Драгослав Бокан: Шта је то што Хрвати имају, а ми немамо ШТО ЈЕ И ГЛАВНИ РАЗЛОГ ЊИХОВИХ ПОБЕДА!

Поделите:

ШТА ТО ХРВАТИ ИМАЈУ, А МИ НЕМАМО – ШТО ЈЕ И ГЛАВНИ РАЗЛОГ ЊИХОВИХ ПОБЕДА (и када губе ратове са нама) И НАШИХ ПОРАЗА (и када их војно побеђујемо)

Након разговора са једним од најпаметнијих и најобразованијих Срба које знам, дошли смо до заједничких закључака на тему хрватских успеха и наших неуспеха. До оног због чега вечерас Хрвати, а не ми, живе као апсолутна већина, рецимо, у Книну, и што, нажалост, представља само степеницу до потпуне кроатизације и покатоличења и оно мало преосталих Срба у тим (некада нашим) крајевима и Крајинама.

Разлог је системски и тиче се нашег и њиховог приступа ТЕМИ СВОГ ДУХОВНОГ И ИСТОРИЈСКОГ ИДЕНТИТЕТА. Они, наиме, имају свој НАРАТИВ и своју ПАРАДИГМУ, којима јачају сопствено унутрашње јединство и успостављају неопходни заједнички став о свом пореклу, идентитету, противницима и циљевима.
Сложни су у оном најосновнијем и најважнијем од свега, за разлику од нас, који не умемо да будемо сложни НИ ПО ЈЕДНОМ ИОЛЕ БИТНОМ ПИТАЊУ. И зато нас, редовно, побеђују (1918-те, 1945-те, 1995-те…), иако су сваки пут били ратнички побеђени и надјачани.
Њихова унутрашња свест о националним циљевима и потребама је успела да преокрене ствари и нас баци на колена и у јарак крај пута.

Укратко, њихов ”наратив” је веом једноставан и говори о догађајима из деведесетих на следећи начин: ”МИ, ХРВАТИ, СМО НЕВИНЕ ЖРТВЕ НИЧИМ ИЗАЗВАНЕ ВЕЛИКОРПСКЕ И ЈУГО-КОМУНИСТИЧКЕ АГРЕСИЈЕ И ДУЖНИ СМО ДА ВЕЧНО ПРОСЛАВЉАМО СЛАВНУ УСПОМЕНУ НА ХРАБРЕ ДРАГОВОЉЦЕ И МУЧЕНИЧКИ ВУКОВАР.
Ова поставка се не дира и не доводи у питање никаквим аргументима, ни због каквих објективних разлога и критичких контра-аргумената. Она је светиња на којој почива национално јединство народа који је своју прву пара-државу добио 1918-те (од Срба, ничим изазвано), па онда следећу: 1939-те (”Бановину Хрватску”, такође одлуком Срба), да би све ове невероватне поклоне крунисала острашћеном мржњом уместо захвалношћу и Србе ”наградила” системским, од новокомпоноване, вампирске хрватске државе (НДХ) организованим покољем православног свештенства, наших жена и невине дечице и свега живог што није било римокатоличке вероисповести.

И ову једноставну тезу у једној реченици напамет знају све бабе и деде, сва деца и неписмени тежаци, а сви жупници и интелектуалци (са ретким, егзотичним изузецима што само потврђују поменуто правило) обављају мисионарску и ”просветитељску” делатност по овом питању. И са њом се слажу и левичари и десничари, и римокатолици и протестанти, и атеисти и агностици, и домаћице и студенти, и рокери и народњаци, и Хрвати из само једне (оне недавно покрштене) генерације и они који се тако виде и сматрају још из времена Илирског покрета…
То је њихово национално-историјско Свето Писмо које се не доводи у питање. И то је разлог њиховог јединства и тренутног организовања контра свега онога што ми покушамо да им приговоримо или замеримо (са тонама података, факата, докумената, фотографија, сведочанстава…).
Њих ма шта што излази из овог наратива – не интересује. И то за њих не постоји.

А хрватска парадигма је још субјективнија и још више срећно-самообмањујућа и говори о ”ХРАБРОМ МАЛОМ НАРОДУ КОЈИ СЕ БОРИ ЗА ЕВРОПУ И СВОЈА ДИВЉАЧКИ УГРОЖЕНА ПРАВА, ЧЕСТО У БОЈУ – САМ ПРОТИВ СВИХ”. То је, наравно, лаж и потпуна бесмислица, али функционише.
Хрватску су током деведесетих подржавале све највеће и најмоћније силе униполарног, њој у рату са Југославијом и Србима апсолутно наклоњеног света: од католичких и традиционално русофобских (читај: антиправославних и, сходно томе: антосрпских) земаља, па до великих секуларних евро-америчких Империја.
Ничим се не може доказати или потврдити наводно ”усамљени херојски отпор (хрватског и европског) Давида против (српско-фашистичког и азијатско-комунистичког) Голијата”.
Али, то је важећа хрватска парадигма и у дијспори и унутар њихове домовине и она ”ради свој посао”, држећи њихову националну и патриотску свест на потребном нивоу и у вечном стању приправности.

Зато се у Хрватској стално пуштају (на њиховој државној телевизији) снимци из рата, измонтирани тако да појачавају родољубиви и антисрпски психолошки набој (све до отворене мржње према нама). И то је онај свеприхваћени, општенародни став према православним Србима, посебно онима који су ратовали у Војсци Српске Крајине.
Иако је сам Бољковац признао да је рат у Хрватској почео нападом хрватских паравојних и параполицијских снага на етнички чиста српска села; иако се зна шта је Туђман говорио о Србима и њиховој будућој судбини у ”независној Хрватској” (па чак и о томе да је ”срећан што му жена није Српкиња, нити Жидовка”); иако су Срби пред трагичне догађаје током распада СФРЈ – масовно истеривани са посла (само зато што су Срби), њихове куће и викендице каменоване и паљене, а они јавно и у свим деловима Хрватске малтертирани и понижавани, тучени и убијани – овај наратив и ова парадигма стоје чврсто као камен (”кано клисурина” у Титовој химни). И нико не сме да је доведе у пиање, јер одмах бива проглашен ”удбашем”, ”лошим Хрватом” и ”изродом”.

Сличан модел имају и Шиптари на Косову и Метохији, баш као и ”Бошњаци” у Алијиним и Бакировим деловима БиХ, Милови ”монтенегрини” и сви други наши регионални непријатељи. Они су тобожње ”жртве” великосрпске агресије (као што је писало и у некадашњим комунистичким и антисрпским уџбеницима из послератних времена), мали народи који траже ”људско разумевање”, ”правду” и ”неопходну подршку савременог и хуманог западног света слободе и демократије”.
Чиста пропаганда, у тоталној диспропорцији са истином, али кога то уопште забима, ако ми, Срби, као њихове жртве и наводни џелати” не умемо да се самоорганизујемо и само почнемо са адекватним захватима одбране и заштите од оваквих клевета, лажи и инсинуација.
Нису они криви што ми себе међусобно уништавамо самоубилачким, цепидлачењем о степену кривице неке од наших група, војски или идеолошких опција, ако се гушимо у мржњи и неповерењу према себи самима, ако једни друге опсесивно окривљујемо за оно што су нам, у ствари, урадили спољни непријатељи, ако је за нас свака српска држава (ма с ким на челу) само и једино ”мрски режим”, а наша Света Мајка Црква – ”грешна и профиту искључиво окренута организација, сасвим слична мафији” (по уобичајеном гледању на ствари).

Нама сметају они који немају довољно билборда на изборима (њих презриво исмевамо, називао их ”комби-партијама” и говоримо како је сваки листић за њих заокружен – ”узалуд бачени глас” и ”несвесна подршка режиму”), али нам, не мање, сметају и они који су билбордима и својим лицима испунили све градске улице (њих нападамо, уз питање: ”Одакле им новац за овакво луксузирање?” и ”Ко је све то платио?, са додатним нападима за неукус и кич-метод оваквог рекламирања). Све нам смета и сви нам сметају, кад се, на крају, сведу рачуни и саберу све наше неуморне и непребројиве критике и примедбе.

Добро рече једном мој пријатељ, родом из Хрватске (са тла некадашње, краљевске и комунистичке Југославије, а пре ње: Аустрије и Аустроугарске), како је оно што спаја и уједињује Хрвате и Србе – њихова заједничка мржња према Србима!
С тим што Хрвати Србе мрзе као ординарни шовинисти, а Срби то исто раде са собом самима као ауто-шовинисти.
Они нас поричу, а ми се – ”самопоричемо”, додао бих ја на то, а у истом духу…

И како преживети овакво (по нас тако незахвално) стање ствари?

Па једино ако успемо и ми да себи поставимо један модел нашег НАЦИОНАЛНОГ НАРАТИВА и НАШЕ, СРПСКЕ ПАРАДИГМЕ. Нашег (светосавског и косовског) Завета, превденог у модеран политички језик обједињујуће снаге и убедљивости.

Рецимо, по овом моделу: ”МИ СМО СЛОБОДОЉУБИВИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ОДУВЕК СВОЈОМ ЖРТВОМ И СТРАДАЊЕМ ПЛАЋАО ОСТАЈАЊЕ У СВОЈОЈ ВЕРИ И ЧАСНОМ ОПРЕДЕЉЕЊУ ЗА ОПСТАНАК НА ВЕКОВНИМ ОГЊИШТИМА СВОЈИХ ПРЕДАКА”. То као парадигму.

А као ”наратив”: “МИ, СРБИ, СМО ЖРТВЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ (ЗАТИМ И КОМУНИСТИЧКОГ И ГЛОБАЛИСТИЧКОГ) ЕКСПЕРИМЕНТА И НАМЕТНУТОГ НАМ ОДРИЦАЊА ОД СВОГ НАЦИОНАЛНОГ И ВЕРСКОГ ИДЕНТИТЕТА. А НАРОДИ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА НАМ БУДУ ЗАХВАЛНИ НАС ОБЕСПРАВЉУЈУ, УБИЈАЈУ И ПРОТЕРУЈУ, УЗ ЗДУШНУ ПОМОЋ ЗАПАДА (КОЈИ У НАМА ВИДИ “МАЛЕ РУСЕ НА БАЛКАНУ”, ШТА ГОД МИ И КАКО ГОД МИ РАДИЛИ)”.
И тога се онда треба доследно и упорно држати, верно и непокобљиво.

Али, онда не сме да буде толико (јалове и аутодеструктивне) приче о Слободану Милошевићу и Мири Марковић, добром или злом Ђинђићу, Деветом марту и Петом октобру, Карађорђевом бекству из земље 1813. и Милошевом убиству кума 1817. године, самоистребљењу четника и ”љотићеваца” (иначе, ипак некако савладаном, нуждом заједничког пораза, крајем Другог светског рата, у ”Шумадијској дивизији”, обједињених националних снага под командом бригадног генерала Миодрага Дамјановића и са духовним благословом Светог Владике Николаја Велимировића).

Можемо само да се, сви заједно, боримо против острашћених партијских подела, против међусобног неповерења и недостојних клевета, против југословенске и комунистичке заблуде, против разбојничке и револуционарне анархичности и недостатка хијерархије и ма какве дисциплине, против фанатичне и безбожничке антицрквености и бестидних напада на наше свештенство и српског патријарха, против психолошког екстремизма, демонске сујете и кобне осветољубивости и зависти. Против греха у нама и свега оног што нас је одвело са нашег светосавског, српског пута.

А све друге међусобне замерке, примедбе, критике и неразумевања да оставимо за после рата са удруженим српским непријатељима, за после неопходне нам победе на њима и над собом самима.

Зато што ништа нећемо моћи да урадимо, ако будемо водили, истовремено, толике (садашње и некадашње, недовршене и болне) борбе, са толико размаженог и хистеричног инсистирању на истеривању правде и победи само и једино нашег, партикуларно-”партизанског” и партијског погледа на свет.

Мора да се, пре свега и изнад свега, успостави ”НАША, СРПСКА СТВАР”: наша прича којом ће српске мајке моћи да успављују и васпитавају своју децу – па ће онда (и само тако) они постати наши настављачи и прави, а не само биолошки потомци оноликих српских славних поколења (од Светих Немањића па до нама савремене генерације јуначких бораца за одбрану српства и нашег ненаоружаног народа у свим српским земљама).

И, уместо што се бавимо самоклеветањем, тражењем длаке у јајету, личним разочарењима, песимистичким предвиђањима наше будућности и статуса српског Косова и Метохије, заверолошким самозастрашивањем и сумњом у све и свакога (од руског патријарха и председника Путина, преко нашег Синода и Сабора, па до српске дијаспоре и наших национално настројених интелектуалаца)…, требало би да се, на тренутак бар, суздржимо од међусобица и коначно научимо да спасоносно спустимо нашу лествицу са траженим (и неопходним) минимумом националних интереса. Да би што више људи, наших Срба и Српкиња, могло да је прескочи и савлада, у заједничком строју поново пронађеног, органског и саборног јединства.

Ако то будемо успели да (макар са вековним закашњењем) урадимо, спасићемо све оно што представља истинску светињу и непроцењиво важне духовне трезоре српског Предања.

Ако научимо да понекад заћутимо и ”прегриземо језик” када нас засврби да почнемо са још једном узалудном расправом у којој се само беспотребно трошимо и замлаћујемо, и да понекад пустимо да нас бране и представљају неки наши сународници што то много боље и вештије од нас умеју да раде – тада ће се све вратити са главе на ноге и престати да буде трагикомични пример безумног ходања унатрашке или безглаве јурњаве у сопствену пропаст.

Тада ћемо се уозбиљити и постати равноправан такмац и противник нашим неупоредиво боље организованим и од бројних и моћних савезника константно подржаним смртним непријатељима.
Тек тада и само тако.

Фб профил Драгослава Бокана

Поделите:

10 Коментари

  1. Г.Бокан вероватно не познаје Хрвате из прве руке. Да их познаје, знао би: да их, у свему што чине, води Ватикан, уз обилату енглеску помоћ, тј. помоћ светске елите. Иста та елита нама подмеће ногу где стигне и има за циљ да никада не будемо значајан фактор, а зашто – ради Руса!

    И онда је смешно учити нешто из хрватског примера. Ми смо и сложнији и организованији од њих, међусобно се више помажемо и водимо рачуна о слабијим – али то нису параметри борбе против Енглеза и светске олигархије.

    • Свака част, осим у делу англичана, не помажу им англичани него чифути англичани. Идеолог похрваћених је Јосиф Франк чифут. Покушај атентата на нашег краља у Загребу извели су чифути (кватерник), чифут Сингер је са Кватерником направио полицију ндх, чифутка Ева Перон из Аргентине их је после рата одвела на сигурно у Буенос Аирес. Кватерника нисмо ни тражили, погинуо је 1962 случајним падом авиона.
      https://foto-history.livejournal.com/7636531.html

    • Hm,hmm….Hrvati, nemaju nekog Bokana i Petra Maljevica,da se,trtoguze,u ima Srbijei Srba,poskropljeni, Kacavendama…Hrvati su lojalni gradjani svoje drzave..ma,kakva ona bila prema Srbima i Srbiji…i drugima.

    • Господин Бокан је у потпуности у праву. Џаба би Хрватима била сва та помоћ да нису сами спремни да загину до своје интересе до краја. Још бих само додао да су нас често више занимала светска дешавања и превирања него сопствени национални интереси.

  2. Najludji ste mi sa tim vasim inteligentim teorijama hahha englezi i Vatikan ….cela poenta sukoba engleza iniraca je da englezi MRZE Vatikan. Ali i da je tacno da su se oni udruzioi oko bilo cega samo govori kolika su stoka komunisti i rusofili

  3. Бокане,
    Који је то “најпаметнији и најобразованији Србин”?

    Је ли онај калемар? Онај који је у интервјуу НИНу рекао како није читао књиге?
    Је ли онај који је потписао 29 смртних пресуда Србима?
    Је ли онај коме је умна Исидора Секулић рекла “Ти си мачка у џаку”?
    По чему је најобразованији? По стажу у Савезу комуниста.
    Ти Бокане требаш да ћутиш јер си обрукао српско јунаштво над нејакима са твојим “Белим орловима”.

  4. EVo ga jos jedan usudjujem se reci Udbin net jurisnik koji nanizgled daje casne a koji ce (slucajno naravno !!??) biti jedan od mrzitelja Cuka draskovica iako 99.9% njegovih misli ima. Svedok ako sam pogresio izvini ali znam vam rabotu

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here