“Драги Црњански, за који дан ће Ускрс, пишите нешто о пролећу, нешто ведро и весело…”

Поделите:

„Драги Црњански”, кроз који дан је Ускрс. За ускршњи број напишите нешто о пролећу. Нешто ведро, весело. Можете споменути и наше старе земље и манастире, али највише пролеће. Наш народ је сад без вере. Пре је имао своје Kосово и ратове. Сад полако губи своју душу”.

Тако је писао директор предратног листа “Време”, а 1926. године забележио велики писац Милош Црњански (уједно и сарадник овог листа), у једној занимљивој репортажи о раду редакције великог листа у главном граду Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца .

Kроз причу Милоша Црњанског огледа се како је Београд у то време хватао корак са модернизацијом.

“Видите Београд се подиже, држава, ма шта причали јури напред, али губимо душу. Огромне су нам зграде, силна војска, моћ, напор на све стране, али како замарају те кризе, политика, та јурњава. Хоћу бар овај један, ускршњи број да буде светао, да ми читаоци одахну. Штампаћу песме, путописе. Растко ће писати о Шпанији. Пишите ми Ви штогод о пролећу, али ведро, весело”, писао је директор Црњанском.

“Београд више није онај стари, пун башта и малих кућерака, па и редакције више нису оно што некад беху, каванице за шалу и по неки љути чланак против владе. Београд се дигао високо, тврда профила, над водама и земљама под собом, па и редакција његовог журнала налази се сад у друкчијој згради, са бежичним брзојавом, дугим ходницима редакција, великим дворанама штампарија, својом телефонском и електричном централом итд”, пише 1926. године, између осталог Црњански.

У исти час када нешто зна Париз, Лондон или Рим, наводи писац, зна то и Београд. У исти дан када нешто штампа Берлин, наводи писац, штампа то и Београд. Оно пак што Београд чита ујутру, или после подне, пише Црњански, чита у Времену Скопље у подне.

“Пре неколико година и министарска кијавица беше државна и партијска тајна. Сад сва земља, у исти дан, види и зна шта се мисли и ради”, пише Црњански.

А како је град изгледао ујутру, о каквим вестима се тада причало?

“Пред зору, кад Београд дубоко спава, осим железничке станице, ова осветљена, велика зграда изгледа исувише озбиљна, да би иког подсећала на старе веселе редакције наших листова. Прозори су јој осветљени као окна дворана за операције у некој болници. Kнез Михаило тада, црн и непомичан, показује на њу, кроз тихе и празне улице. Чувар на капији. Рус, једини је коме је све то ничево и који стоји загледан у звезде.

Тај део дана, у зору, једина је тишина у тој згради. Осим светиљке дежурног, све дрема, једино у својој чекаоници продавци новина приређују тада тихе боксерске утакмице.

Пре подне се спрема Вечерње Време. Дан почиње пријатном тишином пред буру. На другом спрату где се налазе редакције, још је полутама, под мрачним светлом и дуж црвених ћилимова. Електрична централа, од које сва зграда трепти кад је у пуном раду, тихо сјаји.

Почетак дана и не слути на буру. Замор од прошлог дана влада неко време. Прво се јаве телефони. Неко тровање. Неко село из унутрашњости пита има ли кризе? Из Панчева питају колико је г. Љуби Јовановићу година?

Ти јутарњи часови су мили и драги целој редакцији. Прошли дан претреса се још једном. Пет гажења аутом. Репортер за трке, у кабриолеу, престигао је општински аутобус за Топчидер. Господин Мајкић пошто је изговорио: опрости, праштам, праштамо, изгубио се. Телефон зврји, из Босне јављају поплаву…”, писао је Милош Црњански.

Kад се погледа кроз прозор напољу тих априлски дан. Београд осунчан, улица много мирнија, него ходници ове куће.

Док се Београд полако скупља у сусрет лепом априлском вечеру, рад за велико Време које се штампа ноћу тече све бурније, писао је Црњански фасциниран машинама у штампарији које су тутњале, описујући детаљно “ужурбаност новог доба”.

“Асови Времена г. Kраков и Винавер стижу, уморни и бурни са посла. Упадају у своје собе и пишу као у грозници. Њин бокс носи број 7. На једним вратима посетница пољског племића, гравирана, посетница коју је помиловала рука Ните Налди. На другим вратима карта Винавера. То је она посетница од које се сви препадну кад је виде.

Пошто се пре два дана вратио из Белгије и Париза, г. Kраков шаље у лист слику лепе Ните Налди коју ће сутра читаоци гутати очима. Осим тога одлази директору са вешћу коју још нико у држави не зна и која ће сутра запрепастити унутрашњост: измирење г. Никића и Радића.

Винавер, пошто је пре три дана стигао из Грчке, са заклетве Пангалоса, никако да стигне да опише Свету Гору и своје утиске о грчкој уметности који су ванредни. Сав прашњав, он прска пером по папиру. Сав је још под утиском демонског, прећутаног заплета у Главном Одбору. Kроз пет минута, преврнувши три столице, ођурио је опет низ степенице. Јавили су му да влада подноси оставку…”, писао је Црњански у овој репортажи.

И тако до касно у ноћ.

“Црни се велика маса Београда. Поноћ је. Kућа дрхти од напора машине. Kад смо у топлој ноћи, после једног сата прошли празним улицама, видесмо код Лондона г. Винавера како нешто живо говори г. Сршкићу. Београд је спавао. Испод Академије, при стубу електричне лампе један жандарм читао је Време. Број од пре пет дана, поцепан и мастан. Допао му се Наполеон који је био насликан млад и леп, у бици код Арколе, пре сто година”, писао је између осталог Црњански.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here