Досије Амфилохије: Зашто је Амфилохије АРХИЕПИСКОП православне цркве у Црној Гори?

Поделите:

Устав Српске православне цркве проглашен 1947. и који је допуњен и измењен 1957, 1970. и 1985. године, је јасан, да јаснији не може да буде.

Тако у члану 13. пише да на челу сваке епархије стоји епархијски архијереј, а у члану 14. су наведена имена епархија и њихова средишта. Сходно томе, примера ради, у Епархији рашко-призренској столује епископ рашко-призренски, у Захумско-херцеговачкој захумско-херцеговачки и тако даље. И никако другачије! Члан 16. изричито каже да одлуке о називу доноси Свети архијерејски сабор.

У новијој историји бивало је неколико промена имена епархије. Тако је, на пример, 1959. године преименована епархија Пакрачка у Славонску, а наслов епископа је промењен из пакрачког у славонски. Сабор одржан 1983. године Митрополији загребачкој променио је име у Загребачко-љубљанска а 1994. додао још „и целе Италије“, па је митрополит добио титулу „митрополит загребачко-љубљански и целе Италије“.

Познато је да се после Сабора многе одлуке не објављују, па је тешко казати да ли су и када промењена имена још неких епархија а сходно томе и титуле епархијских архијереја. Да се то радило, не би међу верним народом било недоумица у погледу (само)титулисања неколико архијереја.

„Проширивање“ архијерејске титуле су учинила и тројица архијереја чија имена, случајно, почињу са А, и сва тројица слове као ученици Авве Јустина Поповића. (Узгред, остало је запамћено да се патријарх Герман опирао њиховом избору за епископе говорећи да ће унети немир у Српску православну цркву.)

Најстарији по монашком стажу, епископ Артемије Радосављевић, одлуком Сабора сада већ бивши епископ, недуго по избору за епископа Рашко-призренске епархије почео је да се представља с титулом „епископ рашко-призренски и косовско-метохијски“. Ни епископ Атанасије Јевтић није заостајао па је од епископа захумско-херцеговачког постао „епископ захумско-херцеговачки, тврдошки и приморски“.

Трећи – митрополит Амфилохије Радовић, је, ипак, најдаље отишао. После извесног боравка у Епархији банатској, изабран је, за митрополита црногорско-приморског. (Вредно је помена да је његов претходник на трону на Цетињу, Данило Дајковић, изабран 1961. године договором Патријаршије и политичког руководства Црне Горе, које је тражило архијереја рођеног искључиво у Црној Гори.) Ускоро је почело „ширење“ титуле митрополита Амфилохоија. Најпре је „митрополит црногорско-приморски“ постао „митрополит црногорско-приморски и зетско-брдски“, потом је додао „и скендеријски“, онда „и егзарх Пећког трона“, затим „и архиепископ цетињски“. И онда још и „Предсједник Епископског савјета Православне цркве у Црној Гори“!

„Ширење“ титуле није од ових година, чинили су то наши архијереји и у ранијим вековима. Тако се, на пример, патријарх пећки Арсеније IV Јовановић Шакабента (рођен 1698. године, био поглавар 1725-1748), после неуспелог аутријско-турског рата у коме су и Срби учествовали, предводио још једну сеобу Србаља у крајеве северно од Саве и Дунава, окитио титулом од десетак провинција. Једном речју, никад мање утицаја – никад звучније титуле! За то време, у Пећи је столовао као пећки патријарх Грк Јанићије III, по милости турској и вољи цариградског патријарха.

Реч „егзарх“ значи заменик. У историји српске Цркве, титулу егзарха пећког трона носили су разни архијереји, мада су историјско-канонско право имали једино карловачки митрополити. Они су, наиме, директни наследници пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, који је 1690. године у Великој сеоби Србаља „понео“ патријаршко седиште из Пећке патријаршије.

Архијерејски сабор је 1989. године, после бројних захтева јавности да се због неприлика на Косову и Метохији Београдска патријаршија врати у Пећ, одакле је 1690. и 1737. године и „отишла“ на север, потврдивши своју очинску бригу за косовско-метохијске Србе, њиховог епископа, свештенство и монаштво, које је спремно „да живе и умиру на светом косовском разбојишту“, средишту и огњишту српског духовно-културног и националног бића, одлучио да убудуће један од викара српског патријарха носи титулу „епископ скадарски и егзарх Пећког трона“, са сталним боравиштем у Пећкој Патријаршији“ и који ће водити сталну бригу и о Скадарском викаријату, тј. о православним Србима у Албанији. („Саопштење о раду Светог архијерејског сабора СПЦ“, Гласник – Службени лист Српске православне цркве, број 7 за јули 1989, страна 145-146.)

Та одлука Сабора, међутим, није остварена онако како је замишљено. Остварена је, додуше, у титули митрополита црногорско-приморског!

Појам „архиепископ“ асоцира на Светог Саву, на првог поглавара аутокефалне Цркве, и Пећку патријаршију. Зато патријарх српски носи у својој титули и „архиепископ пећки“. После уздизања на виши ниво по жељи и милости краља Душана Немањића, са архиепископског на патријаршијски, нестало је за свагда титула архиепископа у српској Цркви осим као успомена у титули поглавара Српске православне цркве. (Друга је ствар у Руској православној цркви, где, поред патријарха, постоје митрополити, архиепископи, епископи, митроносни протојереји и игумани.)

Поука из новије српске историје о титули „архиепископ“ и белој панкамилавци има неколико.

У разговорима 1969. године међу архијерејима Српске православне цркве како обележити 750-годишњицу добијања аутокефалности, било је више предлога. Остало је забележено да је епископ жички Василије Костић сматрао да би тај јубилеј требало обележити с највећом помпом. Он је предлагао да се Епархија жичка уздигне на ранг архиепископије, па би он добио титулу архиепископа. Патријарх Герман је то одбио речима да би, у том случају, архиепископ жички био старији од поглавара Грчке православне цркве и Етиопске цркве. Постоји и друго тумачење одбијања предлога: патријарх не би волео да још неко осим њега носи белу панкамилавку.[1]

Ословљавање и панкамилавка су знаци достојанства у једној помесној Цркви.

Ономад, 1968. године, у храму Светог Марка у Београду патријарх цариградски Атинагора ословио је патријарха Германа са „Ваше Блаженство“ а неки архијереји су служили са камилавкама а без митри на глави. Патријарху су поједини српски архијереји касније приговорили што је дозволио такво ословљавање с обзиром на то да се зна како се ословљава српски патријарх. Када је приговор због служења без митри патријарх правдао речима да је то обичај у Цариградској патријаршији, одговорено му је да се у Српској православној цркви морају знати и поштовати њени прописи.[2]

Мени, који знам како се ословљава епископ, како митрополит а како патријарх остаје још да замолим читаоце да ми помогну у разрешењу две мале недоумице. Прво, како да ословим митрополита црногорско-приморског и архиепископа цетињског Г. Амфилохија?

Друго, када ће се појавити бела панкамилавка, јер њу, на пример, носи поглавар Грчке православне цркве чија је титула „архиепископ атински и целе Грчке“ а ословљава се са „Ваше Блаженство“.

ПС: Идеја о другој белој панкамиланци је рођена. Остаје нам само да видимо на коме ће се забелети.


[1] Писмо војвођанске Комисије за верска питања, Стр. пов. бр. 07-28/69 од 6. марта 1969, Савезној комисији за верска питања. У прилогу је „Информација о посети проте Веселина Петровића Комисији за верска питања Покрајинског извршног већа“ – Архив Југославије, 144, 117.

[2] Пи­смо вој­во­ђан­ске Ко­ми­си­је за вер­ска пи­та­ња, Пов. бр. 07-52/968 од 6. ју­на 1968, Са­ве­зној ко­ми­си­ји за вер­ска пи­та­ња. У при­ло­гу је „Ин­фор­ма­ци­ја о по­се­ти про­те Ве­се­ли­на Пе­тро­ви­ћа Ко­ми­си­ји за вер­ска пи­та­ња По­кра­јин­ског из­вр­шног ве­ћа“. – АЈ, 144, 111.

Вељко Ђурић Мишина, НСПМ 06. март 2011.

Поделите:

1 коментар

  1. Нико не спори све што је Митрополит учинијо за наш пострадали народ на Косову.
    Али дати орден велеиздајнику и незнабожцу Шешелју и лупетати на опелу нашем пострадалом премијери нема ама баш никакве везе са Христовом науком. Човек нема капацитете поред свих титула да би неког осудио а каомо ли председника Србије за кога требамо се молити за нјегово ментално здравлје. Сваки нормалан човек при Цркви зна за “не осуђуј”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here