Dugo putovanje kroz Evropu

Podelite:

Posle dvanaestočasovnog čekanja na graničnom prelazu Horgoš i ne baš prijatne kontrole pasoša na mađarskoj granici, konačno smo stupili na tle Evropske unije. Jedan od putnika iz naše grupe prokomentarisao je u šali kako je opisana „granična odiseja“ najpotpuniji dokaz kako za velike životne i nacionalne ciljeve – kao što je ulazak u EU, valja trpeti. Pomislio sam do 2025. godine, a onda ćemo videti.

Na putu do naše prve stanice Praga, i pored prirodnog mamurluka izazvanog nespavanjem od prethodne noći, pažnju mi je privukla zanimljiva istorija Velikomoravske kneževine koja je nastala 833. godine ujedinjenjem Moravske i Nitranske kneževine pod Mojmirom Prvim (830–846). Na poziv njegovog naslednika Rastislava (846–870), vizantijski car Mihajlo Treći poslao je 863. godine Ćirila i Metodija da među tamošnjim Slovenima šire hrišćanstvo i pismenost. Ova kneževina je vrhunac dostigla za vreme vladavine Svatopluka Prvog (871– 894), a nestala je u 10. veku posle naleta Huna, nakon čega je podeljena između više susednih država toga doba.

Velika Moravska je nastala ujedinjenjem Bodrića i slovenskih plemena nastanjenih uz Moravu i Timok, a koja su se u 9. veku odvojila od Bugara i stavila pod zaštitu Franačkog carstva. Moravska je danas jedna od istorijskih čeških zemalja koja je dobila naziv po reci Moravi. Na tom potezu ima još mnogo zanimljivih toponima. Kao što je na primer selo Rajka u Mađarskoj. I uopšte, uzbudljiva je i mistična istorija ovih krajeva. Očito je reč o našim srpskim rođacima.

Posle propasti Velikomoravske kneževine, Moravska nikada više nije bila središte samostalne države. Oko 1020. godine osvojio je češki knez Oldržih i ponovo ju je pripojio državi Pšemislovića (Přemyslovci). Pre toga je bila priključena poljskoj kneževini Boleslava Hrabrog. Od tog vremena je politička sudbina Češke (tj. Bohemije) i Moravske vrlo povezana, iako su u srednjem veku obe zemlje imale relativno visok stepen autonomije. Moravska je bila podeljena na nekoliko sitnih pokrajina (partes) koje su bile u vlasništvu pojedinih članova dinastije Pšemislovića. Te pokrajine je na kraju 12. veka za vreme sporova među Pšemislovićima ujedinio Konrad Drugi Ota u Moravsku markgrofoviju. Pravni položaj Moravske kao dela češke države nije bio ustanovljen sve do sredine 14. veka, kada je Karlo Četvrti objavio povelju (7. aprila 1348) prema kojoj je Moravska posed češkog kralja, a ne Svetog rimskog carstva.

Nakon Prvog svetskog rata nestala je austrougarska Moravska markgrofovija, ali je pod nazivom Zemlja Moravska ostala samoupravna jedinica u okviru Čehoslovačke. Godine 1928.  Moravska Zemlja se ujedinila sa češkim delom Šlezije i kao Zemlja Moravskošleska postojala je sve do 1948. godine, kada je vlast preuzela komunistička partija. Od 1949. godine je moravsko područje administrativno podeljeno na pokrajine čije granice do danas ne uvažavaju istorijske granice Moravske. Preostali deo Češke Moravsku doživljava kao jedinstveno kulturno područje, uz napomenu da lokalni pokreti koji teže „obnovi moravske autonomije“ nemaju nikakav uticaj na politički život zemlje.

 

Baršunasti Prag

Početkom avgusta ove godine, prema nekim grubim procenama, u Pragu je boravilo više desetina hiljada turista. Ovo je grad sa oko 1.300.000 stanovnika, koji je uprkos ogromnim društvenim i ekonomskim promenama u poslednje tri decenije u osnovi sačuvao nekadašnji izgled. Već na prvi pogled dominiraju kineski turisti kojima je prilagođeno mnogo toga: od mogućnosti gledanja kineskih televizijskih programa u hotelu u kojem smo bili smešteni, do posete salonu za masažu Tai koji se nalazi na najlepšoj lokaciji na znamenitim Staromjesnim namjestima. U izvesnoj meri postoji tradicija dolaska Azijata još iz perioda socijalizma, kada se valjda u ime komunističke solidarnosti znatan broj Vijetnamaca naselio u Prag i tu trajno ostao. Ogromne gužve uočljive su na svakom koraku, a posebno na tradicionalnoj turističkoj trasi od veličanstvene Katedrale Svetog Vita na Hradčanima, preko Karlovog mosta, do najvećeg praškog trga Vaclavskih namjesti. U strogom centru na ekskluzivnom lokalitetu nalazi se srpska ambasada, tek da nas podseti na naš nekadašnji uticaj i prijateljske veze sa češkim narodom, posebno iz vremena sovjetske intervencije 1968. godine.

Česi se inače uveliko pripremaju da ove godine obeleže i tri decenije od tzv. „baršunaste revolucije“ – događaja koji je novembra 1989. godine označio kraj komunističke vladavine i doneo toliko željenu demokratiju zapadnog tipa. Sudeći po rečima našeg lokalnog vodiča, vrlo kritički nastrojenog prema aktuelnoj društvenoj zbilji, obeležavanje ovakvih jubileja više služi „da zaseni prostotu“ tj. da zatomi surovu stvarnost u kojoj živi dobar deo ovdašnjeg sveta. Mada iz naše perspektive prosečna plata od 1.300 evra izgleda kao ostvarenje sna o Zemlji Dembeliji, suočavanje putnika-namernika sa praškim cenovnikom izaziva popriličan stres. Odnos između evra i češke krune je 1:25 ali samo pod uslovom da imate sreće sa lokalnim menjačnicama koje će nastojati da vam uglavnom daju manje. Baš kao što će ovdašnji konobari bez prethodnog pitanja u cenu pića rado uračunati i bakšiš za sebe. Ako očekujete da ćete u centru Praga videti nekog slikara ili nešto slično, uglavnom ste se prevarili. Atmosfera je onako više vašarska i pre podseća na nekakav „mitelevropski Diznilend“ a manje na Prag koji zbog prelepih građevina s pravom nazivaju zlatnim.

Kada sam pre četiri decenije u potpuno drugačijim okolnostima gotovo mesec dana proveo u Pragu sve je bilo drugačije. Sa svojim rođakom koji je kao i ja tada imao 13 godina upražnjavao sam svakodnevni ritual koji je počinjao prepodne vožnjom bicikla po parku Stromovka, a završavao popodnevnom partijom basketa na igralištu s kojeg se video Karlov most. Prag je i u ono socijalističko vreme ostavljao utisak evropske prestonice, a jedino vidljivo sovjetsko prisustvo ogledalo se u parolama o „neraskidivom bratstvu SSSR-a i ČSSR-a“. Praktični Česi se za razliku od svojih rođaka Srba nisu baš isticali u organizovanju pokreta otpora. Za vreme nemačke okupacije ovde se išlo redovno na posao i radilo za Vermaht, dok se u vreme Sovjeta, naročito posle intervencije 1968. godine, uglavnom sve svodilo na ispisivanje grafita po stambenim zgradama kojima se na primer slavila pobeda čehoslovačkih nad sovjetskim hokejašima. Razume se da u vreme komunističke vlasti Česima nisu cvetale ruže. Sećam se da sam prilikom jednog prolaska kroz centar Praga pitao rođaka otkuda toliki redovi, i dobio odgovor da ljudi strpljivo čekaju da kupe kilogram trešanja. Ovim zapravo hoću da kažem da u izvesnoj meri mogu da razumem češki antiruski sentiment koji istina ima i svoju dublju predistoriju, i koji je pretežno bio oslonjen na versku netrpeljivost prema ruskom pravoslavlju.

Ipak, nema nikakve sumnje da je, uprkos istorijskim burama, kod Čeha i dalje izgrađen osećaj prepoznavanja tendencija kojima se ugrožava sloboda. U ovih nekoliko decenija posle pada komunizma u to smo se uverili slušajući glasove upozorenja s najviših državničkih adresa. Predvodnik takvog stanovišta svakako je bio prethodni predsednik Vaclav Klaus koji je autor spektakularne studije Plava planeta u zelenim okovima u kojoj je izuzetnom argumentacijom osporio jedan od najvećih mitova „svetske zakulise“ o navodnom globalnom zagrevanju planete. Podnaslov ove studije Šta je ugroženo klima ili sloboda?najpotpunije odslikava način razmišljanja nekadašnjeg češkog predsednika. Podsetimo, analizirajući karakter ideologije ekologizma Klaus dolazi do zaključka o neverovatnoj sličnosti sa idejama komunizma: „Prava opasnost leži u tome što ova ideologija teži da uništi našu slobodu, preteći nam neverovatnim posledicama globalnog otopljavanja… Ambiciozni političari koji žele da upravljaju svetom, čovečanstvom, tragaju za valjanim argumentom, koji bi opravdao takve njihove napore. Ranije se to činilo u ime socijalizma, masa, proleterijata, sada se sve to radi u ime spasavanja planete od uništavanja i traganja za načinima kako da se razaranje Zemlje spreči. Za takve političare je ovakva politika savršena osnova za insistiranje na primeni vladine kontrole, intervencije i regulative, na uvođenju zabrana svega i svačega“. Klaus je istakao „da su socijalističke ideje poklekle u sudaru sa realnošću, dok mi međutim nećemo biti živi da saznamo da li su se mračna predskazanja o budućnosti planete obistinila”. Poenta je kao i uvek na kraju: „Suštinski smisao ekologizma je u tome da on predstavlja najradikalniji oblik napada na najsiromašnije slojeve društva u zemljama u razvoju, uz preporuku da evolucija ljudskog društva treba da bude spontana, a ne diktirana iz određenog centra“.

Ipak, za razliku od sovjetskog totalitarizma kada se centar upravljanja lako mogao detektovati, savremeni zapadnjački totalitarizam nastupa u „plišanim rukavicama“ i pod izgovorom širenja „demokratije i ljudskih prava“. I pored toga što su proglašeni nacijom u kojoj je najviše ateista, nisam siguran da stanovnici Praga sa oduševljenjem posmatraju svoj grad okićen zastavama „duginih boja“, niti svakodnevne performanse sekte Hare Krišna kao nekakvog simbola navodne „demokratizacije duhovne sfere“. I još nešto: za nekadašnji čuveni Sudeksov kristal koji je u vreme socijalizma bila jedina stvar koju bi vam ovde carinili, prodavci jednog od najznačajnijih izvoznih artikala ove zemlje nisu ni čuli. Uostalom, nije ni čudno kada se zna da prodavnice na Vaclavskim namjestima u kojima se prodaje „kristal s popustom“ kontrolišu Bugari.

 

Brdo mučenika

Poslednjeg dana našeg boravka u Parizu padala je kiša. Bila je to idealna prilika da pre planirane posete Luvru zakoračimo na Monmartr (Brdo mučenika) jednu od najviših kota sa koje se idealno osmatra grad. Iza mene se nalazi veličanstvena Bazilika Svetog srca posvećena Hristovom srcu. Baziliku je u 19. veku projektovao arhitekt Pol Abadi i to u rimsko-vizantijskom stilu, sa uzorima u crkvama Svete Sofije u Istanbulu i Svetog Marka u Veneciji. Prva crkvena služba ovde je održana 1919. godine. Temelji crkve su duboki 33 metra da se građevina ne bi slegala. Dimenzije crkve su 85 sa 35 metara, uz visinu od 85 metara. Sa velike kupole se može videti prostor do 40 kilometara daljine.

U unutrašnjosti ove bazilike prikazani su Jovanka Orleanka i kralj Luj IX. Velika zvona teška  19 tona izrađena su 1895. u Ansiju i nose ime „La Savojard“ (la Savoyarde) što ima simbolički značaj jer je Savoja 1860. postala deo Francuske. Kao i većina pariskih crkava Bazilika Svetog srca pretvorena je u muzejsko zdanje koje je atraktivno za turističke posete, dok je broj vernika u samom zdanju minimalan. Muzejsku atmosferu podstiču i naslovi knjiga posvećeni papama Piju Dvanaestom i Vojtili. Onako usput uočio sam i papu Franciska kako se na naslovnici jedne knjige rukuje s predsednikom Makronom, čije su „reforme“ baš tih dana izazvale bes francuskih poljoprivednika. Nedaleko od bazilike naišao sam na dvojicu naših sunarodnika, što je u Parizu ravno dobitku binga na lutriji. Iz razgovora sa njima saznajem mnoge važne stvari o stanju u Francuskoj. Jedan od njih je slikar koji 14 godina živi i radi u Parizu. Ističe da ga od svega najviše muči ogromna skupoća. U Parizu je iznajmljivanje stana od 25 kvadrata basnoslovnih hiljadu evra, dok je prosečna plata 1.318 evra. Drugi Srbin je građevinski radnik. Izneo mi je zanimljiv podatak da svega dva procenta radnika radi u proizvodnji, tako da je Francuska danas gotovo deindustrijalizovana zemlja sa ogromnim ekonomskim ali i drugim protivrečnostima.

Na pamet mi pada intervju koji sam sredinom dvehiljaditih objavio sa poznatim francuskim intelektualcem Iv Batajom koji je još tada ukazivao da nove generacije migranata iz afričkog i arapskog sveta odbijaju da prihvate francuski identitet. Za Bataja i u ono vreme nije bilo dileme da je reč o strategiji uništenja francuskog nacionalnog suvereniteta kojoj savrešeno pogoduju neprekidni talasi migracija iz zemalja Trećeg sveta. Umesto ozbiljnih državnih mera kojima bi bile zaustavljene pomenute tendencije, francuska politička klasa uglavnom je zauzela oportunističku liniju podilaženja manjinama, čiji je vrhunac bila svojevremena izjava predsednika Makrona u Londonu o tome „da ne postoji francuska kultura, nego kulture u Francuskoj“. Prema projekcijama Instituta za demografska istraživanja broj novorođene dece je već odavno u korist porodica nefrancuskog porekla, o čemu je svojevremeno pisao i poznati intelektualac Žan Raspaj. Filozof Emil Sioran isticao je da je ključni problem francuske nacije „u gubitku istorijske ideje o misiji koju treba da otelotvori“.

Bolji poznavaoci francuskih prilika ističu da je situacija u provinciji mnogo drugačija u odnosu na Pariz u koji prema nekim procenama dnevno dolazi oko tri miliona ljudi, mahom turista iz svih delova sveta. Najbolja preporuka za one koji se eventualno spremaju da posete „grad svetlosti“ jeste da ne propuste krstarenje Senom. Odatle ste u prilici da najbolje vidite svu grandioznost pariske arhitekture: od Ajfelovog tornja, preko Ke Dorseja, do ruske Crkve Svete Trojice i čuvenog Notr-Dama koji se trenutno renovira posle velikog požara. Nema sumnje da u red impozantnih građevina spadaju i čuveni Panteon i Opera. Poseta Luvru se svakako podrazumeva.

 

Osmeh majke

 

O čuvenom Luvru mnogo toga je napisano i rečeno. Čak i za one koji nisu ljubitelji umetnosti poseta ovom muzeju se podrazumeva. Mišel Laklot je objasnio aristokratsku prirodu Luvra na sledeći način: „Kraljevi Francuske su imali odlučan značaj za razvoj budućeg muzeja. Izvesno je da su oni morali pokazati Evropi da je njihova monarhija najveća i najslavnija ali mnogi od njih su gajili verodostojnu brigu za umetnost. Kao što je poznato Fransoa Prvi je pozvao Da Vinčija u Francusku. Za palatu u Fontenblou naručio je freske od Roso Fiorentina, a u svojim zamkovima duž Loare, prikupio je mnoge slike koje su se kasnije našle u Luvru… Konačno, pri kraju kraljevstva Luja Četrnaestog, zbirka Luvra je iznosila 1.478 slika!

Prema rečima našeg lokalnog vodiča kada biste se samo desetak sekundi zadržali pred svakim izloženim muzejskim eksponatom trebalo bi vam četiri dana i četiri noći da sve obiđete. Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u poreklo „čuvene masonske piramide“, visoke preko 20 metara koja predstavlja antologijski primer estetskog bezumlja, unutrašnjost zdanja i izloženi eksponati posetioca ostavljaju bez daha. Od ulaza u stari deo Luvra, preko antike i Egipta, do srednjeg veka i slikarstva humanizma i renesanse. U Luvru smo čuli i najnoviju verziju o nastanku Mona Lize koja je zapravo lik imaginarne žene – majke koju je slavni Da Vinči naslikao na predlog grofa u čijoj je kući rastao dečak rođen u njegovom odnosu sa lokalnom konkubinom. Nakon ženine tragične smrti grof je da bi dečaku olakšao odrastanje od Leonarda naručio sliku koja simbolizuje „majčin osmeh“. Sve ostalo je razume se mit, istorijski i nadasve marketinški.

Nasuprot aristokratskom duhu Luvra stoji drugi obavezan punkt bez kojeg poseta Parizu svakako nije potpuna. Reč je pogađate o čuvenom zabavnom parku Diznilendu – simbolu megakapitalizma i ideologije potrošačkog društva. I pored ogromnog broja posetilaca Diznilend posluje sa gubitkom od čak milijardu i po dolara. Ova mašinerija zabave i potrošnje neverovatno je organizovana. Sve je jednostavno fascinantno: od ulaza u američki gradić do posete čuvenoj Kući strave. Za one sklonije avanturizmu tu je vožnja  rolerkosterom Indijana Džons (što vam baš i ne preporučijem) do kompjuterske animacije „ratova zvezda“ u najmodernijoj verziji. Preporuka je svakako i prisustvo prikazivanju animiranog filma u supermodernoj bioskopskoj sali ispred koje se nalazi statua legendarnog Mike Miša.

Za one sklonije ekstravaganciji svakako je poseban doživljaj i poseta Muzeju parfema gde smo bili u prilici da čujemo na koji način se proizvodi jedan od najčuvenijih francuskih zaštitnih proizvoda. Prva fabrika parfema u Francuskoj počela je da radi 1927. godine.

Konačno, višednevno razgledanje Pariza završavamo kod Trujumfalne kapije gde se i toga dana okupio ogroman broj turista. Škljocaju selfiji na svim svetskim jezicima, a negde u pozadini se čuje i naš srpski jezik. Preko puta velike Trijumfalne kapije (jer postoji i mala Trijumfalna kapija kod Luvra) nalazi se Trg generala De Gola čijim rečima iz 1960. godine završavam ovaj esej: „Izgraditi, odnosno ujediniti Evropu je zadatak od suštinskog značaja. Ali valja poći od stvarnosti. Kakva je stvarnost Evrope? Na kojim stubovima je izgraditi? To su države svaka različita od ostalih, svaka sa sopstvenom dušom, sopstvenom istorijom, sopstvenim jezikom: države, jedini entiteti obdareni pravom da uređuju i autoritetom da deluju… Dopuštam da pre nego što problem Evrope bude prihvaćen kao celina – mogu biti uspostavljeni organizmi, manje-više nadnacionalni. Takvi organizmi imaju tehničku korisnost, ali nemaju niti mogu imati, ni autoritet, niti političku efikasnost. Dok se ne pojavi neki ozbiljniji problem, oni deluju bez teškoća, ali u kritičnim situacijama svako shvata da ti tzv. visoki autoriteti nemaju nikakvu vlast nad raznim nacionalnim kategorijama. Samo je države mogu imati“. Amin.

 

Milorad Vukašinović

KCNS

 

 

LITERATURA: Dragoš Kalajić, Izdana Evropa, Jugoslavijapublik, Beograd 1994; Milorad Vukašinović, U tamnom srcu epohe, autorsko izdanje, Novi Sad 2009; Vaclav Klaus, Plava planeta u zelenim okovima, CID, Podgorica 2010; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, autorsko izdanje, Novi Sad 2010;

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here