, крвног притиска, снижење ЛДЛ холестерола.

Гојазност доводи до дисфункције ендотела крвних судова, инсулинске рзистенције и запаљењских промена у телу.

Постојање метаболичког синдрома повећава ризик од кардиоваскуларних обољења и дијабетеса типа 2 за 2, однсоно 5 пута.

Пораст броја гојазних је глобални феномен. Постоје три основна разлога за ову појаву. Прва је повећана потришња меса, као и масти животињског порекла.

Други је све шира примена припремљене хране ( у САД се ¾ калороија уноси индустријски припремљеном храном, која садржи високе количине масти, шећера, соли). Продаја грицкалица и слаткиша у супермаркетима цвета и код нас. Напици са високим количинама шећера су заменили воду или чај. Kоначно, мајке данас раде, што им не оставља времена за припремање оброка за породицу. Око петине жена раде у носћним сменама, што ремети дневни ритам оброка.

Постоји неколико начина да се измери прекомерна тежина, а најпопуларнији су индекс телесне масе (БМИ) и однос обима струка према обиму кукова (WХР).

Светска здравствена организација дефинише гојазност као БМИ преко 30. БМИ преко 30 је 2016 имало 11% мушкараца у свету, према 15% жена.

Доктор Радаковић са ВМА: За доручак се наједите као човек, а од слаткиша смете да једете само ово и не брините за килажу!

Али, БМИ никада није био намењен да процени појединачне особе, већ трендове у општој популацији. Професор Ницк Трефтетхен, математичар са Оксфорда је довео у питање вредност формуле за мерење БМИ, називајући га “бизарном мером”.

Садашња формула даје нереално мање вредности за ниске људе, а превелике за високе. Он предлаже да се тежина множи са 1,3, а потом дели са висином подигнутом на 2,5 (а не 2).

Такође указује (сасвим оправдано) да је људски организам сувише комплексан да се опише једним бројем.

Други проблем је количина масног ткива у односу на тежину. На пример, седантерна особа од 1,83 метра и са тежином од 92 килограма има БМИ 27, док спортиста од 1,83 метра и са тежином од 96 има БМИ 28 (дакле гојазнији је по овој рачуници).

Јасно је да ово никако не стоји. Такође, особа која има велику физичку активност, претварајући 10% масног ткива у мишиће и даље има висок БМИ. Стога многи научници сматрају да је БМИ неадекватан.

Бољи предиктор кардиометаболичког стања организма је однос обима струка и висине (ако је мањи од 2, ризик од болести које прате гојазност је мања).

Мерење количине масти у телу је добар показатељ, али захтева компликовану опрему. Гојазност је дефинисана као преко 25% масног ткива (испод 4% за мушкарце и 13% за жене се сматра оптималном количином).

Али, прича о масти у нашем телу је далеко од једноставне, популарне мантре о штетним ефектима гојазности.

Још осамдесетих година прошлог века, група француских истраживача је утврдила да пацијенти са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом на дијализи (замени бубрежне функције) имају мању смртност од кардиоваскуларних компликација ако су гојазни. Током следећих деценија, овај налаз је дефинитивно потврђен.

У 2012. Истраживачи из Северне Kореје су доказали исти феномен код карцинома бубрега тј. иако су гојазни пацијенти имали већу шансу да га добију, имали су боље преживљавање са болећу од мршавих.

Овај парадокс је разјашњен у Националном институту за карциноме и истраживање генома у САД.

Показало се да што више масног ткива постоји око бубрега (српска пословица “као бубрег у лоју”), то је имуни статус био бољи. Сличан феномен је раније описан код карцинома простате. Али није се радило о било којој врсти масти.

Масно ткиво у организму постоји у два облика, бела (доминантан облик) и смеђа. Kод болесника са добром прогнозом тумора, маст је углавном била смеђа, док је код агресивних облика била бела.

Али, док бела маст депонује енергију (релативно мршав човек од 75 кг има депоновано 100 000 калорија у масном ткиву), смеђа је троши. Сагоревање масти у смеђем масном ткиву ствара топлоту која нам је потребна. Она се налази углавном расејана у абдомену.

Прошле године је показано да се у масном ткиву живи посебна врста Т лимфоцита (такозвани гама делта). Они активирају масне ћелије да стварају топлоту.

Лимфоцити су међутим укључени у борбу против карцинома и инфекције.

Стимулација ових ћелијапобољшава имунитет. Тако долазимо до објашњења изненађујућих епидемиолошких података да особе које су умерено гојазне (БМИ између 25 и 29) имају за 6% мању смртност од оних са “идеалном телесном тежином”.

Радови су показали да неколико килограма вишка повећавају отпорност ка инфекцији, смртност после тешких операција.

Једна студија је показала мању учесталост деменције у умерено гојазних особа. Има чак радова о бољој сексуалној активности ових људи у односу на мршаве.

Гојазност је еволуционо била предност, гарантовала је боље преживљавање.

Стога се наш организам бори против мршављења. Kада једемо, лучи се лептин, допамин и други хормони који нам дају осећај задовољства. Kада мршавимо, мозак активира бројне механизме да спречи губитак масног ткива.

Проблем дакле није у масном ткиву, већ у врсти масног ткива. Прекомерно уношење засићених масних киселина или шећера (који се у организму претвара у масти) доводи до стварања белог масног ткива, које изазива проблеме.

Други проблем са мастима је недостатак физичке активности. У новој студији Kристин Станфорд са Универзитета у Охају, показано је да после физичке активости долази до пораста једног продукта масних ћелија (групно се називају липокинима) названог 12,13-диХОМЕ (пун назив је компликован).

За њега се раније знало да се ослобађа при излагању хладоћи, а мобилише масне киселине из белог масног ткива. Дакле, физичка активност или излагање хладноћи убрзавају сагоревање масти, али и побољшавају имунитет.

О томе сам раније писао, пустите децу напоље да се играју по снегу, то је фантастично за имунитет.

Ово не значи да можете јести колико хоћете, ако имате физичку активност. Али, фанатизам у држању дијета не гарантује здравље. Маст нам је потребна (као и све остало), али као незасићене масне киселине, уз сталну физичку активност.

Доктор Бранимир Несторовић

Курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here