ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: Македонски пример као косовска опомена

Поделите:

Македонски пример јасно показује какве су последице када легитимност крупних политичких одлука не буде усклађена са легалним оквиром и јасном вољом већине грађана

Устав се не маже на хлеб! Доскочица у српској политици са почетка века, толико (зло)употребљавана да је део јавности прихватио као велику мудрост. Револуционари су нестрпљиви. У спровођењу наумљеног, устав и закони само су препрека. Легализам успорава брзо корачање ка напретку. Кулминација у овој несрећној епизоди долази артикулисањем пароле „патриотизам се не сипа у трактор“. Општепознато је да су искључиво евроинтеграције погонско гориво.

Ма колико све то, са ове временске дистанце, изгледало бесмислено, последице су остале. Слоганима и досеткама некада се веродостојније описују намере власти и осигурава јавна или међународна подршка, него што се то чини државним стратегијама. Распад институционалног система услед неуставног деловања дестабилизовао је систем до крајњих граница, а заокрет у „косовској политици“ допринео промени курса, због чега су из руку испуштене бројне надлежности зарад неизвесног, али чврсто обећаног чланства у ЕУ.

Након тога је повратак на старо, обнова поверења у систем и располагање изворним надлежностима мукотрпан и дуг процес, често и немогућ. Мењају се околности, политички процеси имају своју динамику, све прошло постаје део историје. Учињена штета обично је ненадокнадива.

МАКЕДОНСКИ ПРИМЕР
Легализам је важан, неизоставан у вођењу државе, дефинисању унутрашње и спољне политике, директно се тиче планирања и осмишљавања развоја. Поштовање уставних одредби и „хлеб насушни“ су и те како повезане ствари, као и „трактор и патриотизам“. Државе и народи се руководе искључиво сопственим себичним интересима заснованим на принципу самозаштите, осигуравању националне безбедности као предуслову осталог, а патриотизам се у том контексту подразумева.

То је основни постулат реалистичке школе мишљења. Савезништва, интеграције, преношење дела надлежности на међународне организације само су средства зарад постизања циља. Ако се прогласе за циљ, онда се и сопствени интереси претпостављају туђим, национална безбедност зависи од туђих геополитичких пројекција, а развој домаћих система, од економског, преко здравственог и школског, до политичког, усмерава се споља.

Наравно, увек дође тренутак када су реформе неопходне, када легални оквир постане анахрон. Еволуција чини своје. Ипак, за те промене је неопходна воља већине. Ако је тешко учити на сопственим грешкама, може на туђим. Нема бољег фришког примера од Северне Македоније.

Зоран Заев је потписао Преспански споразум, а у самом тексту документа се наводе и подразумеване уставне промене. Само ово је већ довољно скандалозно, јер интерне процедуре у сувереној земљи (изузимајући аутократије) прописују претходну сагласност надлежних органа за закључивање међудржавних споразума, пошто све мора бити опослено у постојећим уставним оквирима.

У Преспи бејаше договорено да до тада важећи привремени споразум из Њујорка (из 1995. године) буде стављен ван снаге, те да се званични назив државе промени у Република Северна Македонија. Још скандалозније је понашање власти током и након организованог референдума. Референдумско питање уопште није садржало оно око чега се требало изјаснити (промена имена државе), већ је гласило: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО уз прихватање споразума између Републике Македоније и Републике Грчке?“

Државна изборна комисија, пошто је изашло нешто преко трећине уписаних бирача, доноси решење да одлука није усвојена. Логично, јер је уставни услов за признавање референдума да учествује натполовична већина. Упркос свему, Заев проглашава референдум успелим, а Ангела Меркел позива на „поштовање воље грађана“. Јенс Столтенберг поздравља што се „јасна већина изјаснила у корист споразума о имену, у корист придруживања ЕУ и НАТО“-у, само успут додаје да излазност „није била толико велика колико су се многи надали“.

Пренебрегава се чињеница да скоро две трећине грађана није подржало предлог. У Собрању се потом већина „крпи“ притисцима и уценама, чак притварањем и „киднаповањем“ посланика. Јоханес Хан лаконски закључује да је то само примена „балканских метода“. Нелегално се у даљој институционалној процедури претвара у легално на темељу премијеровог проглашавања референдума успелим, што се од стране „међународне заједнице“ (ЕУ и НАТО) прихвата као тачно, понавља и тиме у њиховој перспективи одређује легитимним. Легитимност не почива на легалности, већ се сумњива легалност гради на конструисаној легитимности. Напослетку, одлука је усвојена, прича завршена.

За ЕУ и НАТО референдумски процес није споран, ионако је „консултативни“. Довољна је била изјава Заева да се на њу надовежу. Као што су употребну вредност имале зарад сарадње са Хагом парола „Устав се не маже на хлеб“, а за увођење Еулекса на Косово дубока мисао о „патриотизму и трактору“.

ДА СЕ ВРАТИМО УСТАВУ
Након свега, како Биљана Ванковска подвлачи, остаје једна могућност: захтев за поништавањем Преспанског споразума према Бечкој конвенцији, због тога што је Устав промењен нелегалним путем. Међутим, да ли је то реално, када и како може бити изводљиво? Промена имена државе је нотирана и прихваћена од свих чланица УН, пријем у НАТО се одиграо под тим именом, ту је и „албански фактор“ већински сагласан са променом, наступиле су крупне политичке последице.

Учињена штета највероватније је ненадокнадива. Уз то, друштво остаде на дуги рок трагично подељено на незадовољну већину и „умртвљену“ мањину, идентитетско питање је отворено, колективно самопоуздање копни. Има ли у таквом политичком амбијенту будућности и развоја?

Зато, да се вратимо Уставу и законима, нормама које осигуравају националну безбедност и омогућавају одбрану позиције, убудуће и јачање положаја, а не „звонима и прапорцима“.

Биће разговора о Косову у различитим форматима, биће обећања и предлога, америчких и бриселских, биће подстицања да се нешто прогласи успелим, а нешто немогућим. Биће доскочица представљених као велике мудрости. Али, легитимност одлука мора проистећи из легалности. И мора почивати на несумњивој и некривотвореној вољи грађана. Ни мање ни више од тога.

Другачији приступ оставља последице. Крупне и дугорочне.

 

 

Извор Спутњик

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here