Dragan Popović: VUČIĆ I DE GOL – Kosovo i Metohija nije Alžir (1)

Podelite:

KOSOVO I METOHIJA NIJE ALŽIR

Od 2000. Godine „Zapad“ očekuje „srpskog De Gola“ koji će biti spreman i, kako oni naglašavaju, hrabar da prizna nezavisnost Kosova!

U srpskoj publicistici ideju o izdvajanju Kosova i Metohije iz sastava Srbije, po prvi put primećujemo u dnevničkim zapisima Dobrice Ćosića. Srpski pisac leve provinijencije od 1968. zagovara podelu južne srpske pokrajine. On je bio ubeđen da se „podelom i razgraničenjem“ trajno rešava vekovni srpsko-albanski spor. Piščeve, dugogodišnje opservacije i ideološke zablude sublimirane su 2003, u jednom od najznačajnijih njegovih separata o Kosovu i Metohiji -Tezama o konačnom rešenju „kosovske krize“ i novoj državnoj strategiji. Teze u kojima se predlaže amputiranje Stare Srbije upućene su srpskoj vladi u avgustu 2003. godine. Tadašnjoj Vladi Ćosić predlaže da „ponese odgovornost i degolovski postupi sa Kosovom“, jer je naš životni, nacionalni i istorijski cilj: oslobođenje od Kosova“. Odbranom Kosova, “pojašnjava“ Ćosić, “kao integralnog dela Srbije nastavila bi se tradicionalna, nacionalna i državna politika i nacionalna ideologija istorijom poražena; po svemu sudeći konačno“. Zato smo primorani, upozorava „otac nacije“, “zbog gubitka istorijskog vremena i nemoći u kojoj se danas nalazimo da ga (KiM – prim. D. P. ) degolovski rešavamo; to znači odlučno i trajno“.

Najdosledniji Ćosićev epigon, istoričar Č. Antić, u programskom konceptu Naprednog kluba, zgusnutom u „sedam tačaka o Kosovu“, ukazao je na neophodnost promene „državne politike“ prema KiM i nužnost zaključenja „istorijskog sporazuma“ između Srba i Albanaca. Samo „deobom Kosmeta“ Srbija bi „zaustavila raspadanje naše zemlje“, zaključio je „balkanolog“ koji nikada nije objavio monografsku studiju ili neki ozbiljniji istraživački rad o Kosovu i Metohiji. Uostalom, “Srbija ne bi bila prva država koja bi se odrekla svoje teritorije; u prošlosti su to činile: Velika Britanija, Francuska, Rusija, Švedska, Tajland…“, «pojasnio» je „estradni istoričar“ Č. Antić!

Bivša čelnica Građanskog saveza i Saveza za promene V. Pešić, početkom 2013, nenadano je zbog ispoljene hrabrosti i „državničkog doprinosa“ u procesu „razrešenja kosovske krize“, tadašnjeg, oficijelnog predsednika srpske vlade I. Dačića, svrstala uz velike državnike dvadesetog veka; sličnog De Golu i Čerčilu. Tada je kao glavni ideolog „druge Srbije“, građanski aktivista i opozicionarka koja se preko dve decenije borila protiv ideologije Dačićevih socijalista, “čoveka iz Žitorađe“, političara koga i danas nazivaju „mali Sloba“, pokušala da promoviše u državnika spremnog da poput De Gola koji se šezdesetih godina prošlog veka odrekao Alžira, reši „problem Kosova.

Posle pokretanja „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu (24. 07. 2017.) predsednik Srbije A. Vučić, izjavio je za Televiziju „Pink“ da nas sve vreme koči „pitanje odnosa prema Kosovu i Metohiji“. Da bi se razmrsio „kosovski čvor“ mora se poći od „realnog stanja“, eksplicirao je predsednik Srbije. Zato je svoju, kosovsku politiku, Vučić pokušao da odbrani stavom generala De Gola da „bez realnosti politika nema nikakvu vrednost“. Očigledno je da se njegova aluzija odnosila na De Golovu politiku prema Alžiru, kada je Francuska, afričkoj koloniji, priznala samostalnost!

ANALOGIJA KOSOVA I METOHIJE SA ALŽIROM JE POGREŠNA I UVREDLJIVA

Već je istaknuto da je od početka novog milenijuma, a naročito posle 2008, poređenje situacije oko Alžira sa problemom Kosova i Metohije često bilo prisutno u domaćim i stranim medijima. Nažalost, domaći istraživači i komentatori nisu do kraja iskoristili ukazanu priliku da kritičkom analizom i validnim argumentima obesmisle netačnu i štetnu analogiju. Za razliku od srpskih komentatora, francuski intelektualac i geopolitičar Iv Bataj (Yv Bataille) je 2010. godine uspeo u potpunosti da demistifikuje i razobliči neodrživu istorijsku i političku analogiju i na eksplicitan način rasvetli De Golovu politiku prema severu Afrike, odnosno Alžiru.

Posle objavljivanja odluke Međunarodnog suda u Hagu, u vezi punovažnosti Deklaracije o proglašenju nezavisnosti tzv. R. Kosovo, sa „obrazloženim“ stavovima koji štete interesima Srbije kao predlagaču i upozorenja tadašnjeg šefa francuske diplomatije Bernara Kušnera “da će Beograd pre nego što uđe u Evropsku uniju morati da prizna Kosovo“, ohrabren, engleski novinar i publicista Tim Džuda, najavljen kao „ekspert za Balkan“, izjavio je radio“Slobodnoj Evropi“ da bi „interes Srbije bio da pronađe svog De Gola i prizna nezavisnost Kosova“. Francuski analitičar Iv Bataj je brzo i odvažno reagovao na izjave Tima Džude jednim razornim-polemičkim prilogom istovremeno dokazujući da su one „neodržive iz više razloga“.

Njegov prvi argument, protiv onoga što izjavljuje T. Džuda o Kosovu i Metohiji tiče se geografije. Francuski publicista podsetio je engleskog novinara da se bivša francuska kolonija nalazi na „jednom drugom kontinentu“, a zatim pojasnio da se „između Francuske i Alžira nalazi Sredozemno more“ koje i danas teritorijalno razdvaja ove dve nezavisne države. Nije sporno da je Alžir od 1830. do 1962. bio francuski, ali treba znati i to da „on nikad nije bio Francuska“! Naprotiv, “Kosovo je uvek imalo teritorijalni kontinuitet sa Srbijom“ i zato možemo nedvosmisleno zaključiti da je „Kosovo bilo i jeste Srbija“!

Prof. Iv Bataj (Yv Bataille)

Drugi argument je komplementaran prvom i „tiče se istorije“. Bataj je pronicljivo ukazao na istorijski pokazatelj da Stara Srbija milenijumski, u kontinuitetu, egzistira kao autentična srpska teritorija. Međutim, kada se govori o francuskom prisustvu u Alžiru od 1830, onda se mora posebno naglasiti da ono pada u vreme poslednjih kolonizacija na severu Afrike. Inače, pre kolonijalnog osvajanja nije se mogao utvrditi neki značajniji državni, kulturni ili verski kontinuitet Alžira sa Francuskom. Uostalom, “nacionalni nekropolj kraljeva koji su stvorili Francusku nalazi se u Sen Deniju pored Pariza, a ne u Alžiru“. Nasuprot tome, “Srbi su oduvek na Kosovu i Metohiji imali nekropole i relikvije svojih ranih kraljeva koje su neraskidivo vezane za Kosovo, što svedoči o Kosovu kao pravoj kolevci srpskog naroda“. Alžir to u odnosu na Francusku, moramo se složiti sa francuski publicistom, nikada nije bio!

Treći argument se odnosi na etničku strukturu stanovništva, ili preciznije rečeno tu se radi o argumentu „istorijske manjine i većine“. Brojne pristalice kosovske nezavisnosti danas se pozivaju na „realno stanje“, ukazujući pri tome, na validan statistički podatak da Albanci na Kosovu i Metohiji trenutno čine većinski deo prisutnog stanovništva. Iv Bataj je upozorio da su Francuzi u Alžiru uvek bili manjina, a prema svim punovažnim pokazateljima „evropska populacija oko 1960. godine, zajedno sa francuskom vojskom nije brojala više od 1. 4oo. ooo stanovnika“. Za razliku od manjinske prisutnosti Francuza „Srbi su na Kosovu dugo bili upravo većina“. Uopšteno Batajevo zapažanje mora se dopuniti preciznim, austrijskim, statističkim podacima na osnovu kojih se može lako zaključiti da su Srbi, sve do polovine XIX veka bili većinski narod na Kosovu i Metohiji. Moramo se, takođe, složiti sa čovekom koji je svoje detinjstvo proveo u Alžiru „da su strana osvajanja, etnička čišćenja i egzodusi, kao i nekontrolisano useljavanje populacije sa visokim natalitetom presudno uticali na promenu etničke strukture kosovske regije u korist albanske populacije“. Međutim, smatramo poput Bataja da “Srbi za ovakvu evoluciju nisu ni odgovorni ni krivi“!

Četvrtim, argumentom teritorijalnog integriteta, a posebno petim koji se odnosi na spoljnu politiku predsednika Pete Republike, Iv Bataj je na eksplicitan način pokazao da je pozivanje D. Ćosića, T. Džude, V. Pešić i njihovih brojnih istomišljenika na De Gola, u slučaju Kosova i Metohije, istorijski pogrešno i politički štetno. De Gol je „uvek branio integritet nacionalne teritorije“. Veliki državnik jeste dao „nezavisnost Alžiru kao bivšem francuskom posedu“ koji, mora se naglasiti, u dugom istorijskom kontinuitetu nikad nije bio deo francuske državne teritorije. Međutim, 1940. posle okupacije Francuske od strane Nemaca, De Gol odbija moguću kolaboraciju sa okupatorom i odlazi u London gde ubrzo uspeva da oformi nacionalni pokret „Slobodna Francuska“. U junu četrdesete, preko engleskog državnog radija odlučno i hrabro poziva svoj narod na sveopšti otpor i odbranu Otadžbine, a zatim Francuzima i celom svetu poručuje: “Francuska je izgubila bitku, ali ne i rat“! Posle savezničkog iskrcavanja u Normandiji 1944, vođa narodnog „Pokreta otpora“ uspeva i pored protivljenja zapadnih saveznika da sa francuskim oslobodiocima uspostavi lokalne organe vlasti na oslobođenim teritorijama, a zatim trijumfalno umaršira u Pariz. U tim trenucima Evropa se divi, a francuski narod slavi velikog generala koji oslobađa Francusku i uspeva da vrati okupirane pokrajine Alzas (Alsace) i Loren (Lorranine) u državni sastav Francuske. Dakle, De Gol je oslobodilac, a ne izdajnik koji učestvuje u „razbijanju države“! Ukratko, “Kosovo i Metohija nisu Alžir, nego Alzas i Loren, a njih De Gol nikada ne bi dao nemačkom okupatoru“! To bi, nema sumnje, bila „prava analogija sa Kosovom, a ne ona koju pravi Tim Džuda“, zaključio je svoju raspravu veliki prijatelj srpskog naroda – Iv Bataj!

VUČIĆ I DE GOL

Već smo istakli da je u jednom trenutku i predsednik A. Vučić ukazao na De Golovu „realnu politiku“ kao putokaz za razrešenje „kosovskog problema“. Možemo lako dokazati da predsednik Srbije i njegovi istomišljenici nisu uzeli u obzir istorijski kontekst i političke okolnosti u kojima je predsednik Pete Republike donosio svoje odluke.

Pre ponovnog povratka na francusku političku scenu proslavljeni general je predložio da se u zemlji, posle „kolapsa Četvrte Republike“ 1958, izvrše sveobuhvatne ustavne promene. Taj predlog je prihvaćen i francuski državljani su prethodno, referendumskim izjašnjavanjem, podržali usvajanje novog Ustava Pete Republike, a zatim je u novembru 1958. Šarl de Gol (Charles de Gaulle) izabran za njenog prvog predsednika. Zatečeno stanje u sferi nacionalne ekonomije i politike bilo je loše, a spoljnopolitički odnosi bili su još uvek opterećeni posleratnom, blokovskom podelom sveta. De Gol je kao vanserijski državnik shvatio da imperijalna, odnosno kolonijalna politika, u drugoj polovini dvadesetog veka, predstavlja prevaziđen istorijski anahronizam. Zato on nije želeo da posle neuspešnog Indokineskog rata (Prvi indokineski rat) koji je 1954. okončan potpisivanjem Ženevskog sporazuma Francuska vodi, nove, iscrpljujuće ratove. Posle Tunisa, francuski predsednik je smatrao da se mora izvršiti dekolonizacija Maroka i Alžira. Posebno su bili veliki otpori prilikom uspostavljanja nezavisnosti Alžira. I, pored terorističkih napada i otpora u francuskim oružanim snagama Alžir je kao velika država Magreba uspeo da dobije punu nezavisnost 1962. godine.

Posle okončanja neuspešne vojne intervencije u Francuskoj Indokini De Gol je duboko verovao da posle donošenja novog Ustava, dekolonizacija afričkih kolonijalnih poseda, predstavlja drugi preduslov koji omogućuje sprovođenje važnih reformi u sferi ekonomije i političkog sistema Francuske. Veoma brzo su na unutrašnjem planu, izvršene brojne ekonomske reforme, uključujući i štampanje novog franka. Neodložne reforme u kreditno-monetarnom i investicionom sistemu omogućile su ubrzani rast BDP-a i ekonomski oporavak Francuske. Konačno, uz privredno i finansijsko jačanje zemlje  stvoreni su i politički uslovi da predsednik i vlada vode nezavisnu državnu politiku i pozicioniraju Francusku kao četvrtu, svetsku nuklearnu silu. On je anticipatorski verovao da Francuska i Nemačka, dve najveće evropske države, permanentno sukobljene tokom velikih svetskih sukoba u dvadesetom veku moraju biti nosioci budućeg ujedinjenja „Evrope, od Atlantika do Urala“. Zato je odlučio da sa nemačkim kancelarom K. Adenauerom 1963. potpiše, u Parizu, istorijski – Jelisejski sporazum između Francuske i Nemačke koji je i danas osnovni, strateški akt i regulator međudržavnih, bilateralnih odnosa vodećih članica EU.

German Chancellor Konrad Adenauer and French President Charles de Gaulle embraced after signing the Franco-German Friendship Treaty

Inače, taj period privrednog uspona koji je započet „dirigizmom“ posle konstituisanja Pete Republike i trajao uspešno do 1990. naziva se i periodom od  „trideset izvrsnih godina“! Kao što vidimo odlučni, francuski predsednik je zagovarao sveobuhvatne društvene reforme koje su bile uslov ubrzanog razvoja i preporoda Francuske. De Gol jeste vodio realnu politiku vodeći računa o vitalnim državnim interesima verujući, vizionarski,  da istinski državnici, prevashodno moraju da vode računa „o budućim generacijama“, a ne o svojim ličnim i uskim partijskim interesima svoje stranke. Njegova državna politika, kao što je istaknuto, bila je kompleksna i krajnje odgovorna i ne može se redukovati na tzv. “realnu politiku“ o kojoj je nedavno govorio i naš oficijelni predsednik A. Vučić!

Za SRBski FBReporter piše: Dragan Popović, publicista

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here