„Duboka država“ upoređuje Trampa sa Hitlerom, a to ima veze i sa Staljinom i Napoleonom

Podelite:

    U AMERICI se zahuktava kampanja koja Trampa, na brutalan način, upoređuje sa Hitlerom.

        Zanimljivo je da to čine mediji i ljudi koji svakog živog teraju da se okane prošlosti, da gleda u budućnost, a istoriju poznaju iz holivudskih filmova o dr Indijani Džonsu Junioru.

        Sad im i demokratija ne valja, pa podsećaju da je Hitler na vlast došao putem izbora. Sa izborima je bilo sve uredu dok se, po uzoru na Kaligulu, na vlast dovodila ergela – paradni konj Bil, magarac Buš Junior i pobesnela kobila u pokušaju Hilari.

        Iz nekog razloga tog današnjeg Kaligulu neki zovu „duboka država“, što se asocira sa „dubokim grlom“ – insajderom, koji je odavao informacije o Niksonu u aferi Votergejt i na poznati „umetnički“ film (misli se na grlo) i Bilove nestašluke.

        Zato je prikladniji stari dobri pojam plutokratije ali je nezgoda što ga je koristio i Hitler.

        Šta je tu je, pa neka bude i „duboka država“.

        Osim individualnog umetničkog ili estetskog dojma (o čemu se ne da raspravljati) pobeda Trampa na izborima je jedina sličnost sa Hitlerom.

        Tramp je izolacionista (protekcionista), ovaj drugi bio je ekspanzionista, igrao se sa globusom (gledaj Čarlija Čaplina i „Velikog diktatora“).

        Hitler je hteo da vlada svetom, Tramp tvrdi da neće da bude svetski policajac i da ruši države zarad demokratije.

„Veliki diktator“

        Donald se obraća biračima, Adolf je apelovao na masu u najgorem agitatorskom maniru. Razlika je mnogo, a nategnuta sličnost može da se nađe i između krokodila i zelenog papagaja.

        Ovi, što su izgubili na izborima, hoće da zadrže vlast. Sada im ne valja izborni sistem. Krivi su im bedni (deplorable) Trampovi birači, Rusi, Vikiliks i ko sve ne.

        Upoređivati birače u ovom slučaju nije baš pametno jer bi se došlo do politički nekorektnih zaključaka za one, koji su glasali protiv Trampa. To su, između ostalih, pripadnici svakakvih manjina, korisnici socijalne pomoći i opijata.

        Kad smo kod istorijskih paralela, Tramp bi se mogao uporediti sa Staljinom. Ali, ne sa Staljinom, predstavljanim isključivo zločincem, već sa Staljinom državnikom, koji je, između ostalog, pobedio u Drugom svetskom ratu.

        Jeste, Staljin je bio zločinac. Napoleon nije?

        Ko se danas seća Napoleona osim da je bio vojskovođa?

        Posle boljševičkog rasula i snova ogromne većine njegovih saboraca o Svetskim, Permanentnim i drugim revolucijama po cenu propasti ruske države, Staljin je uveo red u tu državu. Najveću cenu platio je narod Rusije (Sovjetskog Saveza), ali su je platili i njegovi saborci – internacionalisti, što su prezirali narod i mrzeli svaku rusku državu.

        Setimo se samo Trockog i ostale mnogobrojne bande. Tek oni nisu bili cvećke sa svojim eksperimentima in vivo.

        Staljin je prekinuo tu bahanaliju i započeo „izgradnju socijalizma u jednoj zemlji“, zapravo da gradi državu. Tu je on sličan Trampu, samo što ovaj izgrađuje kapitalizam u jednoj zemlji i ne obazire se na druge. Pokušava da vrati suverenitet državi, zarobljenoj od bankara i međunarodnih špekulanata, koji se uglavnom bave kupovinom, prodajom i preprodajom dugova, a proizvodnju su izmestili kojekuda.

        Ima i drugih sličnosti, pogotovo u idejama o spoljnoj politici i sferama uticaja. Onaj ko se bavi istorijom, našao bi i sličnosti i razlike, pod uslovom da istoriju nije učio u Holivudu od Indijane Džonsa i Lare Kraft.

        Razlika je, na primer, što Staljin nije dobio vlast na opštim izborima. Napoleon jeste?

        Greh je ne znati istoriju. Zločin je koristiti je u prljave političke svrhe.

Piše: Oleg GOLUBOVIĆ

Fakti

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here