ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Хотијев одговор на непостојећу дилему

Поделите:
Процесом релативизације значаја „косовског питања“ за српску јавност отворено је и питање да ли Србији користи или штети Резолуција 1244. Одговор је стигао од Хотија

Да ли Србији користи или штети Резолуција 1244? Процесом релативизације значаја „косовског питања“ за српску јавност отворено је и ово питање. Невероватно, али је тако. Одговор је, брже и боље од било кога другог дао Авдулах Хоти, новоизабрани председник привремене косовске владе који је истакао „важност укидања Резолуције 1244 СБ УН о Косову.“

Атрибут привремене овај орган заслужује и због једног тумачења Резолуције 1244, јер до „коначног договора“ све институције самоуправе имају такав статус услед присуства УНМИК-а, али и ради „климавог“ легитимитета и танке парламентарне већине, те је може оборити и „лакша прехлада“.

Хоти додаје: „Усвојили смо оквир дијалога унутар коалиције и обавестили опозицију. Оно што сви морају знати, јесте да је проглашавање независности трајни процес о којем нико не може преговарати.“ За Албанце, нема 1244!

ОГРОМАН КАПИТАЛ
Несумњиво, ради се о комплексном документу, а сложеност тумачења повећава и селективна примена у годинама након усвајања. Анализирајући уставност одлуке о увођењу ванредног стања током трајања пандемије на територији Србије Ратко Марковић наводи:

„Устав нису само сви његови чланови, него су устав и идеје (либерални поредак), дух (легитимност и ограничење власти), начела (грађанска сувереност, владавина права, подела власти, највећа правна јемства људских права). Тако устав схвата и амерички Врховни суд.“

Употребљавајући овакав приступ може се закључити и да резолуције међународних организација почивају на неким идејама, имају свој тоналитет односно – дух (често се говори „у духу споразума“), писане су по одређеним начелима. Идеја састављача Резолуције 1244 била је да се ратна дејства зауставе и омогући нормализација живота. Усвајање Резолуције уследило је након потписивања Кумановског споразума, па се договором две стране регулишу бројна питања.

На први састанак, у кумановској кафани „Европа“, НАТО делегација предвођена генералом Џексоном дошла је са унапред припремљеним текстом који је по принципу „узми или остави“ понуђен преговарачима из Београда. То је, између осталог, подразумевало и да нема одреднице „међународно војно присуство“ већ само и искључиво НАТО, да је повлачење југословенских војних и српских полицијских снага безусловно, да „зоне безбедности“ (копнена и ваздушна) задиру дубоко у територију централне Србије.

Пратеће објашњење или мишљење било је да Југославија (тачније – Србија) више не може издржати рат, пошто су људски и материјални ресурси добрано потрошени, а бомбардовање графитним бомбама учинило је да се електроенергетски систем налазио пред колапсом, што је изазвало бројне последице, укључујући и могућност ширења зараза током наступајућих летњих месеци и агонију здравственог система. Ипак, са друге стране, НАТО је такође био у проблему. Мањем него Југославија (Србија), али ипак у проблему.

Подршка јавног мњења настављању агресије у НАТО чланицама је копнила, у некима од тих држава увелико су припремане предизборне кампање, није се више могло продужавати бомбардовање без опипљивих политичких резултата, а након пораза на Паштрику и неуспешног пробоја Кошара почео је да бледи ентузијазам како ће питање бити решено употребом „копнених снага“.

Оно што се одиграло у Куманову није била капитулација, већ класични преговори у којима је и НАТО морао попустити, а због идеје која је претходно изнета и на основу које је Резолуција уобличена. У тим преговорима Југославија (Србија) је свакако више изгубила, али је и преговарачка позиција била неупоредиво слабија.

Из данашње перспективе посматрано, оно што је сачувано у таквим околностима представља огроман капитал. Преговарачима треба одати велико признање, поготово имајући у виду да су били „препуштени сами себи“, остављени не само без међународне подршке, већ и без неког снажнијег залеђа у Београду (политичари из владајућих структура увелико праве своје „комбинације“ свесни могућности тешког пораза). Дух Резолуције је да се Албанцима на Косову и Метохији омогући самосталност у одлучивању.

ДОКУМЕНТ НИЈЕ ОРОЧЕН
Владан Кутлешић подвлачи чињеницу о „трајности Резолуције“, документ није орочен, не мора се периодично гласати на Савету безбедности о његовом обнављању.Највероватније, на такав начин желело се поручити да југословенским војним снагама и српској цивилној управи никада неће бити омогућен повратак контроле над овим делом територије, али, са друге стране, ово је и одраз несагласности унутар УН пошто су Русија и Кина још од почетка агресије имале другачије виђење решавања кризе, тако да се пронашао неки консензус.

Треба подсетити да је Медлин Олбрајт у Рамбујеу инсистирала на „трогодишњем орочавању“ након чега би уследио референдум о коначном статусу. У тачки 11. Резолуције написано је да УНМИК има мандат за „унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир Анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“.

Новоуспостављена цивилна мисија УНМИК, према одредбама и анексима Резолуције имала је мандат за: „обављање основних цивилно-управних функција тамо где је и колико потребно; организовање и надгледање развоја привремених институција за демократску и аутономну самоуправу, до коначног политичког решења, укључујући и одржавање избора; подршку реконструкцији кључних објеката инфраструктуре и другој економској реконструкцији; одржавање цивилног реда и закона; заштиту и унапређење људских права; осигурање безбедног и неометаног повратка свих избеглица и расељених лица у њихове домове на Косову“.

Самосталност Албанаца у одлучивању је трајна, али „органи самоуправе“ не значе и независност некакве „Републике Косово“, већ да се успоставља протекторат под контролом УН. А како ће та самосталност, оличена у „суштинској аутономији“ изгледати у будућности, одлучиће се након преговора Београда и Приштине и трансфера надлежности са УНМИК-а на органе самоуправе.

АЛБАНЦИМА СМЕТА РЕЗОЛУЦИЈА
Начело по ком је писана Резолуција јесте да се испоштује право на територијални интегритет државе, односно да се све задржи у оквирима међународног права и регулативе УН. Југославија се није сагласила са сецесијом и то је констатовано.

У уводном делу, образлажући принципе по којима треба тумачити даљи текст документа Савет безбедности УН наводи: „поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и Анексу 2“ и „поново потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“.

Отуда и тачка 4. у којој стоји: „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са Анексом 2“. Тачно је да се у тачки 11. на два места помиње спорни Споразум из Рамбујеа, као и у Анексима, што се неретко наводи као „аргумент“ о неповољности текста Резолуције за српске интересе. Међутим, овде имамо две важне ствари као додатак.

Прво, да се вратимо на став Ратка Марковића, који је велики, могуће и највећи ауторитет у овој области у Србији: целину документа тумачимо контекстуално, у складу са идејом због које је писан, духом који из текста проистиче и начела на основу којих је написан, а не параграфски, тако што ћемо истргнути део из целине.

Тиме се бави ЕУ, која је искасапила члан 10. цитирајући само први део реченице која гласи да Савет безбедности УН „овлашћује генералног секретара да уз помоћ одговарајућих међународних организација, успостави међународно цивилно присуство на Косову“, избегавајући да наведе како у наставку пише да се генерални секретар УН може обраћати и затражити помоћ од других међународних организација „како би се обезбедила привремена управа на Косову, при чему ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, и које ће обезбедити прелазну управу при чему ће успостављати и надгледати развој привремених демократских институција самоуправе, како би се обезбедили услови за миран и нормалан живот свих становника Косова.“

Друго, у Анексу 1 став 6. додатно се појашњава: „Политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону.“

Истовремено се наводе и „Рамбује“ и „територијални интегритет СР Југославије“, што наводи на закључак да се Споразум из Рамбујеа може односити само на договорене тачке током тих преговора. То су поглавља 1-6. око којих је постигнут висок степен сагласности. „Рамбује“ је пропао због покушаја наметања поглавља 7. и 8, због тога је дошло до рата, па усвајања 1244.

Имајући све ово у виду, више је него јасно да у постојећим околностима Резолуција 1244 користи Србији. Да је другачије, не би на њеном укидању радио не само Авдулах Хоти, већ и силни западни дипломати који су потрошили више од деценије да значај овог документа умање.

За албанску страну и њихове менторе 1244 није само „преузак оквир“, већ је у годинама након једностраног проглашења „независности“ постала највећа препрека легитимизацији статуса у међународним односима. Зато нема столице у УН, последично ни чланства у низу важних међународних организација, али ни успостављања билатералних односа са „половином света“.

Албанцима смета Резолуција, о томе су полугласно гунђали пре фебруара 2008. године, а затим почели све отвореније да говоре. И ту се завршава свака прича о томе да ли Србија треба или не да се ослања на овај документ.

 

 

 

Извор sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here