Дубравка Стојановић и Другосрбијанци на путу беатификације Анта Павелића

Поделите:

Другосрбијанци на путу беатификације Анта Павелића

Понекад помислимо да смо видели и чули све, да нас ништа не може изненадити од српских либералних кругова. Огуглали смо да презиру све што има везе са нашом вером, нацијом, историјом, да читав развојни пут српског народа посматрају наопачке. Доле је горе, црно је бело.

У реду, људи живе у алтернативном Твитер свету, где је расизам у Америци био потучен до ногу, док се није појавио Трамп, где не постоји Гвантанамо, не постоји западни империјализам, милиони жртава западних санкција и војних интервенција од Балкана до Блиског истока су плод националистичке маште.

Међутим, чак ни у овом скученом симулакруму који се састоји од пар стотина либерала из круга двојке било је тешко замислити да има места за апологију највећег злочинца кога је Балкан икада видео. Монголске хорде су се задржале накратко, хитро протутњале по српском приморју, па нису успеле да направе веће куле од лобања него што су то учиниле Усташе.

Дубравка Стојановић, у чији се изврнути поглед на свет можете убедити ако отворите неко од њених дела (најбољи пример је “Калдрма и асфалт”), данас је осудила атентат на Павелића! “Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike”.

Застанимо накратко и замислимо шта би се десило да је којим случајем Адолф Хитлер успео да побегне из Немачке у неку католичку фашистичку државу, као што су биле Шпанија или Аргентина. Екстрадиција је немогућа, што логично онемогућава судски процес, ниједна држава неће извршити отворену инвазију и започети рат не би ли се докопала једног човека.

Шта радити? Можете се окренути тајним методама, киднаповати злочинца, као што је Мосад поступио са Ајхманом (што је иначе такође противно међународном праву), али југословенска тајна служба није имала никакву намеру да приведе Павелића правди.

Једино могуће решење било је да српске емигрантске организације изврше атентат на овог монструма, што се и десило. Није то никаква крвна освета, Благоје Јововић је био Црногорац и нико из његове породице није пострадао од Усташа, јер Усташе нису дејствовале у Црној Гори.

То је био једини начин да се злочинац казни за његова злодела. Ако је ико крив за такав исход, криве су југословенске комунистичке власти, које су уместо да ликвидирају нацистичке злочинце, по белом свету убијале српску националистичку емиграцију.

Осим тога, овакве скаредне изјаве и осуде Вучићевог режима, само јачају садашњу власт, јер се сукоб премешта са лоше националне политике Александра Вучића на то да он подржава српске хероје, а либерална опозиција брани Павелића.

Либерални псеудо-дисиденти, који иначе у окупираној Србији заузимају високе позиције и финансирају се из државног буџета, својом активношћу праве од Вучића хероја. Њихов ангажман је отишао толико далеко, да је логично помислити да ликови попут Стојановићке свесно раде за режим.

Остаје нада да ће технологија једног дана толико узнапредовати да ће ови лажњаци моћи да се преселе у своју виртуелну Србију (њих шачица у личном либералном Симсу – сваки дан је прајд, сваке ноћи претварају цркве у штале и јашу попове), те ће престати да загађују ваздух својим непочинствима.

Фејсбук профил Александра Ђокића

Другосрбијанци на путу беатификације Анта ПавелићаПонекад помислимо да смо видели и чули све, да нас ништа не може…

Gepostet von Александар Ђокић am Sonntag, 26. Juli 2020

Поделите:

6 Коментари

  1. Blagoje Jovovic jeste heroj i zasluzio je da ima ulicu po njemu. I ostali zlikovci iz NDH su trebali da zavrse ko Pavelic umesto sto im je dozvoljeno da se razbeze pacovskim kanalima. A Dubrovka Stojanović je pola Hrvatica, mesanka, nije cudo da brani Pavelica.

  2. Узгред, поставили бисмо једно питање: како је било могуће да злогласни хрватски фратар Крунослав Драгановић, који је био задужен преко интермариумских и ватиканских „пацовскох канала“ за спашавање монструозних хрватских усташа и немачких национал-социјалиста, да слободно живи у Брозовој англо-америчкој комунистичкој Југославији од 1967, до смрти 1983. године и да није био био изведен на суд?

    Познато је, да се великохрватски диктатор Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио
    из Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у пролетерску револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, интермаријума, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Србофобичним, заглупљеним и опсењеним аустромарксистима, комунистима-интернационалистима и глобалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократске“ револуције, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.

    Ради историјске чињенице вредно је указати да је улога Брозовог и Павелићевог великохрватског заступника у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића и дан-данас једна од највећих тајни авнојевског, квислиншког, комунистичког, глобалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, вестернизованог, рајетинског и издајничког интернационалног естаблишмента у Београду-Јосипграду са фараонском могилом, извиканом „кућом цвећа“ где му се и дан- данас клањају извесни полтрони и идолопоклоници на срамоту јуначке и мученичке Србије.

    Не треба заборавити да је папа Павле VI у току 1971 крунисао Јосипа Броза тзв. „Тита“ са титулом “ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима…” (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник “Даница”, од 29 рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois; Исто: Анте Јерић, “Свића”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971; Тито био папин почасни каноник, http://скк.срб/2017/03/10/tito-kanonik/…).

    У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

    Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и Брозове интермаријумске сабраће Giovanni-а Battistе Montini-ја и злогласног фратра Крунослава ДрагановићаПавелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту мултикорпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, митоманског, протестантско-римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса, што је између осталих поменула и Алициа Духовне Ортиз у књизи „Ева Перон“, где између осталог стоји:

    “Let us add to this, according to a documentary broadcast by Arte, the Franco-German station, in May 1994, the Croat war criminal Ante Pavelic, who was aided by the Vatican’s Archbishop Draganovic, had previously been protected by the English. Pavelic, who was reputed to have been even more ferocious than Hitler, had fled to Austria in 1945, into British zone. In 1946, he was at the San Girolamo School in Rome, which had become the center of the exiled Croatian
    government. The American knew that he was there and, just like the English, did not arrest him. Postwar times were as much devoted to ‘anti-Communist struggles as to the anti-Nazi revenge. Moreover, many Nazis were welcomed… In fact, Ante Pavelic, the Croatian Quisling, obtained a visa for Argentina on July 5, 1947, in Rome, ten days after Evita’s meeting with the Pope. Armed with a passport from the International Red Cross, he arrived in Buenos Aires in September, in a priest’s habit, using the name Aranjos Pal… To support this, Camarasa cites a dispatch from France-Presse, which was published in the newspaper La Razon in Buenos
    Aires on May 8, 1986. The American army’s information service had not recommended arresting Pavelic, the ex-leader of the Croatian regime who was recognized by the Germans, due to his links to the Vatican ( especially with Giovanni Battista Montini, the future Paul VI, and, as we have already seen, with Archbishop Draganovic, the heart of the Croatian network in Rome). It is thanks to these contact that Pavelic was able to win over Argentina. However,
    Pavelic was at the top of the list of war criminals that the Allied forces had promised to extradite to Yugoslavia ( Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).

  3. Шта можемо очекивати од отрцане, декадентне и деморалисане тзв. „српске“ београдско-јосипградске, кроатофилске, рајетинске, интернационалистичке, масонско-марксистичке, идолатриске, езотериске и окултне тзв. „интелигенције“, која је заражена Брозовим србофобичним, великохрватским и натофилским вирусом.

    Узгред, поставили бисмо још једном питање заглупљеној, кроатофилској и опсењеној тзв. „интелигеницији“ у Србији: како је било могуће да злогласни хрватски фратар Крунослав Драгановић, који је био задужен преко интермариумских и ватиканских „пацовскох канала“ за спашавање монструозних хрватских усташа и немачких национал-социјалиста, да слободно живи у Брозовој англо-америчкој комунистичкој Југославији од 1967, до смрти 1983. године и да није био изведен на суд?

    Познато је, да се србофобични, великохрватски фирер Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио из Павелићевог Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у пролетерску револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, интермаријума, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise
    to power, London, England, 1949, стр 99).

    Србофобичним, заглупљеним и опсењеним аустромарксистима, комунистима-интернационалистима и глобалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократске“ револуције, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.

    Ради историјске чињенице вредно је указати да је улога Брозовог и Павелићевог великохрватског заступника у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића и дан-данас једна од највећих тајни авнојевског, квислиншког, комунистичког, глобалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, вестернизованог, рајетинског и издајничког интернационалног естаблишмента у Београду-Јосипграду са фараонском могилом, извиканом „кућом цвећа“, где му се и дан – данас клањају извесни полтрони и
    идолопоклоници на срамоту јуначке и мученичке Србије.

    Не треба заборавити да је папа Павле VI у току 1971 крунисао Јосипа Броза тзв. „Тита“ са титулом “ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима…” (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник “Даница”, од 29 рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois; Исто: Анте Јерић, “Свића”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971; Тито
    био папин почасни каноник, http://скк.срб/2017/03/10/tito-kanonik/…).

    У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже:

    „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

    Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и Брозове интермаријумске сабраће Giovanni-а Battistе Montini-ја и злогласног фратра Крунослава Драгановића. Павелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту мултикорпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, митоманског, протестантско-римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса (Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).

  4. @Грешан

    Тито био папин почасни каноник
    Уредник 10. марта 2017. 0

    Мирко Видовић (»Хрватски фокус«, 26. 11. 2010) – пасус о Титу и папи Павлу VI:

    Већ је био у припреми ‘Протокол о сурадњи Београда и Ватикана“, који је и потписан наредне године, 1966. Но, то је био тек почетак ‘уређења односа Ватикан – Југославија’. У ожујку 1971. Тито је позван у посјет папи Павлу VI. који му је додијелио повељу ‘Почасног каноника Завода св. Јеронима’. Емиграција је била запрепаштена, више свећеници него ли обични вјерници. У ‘Хрватској Држави’ Бранка Јелића сам дао објавити у броју од 8. 12. 1970. чланак под насловом: „Хоће ли кардинал Степинац бити избачен из Катедрале“, уз цитате оштрих протимби пок. кардинала било каквој сурадњи с комунистичким режимом.

    ДУШАН БУКОВИЋ – из чланка о Крунославу Драгановићу
    Драгановић је у свемоћном Ватикану учинио велику услугу Јосипу Брозу Титу, реакционарном лакеју западно-европских и америчких обавештајних сервиса, који је крунисан у току 1971. године са титулом “ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио и привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник “Даница”, од 29 рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois; Исто: Анте Јерић, “Свића”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971).

    Прослеђено од Српског либералног савета
    Sharing is caring!

    Rate this (3 Votes)
    Posted in Колумне
    Tagged broz, drug tito, hrvatska danica, josip broz, katoličanstvo, maletški vitezovi, papa pavle 6, počasni kanonik, SFRJ, vatikan, zavod svetog jeronima, јосип броз тито, Анте јерић, бранко јелић, душан буковић, католици, католичка црква, крунослав драгановић, римокатолици, римокатоличка црква, тито, усташка емиграција, хрватска емиграција
    (Види:

    Душан Буковић: ИЗВЕСНИ ПАСУСИ О … – Српска историја
    http://www.srpskaistorija.com › dusan-bukоvic…
    Oct 1, 2019 – Великохрватски диктатор-хегемониста Јосип Броз “Тито” био папин почасни каноник. Београдски лист, „Борба“, од 30. јуна 1971. године …).

    Тито је био почасни каноник Завода Св. Јеронима | Српски …
    скк.срб › 2017/03/10 › tito-kanonik
    Mar 10, 2017 – Тито био папин почасни каноник. Уредник 10. марта 2017. … ДУШАН БУКОВИЋ – из чланка о Крунославу Драгановићу Драгановић је у …
    https://скк.срб/2017/03/10/tito-kanonik/…).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here