Dr Radomir Davidović: Drugo lice Srebrenice

Podelite:

Svedočanstvo pok. neurohirurga dr Radomira Davidovića od izuzetnog je značaja zato što pogađa tačno u srž lažnog srebreničkog narativa po kome stoji da su sredinom jula 1995. vojne i civilne vlasti Republike Srpske sprovele genocid nad muslimanskim stanovništvom enklave Srebrenica. Da bi se utvrdilo izvršenje genocida neophodno je dokazati umišljaj (dolus specialis), što znači nameru da se jedna od kategorija zaštićenih Konvencijom — verska, rasna ili etnička — uništi. Ne samo evakuacija reproduktivnog dela stanovništva, žena i dece, nego i ukazivanje medicinske pomoći ranjenim pripadnicima grupe navodno naciljane za genocidno uništenje apsolutno pobija argumenat da je u slučaju Srebrenice takav umišljaj mogao postojati. Zato je iskaz dr. Davidovića dragocen, ne samo za istoriju već pre svega za rad nove Komisije za Srebrenicu koju Vlada Republike Srpske obrazuje.To je još jedan ubedljiv razlog više zašto nova Komisija za Srebrenicu ne bi smela da se ograniči na kabinetski rad i zašto je neophodno da bude opskrbljena pravnim ovlašćenjima da poziva i saslušava svedoke koji bi mogli baciti dodatno svetlo na ključne aspekte srebreničkih događaja.

U vezi sa događajima koje opisuje dr. Davidović, Komisija bi morala da potraži i ispita preživelo osoblje bolnice “Sv. Nikola” u Milićima i sasluša ih na okolnosti koje iznosi pok. dr. Davidović. Dalje, korisne informacije bi mogao dati i vozač Micko, koji je kritične noći vozio dr. Davidovića (Micko se kao pripadnik VRS u to vreme nesumnjivo nalazi na spisku osumnjičenih srpskih “ratnih zločinaca” koji je Čavićeva Komisija u oktobru 2005. servilno predala tužilaštvu Haškog tribunala.) Zatim, nova Komisija bi preko organizacije Médecins Sans Frontières (Lekari bez granica) trebalo da locira anesteziologa Marka Matisa i doktora Đuzepe Valentina, čije prisustvo i učešće u zbrinjavanju muslimanskih ranjenika dr. Davidović naglašava.

Zašto su ove činjenice važne? Zato što je Haški tribunal, fabrikujući tezu o “genocidu” u Srebrenici, prihvatio i u svoje presude ugradio lažno svedočenje svedoka-saradnika Tužilaštva, majora Dragana Obrenovića, tadašnjeg načelnika štaba Zvorničke brigade VRS. Obrenović je izjavio da je po naređenju komandanta brigade, tada puk. Vinka Pandurevića, u drugoj polovini jula 1995. dvadesetak zarobljenih vojnika 28. divizije ABiH, koji su se lečili u zvorničkoj bolnici, pod vojnom stražom bilo odvedeno u nepoznatom pravcu, podrazumevajući da to znači — na streljanje. Ovaj lažni iskaz  direktno je opovrgla dr. Danijela Danijelović, tada lekar u zvorničkoj bolnici pa samim tim u situaciji da bude neposredno upoznata sa predmetnim događajima, ali pošto je Obrenović već bio doneo odluku da se nagodi sa tužilaštvom njegova odbrana je svedočanstvo dr. Danijelović utajila, tako da u daljnjem postupku ono nije imalo nikakav efekat u odnosu na lažni iskaz svedoka-saradnika Haškog tribunala. Nova Komisija za Srebrenicu ispoljila bi neoprostivu nemarnost u radu ukoliko bi propustila da sasluša i zabeleži važne činjenice kojima raspolažu dr. Danijelović i drugi svedoci koje pominje dr. Davidović.

Kada je u BiH počeo očekivani građanski rat, osetio sam se prozvanim i pozvanim da kao hirurg odmah priteknem u pomoć svome narodu u borbi za opstanak. U rat me niko nije zvao, niti me je u rat ko slao. Moja odluka je bila motivisana dubokim emocijama prema narodu moga hercegovačkog zavičaja. Početkom juna 1992. godine osnovao sam Ratnu bolnicu “Sveti Nikola” u Milićima, gradiću koji ima izuzetan strateški položaj, na magistralnom putu Zvornik – Sarajevo. Bolnica je za svoju delatnost nagrađena najvišim odličjima – “Ordenom Sv. Save” II. Stepena, “Ordenom Krsta milosrđa” i nizom vojnih priznanja.

Povod moga obraćanja javnosti, što inače retko činim, jeste nezapamćena antisrpska haranga “neinformisanih”- rasrbljenih Srba, nepatriota, koji su za Dučića najpre glupi, a zatim loši ljudi. Na istoj gomili su korumpirane javne ličnosti, “političari”, “humanitarci”, kvazi intelektualci, ponajmanje obični smrtnici, koji su olako prihvatili, očigledno naručenu, fotomontažu ratne pornografije streljanja šestorice srebreničkih Muslimana. (Ivona Živković, “Ogledalo” od 8. juna 2005), Džared Izrael, 25. juni 2005. e-mail: emperors1000@aol.com

Lično sam organizovao sanitetsko obezbeđenje akcije Srebrenica što mi daje za pravo da kompetentno procenim šta govore i pišu drugi o Srebrenici.

Nema razloga da se više troši vrijeme na pobijanje vješto izvedene propagande oko “masakra” u Srebrenici. Štoviše, može se reći da je Zapad u toku zadnjih deset godina, lagao o svemu ostalom: srpskim “logorima za silovanje” i “logorima smrti”, o masakrima Markale, o pekari u ulici Vase Miskina, o “Masakru u Račku”, o navodnoj smrti 100.000 ili čak 500.000 Albanaca na Kosovu “ubijenih od strane Srba”, itd. Prema tome, zašto ne bi lagao i o Srebrenici? Dakle, problem nije u istinitosti činjenica o Srebrenici, u svakom slučaju ne za nove totalitarne vladare. Za njih su Srebrenica i Markale bili samo neka vrst krvave ali neophodne metafore, put do Dayton sporazuma, do kolonizacije Balkana, do ostvarivanja neljudskih geopolitičkih ciljeva.” [Emil Vlajki, Demonizacija Srba]

Alija Izetbegović je, shodno svojoj “Islamskoj Deklaraciji”, platio krvlju svojih sunarodnika logistiku zapadnih moćnika u ostvarivanju svojih vojnih i političkih ciljeva.

U današnje vrijeme događaji tipa “masakr” ne moraju se uopšte dogoditi. Dovoljno ih je samo zamisliti. Ostalo je stvar tajnih službi, čarobnjaka iz agencija za odnose sa javnošću i savezništva elita, medija i publike. Američki film “Wag the Dog” sjajno pokazuje kako je postojeća stvarnost sve više čista iluzija, a iluzija sve više postaje nepodnošljiva realnost.” [Isto, str.299.]

Postoji li rat bez okrutosti, nasilja i pogibija? Koliko mi je poznato takav rat nije zabeležen u istoriji ratovanja. Zašto bi Srebrenica bila izuzetak?

Ovako je bilo u vreme pada Srebrenice u Milićima i Ratnoj bolnici “Sv. Nikola”.

Te noći nebo je bilo tmurno, gradić utonuo u mrklu pomračinu i gluvu neprijatnu tišinu. Pre dva dana NATO avioni su bombardovali obližnji zaselak Zeleni Jadar, pa smo zbog toga na krov bolnice postavili veliki crveni krst na belom platnu. Slaba korist od toga kad znamo da su kod Goražda gađali naše sanitetsko vozilo i pobili naše medicinare. Juče su u bolnicu doneli posmrtne ostatke čuvara vodovoda, starijeg čoveka, kojeg su prethodne noći ubili Orićevi borci prebacujući se iz Srebrenice u Kladanj, po dogovoru Alije Izetbegovića i Klintona. Plač, jecanje i uzdasi kao nebrojeno puta do tada, kad su u bolnicu donosili unakažena tela nevinh žitelja okolnih srpskih sela i zaselaka. Prema raspoloživim podacim poimence je evidentirano više od 3,000 nastradalih Srba u zoni delovanja jedinice Nasera Orića, pre “masakra” u Srebrenici. Istovremeno do sada je nađeno i identifikovano oko 2,000 Bošnjaka iz Srebrenice. Gde je ostalih 5,000 ili 6,000 srebrenčkih “šehida”?! Eno ih gde kao osvedočeni džihad ratnici seju kosti po ratištima na Alahovom putu od Kosova i Metohije do Čečenije, ili kao teroristi završavaju u lancima kampova u dalekoj Australiji.

San mi ne dolazi na oči, i kao retko kad u proteklim ratnim godinama, obuzima me nekakva zebnja i strah. Osećalo se da će se desiti nešto važno i opasno. Pozvao sam svoga vozača “Micka” i zamolio ga da me polako proveze ulicama Milića. Sve spava dubokim snom, nečuje se ni lavež pasa. Budan je jedino dežurni policajac koji bunovno promrmlja: “Idi profo u bolnicu i mirno spavaj”. Poslušao sam.

Ujutru zvoni telefon – iz komande mesta naređuje mi major VRS da odmah sa saradnicima i sanitetskim vozilom odem u Staru Kasabu, danas Dušanovo, i ukažem medicinsku pomoć zarobljenim muslimanskim ranjenicima! Naređeno – učinjeno. Zatičem stravičan prizor – po četvorica nose jednoga, ovom “visi” noga, onome ruka, onaj treći je prostreljen i ” bled kao krpa”, očgledno hemoragični šok. I tako, to pre podne, datuma se ne sećam, verovatno negde između 12. i 13. jula 1995. godine, provedoh trijažirajući neprijateljske ranjenike, dojučerašnje Orićeve borce, U bolnicu je prevezeno i u naredna 24 časa operisano između 20 i 30 teških ranjenika. Nijedan od njih nije podlegao! Narednih desetak dana su se oporavili i u pratnji lekara i medicinske sestre, autobusom odvezeni u Zvornik. Kasnije sam čuo da su svi oni razmenjeni za naše zarobljenike. Da je tako bilo svedoči jedan “moj” pacijent u intervjuu sarajevskoj televiziji. Na pitanje “gdje si liječen” , odgovorio je “u četničkoj bolnici u Milićima”, a “kako su te gledali” – “dobro, isto ko i njihove”. Pošten neki čovek, što jeste jeste.

Tako sam u vreme pada Srebrenice doživeo snažno osećanje ponosa stoga što sam sa svojim saradnicima ispoštovao Hipokratovu zakletvu lečeći i neprijateljske ranjenike.

Muslimanski ranjenici su i ranije lečeni u bolnici “Sv. Nikola” u Milićima. Ovo će potvrditi i dvojica lekara stranaca, Mark Matis, anesteziolog iz Belgije i Đuzepe Valentin, Italijan. Oni su nam pritekli u pomoć preko organizacije “Lekari bez granica”. U dragoj uspomeni mi je ostao Đuzepe, inače vrstan opšti hirurg, koji je posle jednomesečnog rada u bolnici “Sv. Nikola”, odmah otišao u Međunarodni pres centar u Beogradu i tom prilikom izjavio da dolazi iz “četničke” bolnice u kojoj operišu i neprijateljske – muslimanske ranjenike. Po povratku u svoju Italiju, Đuzepe je ponovio ovu izjavu u nekom listu i poslao mi fotokopiju iste.

I ovoga puta, laži o ratu i iz rata u BiH upornim ponavljanjem, postadoše “istina” – nevine osuđuju, traže ratnu odštetu od srpske agresije, posle deset godina zatvaraju osumničene za učešće u “genocidu u Srebrenici”, Kongres SAD demonizuje Srbiju, hoće da zatru Republiku Srpsku i srpstvo u celosti.

Skerlićeva sintagma da je “Zapad zakon života” aktuelna je kao da je juče izrečena.

Verujmo narodnoj mudrosti da “ničija nije do zore gorela”!

Beleška Dragomira M. Davidovića, brata pok. dr. Radomira M. Davidovića:

Moj pokojni najstariji brat dr. Radomir M. Davidović (1934-2006), neurohirurg, bio je saosnivač Neurohirurške službe KBC Zemun gde je radio dugo godina. Kad je počeo rat otišao je u Republiku Srpsku. Tamo je bio osnivač Ratne bolnice u Milićima, saosnivač Saniteta RS, osnivač Društva ljekara RS, član Senata RS i prvi ambasador BiH u Australiji. Sa te dužnosti smenjen je pre isteka mandata jer je javno zastupao stanovište da je srpskom narodu kao celini neophodan nacionalni program, neki savremeni analogon Načertanija Ilije Garašanina.

Čitavog života dobrog zdravlja, umro je od leukemije koja je nastala naglo i napredovala nezadrživo. Postoje ozbiljne indicije da je bolest nastala usled posledica NATO bombardovanja bombama sa osiromašenim uranom. Tekst o Srebrenici napisao je u vreme kad su dezinformacije o Srebrenici bile dostigle svoj prvi maksimum. Nuđen je raznim novinama ali niko nije hteo da ga objavi. U vreme kad je moj brat već bio slabo pokretan, ja sam rukopis odneo uredniku “Nove Zore” koji je bio obećao da će ga objaviti. Pred izlazak iz štampe broja u kome je objavljivanje bilo predviđeno, javio mi je da ne može objaviti tekst. Tek na naknadnu intervenciju Alekse Buhe tekst je objavljen, ali već posle smrti moga brata, sa izmenjenim, donekle besmislenim – redakcijskim naslovom – Drugo lice jedne odiseje. Ovde se objavljuje prvi put u obliku u kome je i napisan i jednako je aktuelan kao i kad je pisan.

Dragomir M. Davidović

Iskra

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here