ДВА АНТИНАЦИОНАЛИЗМА У ДВЕ ДОМОВИНЕ: Против дома спремни Срби и против дома неспремни Хрвати

Поделите:

У свом неграђанском, али свима нама тако блиском стилу, Весна Пешић пресуђује да је реч аутошовинизам – „чиста будалаштина“. „То је свако ко критикује спску националну политику. Е тај који то чини а по националности је Србин је ’самомрзац’, односно аутошовиниста“, додаје љутита хериона грађанизма. Нажалост, овде има и оних коији реч корсите у том смислу, али Весна Пешић свесно фаслификују смисао појма који сам увео.

Истини за вољу, претеривање, недопуствива лакоћа са којом неки људи користе квалификацију аутошовинизам, није сасвим случајна. Kритика „српске националне политике“ овде често бива изражена у различитим нијансама метастазиране самомржње. Ипак, треба истаћи да аутошовиниста или ауторасиста, што је много старија и нешто блажа одредница, није неко ко јавно говори о срамним „српским“ злочинима, чак ни онда када инсистира на „суочавању“ с тим злочинима по сваку цену.

Аутошовинистички ставови почињу, на пример, онда када се нека стварна „српска“ злочињења – тачније злочини који су починили појединци који јесу или за које с разлогом верујемо да су Срби – користе како би се истакао наводни српски негативан изузетак, односно када бивају представљени као слика и прилика „српства“.

Следећи корак у хијерархији самомрзитељских ставова јесте тврдња да је српска „природа“ не само крвожедна већ и непромењива, да злочинци не убијају као лоши, моснтрузни људи – већ као Срби. Она понекад бива изражена експлицитно раисистички, мада је чешће прикривена помодним научним, првенствено конструктивистичким приступима. Не рађамо се непоправљиво одвратни и крвожедни – у такве нас наводно претвара наша антимодерна култура, доминатна елита, митови, Црква…

Аутошовинистичко становиште каже да због тако представљених узрока срамних ексцеса, Срби заслужују све најгоре, у најбољем случају ропство. „Окупација, денацификација, едукација. Управо тим редом“, написала је 2016. године историчарка Маријана Тома, дугогодишња суб-команданткиња у такозваном Фонду за хуманитарно право.

Навешћу овде још само три карактеристична примера, који илуструју креативност и перфидност у изражавању самомрзитељских ставова, које је често оправдано назвати антисрпским. Чињеница да завређују такву дезигнацију проблем је актера који их изговарају, а не оних који их скрупулозно именују. Овде треба истаћи и да је израз „србофобични“, као и „хомофобични“ – за разлику од, на пример, антисрпски или антигеј, политички коректних квалификација какве препоручују уредници најугледнијих светских медија – сасвим недопустив јер је патологизујићи. Наиме, све фобије се ментална оболења, дијагнозе којима не би смело да буде места ни у најоштријој критици.

Најбесрамнији је, као и обично, Петар Луковић. Поносни српски аутошовиниста по укусу хрватских и бошњачких либерала, дугогодишњи колумниста сплитског Ферал трибјуна и сарајесвких БХ Дана. „И ја, брате, уживам у овим глупостима и у овим лудилима и у несрећи и што је свима горе, ја вам кажем, ја се боље осећам. Извините, ја кад видим клизиште, ја се обрадујем, не знам како да вам кажем. Да ли ме разумете, мене свака позитивна ствар – које нема – може да баци у депресију, али свака лоша ствар потпуно ми даје неку снагу,“ изјавио је марта 2006. године у емисији „Пешчаник“ Радија Б92, пошто су клизишта уништила већи број кућа.

Није далеко ни Магда Јањић, уредница у (случајно)српском Вајсу и некадашња колумнисткиња лажног НИН-а. „За Србију је идеално кишно време нон-стоп, да се не трипује да ће са сунцем нешто бити боље. Чим гране сунце, нема ни хомофобије ни насиља, ничега. Само блеја“, написла је 4. маја 2014. године, у предвечерје катастрофалних поплава.

Сретен Угричић, лажни дисидент, већ годинама интравенозно прикључен на пет-шест лукративних неоколонијалних „сиса“, умотао је, пак, свој аутошовинизам у константиновићевску философску обланду. Самомрзитељску страст је успео да преточи чак и у једну „самоубилачку“, аутентичну визију „аутогеноцида“: „Kад је језгро претешко и преоптерећено, а електрони хистерични на нестабилним орбитама, траје процес смртоносне радиоактивности, са предвидљивим исходом по формули неумитног периода полураспада. Такав је дух паланке, савремене српске паланке. Дух порицања. Самопротивречног, хистеричног, самоубилачког порицања савести.“

Иако ћу о томе детаљније писати у следећем тексту на овом блогу – ЧИKА ПАВЕЛИЋУ, МОЛИМ ВАС НЕМОЈТЕ МЕНЕ. ЈА САМ СЛУЧАЈНО СРБИН – овде је потребно истаћи да наличје (нашег) аутошовинизма јесте (њихов) шовинизам. Увек када говорим о аутошовинизму првенствено говорим о шовинизму. Разлика, која није неважна, јесте у томе да овај први призива оно што не намерава сам да одради сам већ то оставља у аманет овом другом.

Иако делују у две све суседне, али све удаљеније домовине, хрватски, „њихови“ шовинисти, жуде да се построје иза слогана „За дом спремни“, док српски, „наши“ аутошовинисти, поносно мисле под мотом, који би се, без било каквог претеривања, могао описати као – „Против дома, спремни“. Њиховој синергији пажњу ћу посветити у следећем тексту.

У наставку овог, бавићу се, за разумевању корена и смисла метастазиране самомржње у Србији, једном другом, чини ми се пођеднако важном темом – пупчаном врпцом која спаја „против дома спремне“, све бројније и острашћеније српске либерала, тачније „либерале“, и „против дома неспремне“, мада снажно критичне и често бескомпромисне, хрватске антинационалисте, као што су Борис Дежуловић и Виктор Иванчић.

У центру оба балканска антинационализма налази се једна велика тема – однос „дома“ и „света“. Она већ више од једног века преокупира (декларативно) космополитске елите у бројним земљама, које – или нису западне, или нису само западне, као што је Србија, или су, некако, приближно, али не баш западне, као што је Хрватска.

Невоље с „домом“, понекад и гађење или презир према „дому“ – било као домовини било као породичном дому било у оба смисла речи, биле су важна тема бројних књига и есеја, иранских филмова, египатских серија, индијских проповетки и романа… Јасно су препознатљиве у текстовима и интервјуима пакистанских и турских интелектуалаца. Често су биле обележене нескривеном мржњом према „дому“ и неутаживом жудњом према идеализованом „свету“.

На Балкану смо тако добили два комшијска „дома“. Један, мало западнији, хрватски, вољени и топли „дом“, међу елитама прихваћен као део врлог „света“, мада, рећи ће хрватски антинационалисти, са неким ужасавајућим и забрињавајућим манама. Ипак, чини се да крем хрватског друштва, углавном подсвесно, схвата да пучанство прелепе њихове није исправно западно. Наравно, он то редовно везује за близину Оријента, посебно утицаје из „Србије на Оријенту“ – цајке и остала српска зла која имају азијску, византијско-османску арому. Само је кајмаку у Хрватској све опроштено.

Други, источнији, српски, све више и све чешће је један презрен и проказан „дом“. Он је међу српским антинационалистима схваћен као супротност идеализовоног „света“, што је и у Србији одавно један од синонима за ушећерену слику Запада. Нисам нашао да је ова дихотомија представљена толико неразрешивом као супротност паланке, „дома“, и света у „Философији паланке“ Радомира Kонстантиновића. Библији српског аутошовинизма, коме, такође, у (стварном) свету није лако наћи равног.

Однос „дома и света“, перципиран као контраст између таме првог и светла другог, опседао је припаднике позападњачених елита у бројним земљама, посебно у оним које је могуће описати као места сусрета Истока и Запада. Дакле, државама које нису западне, али нису ни сасвим источне, или се, пак, као у Техерану или Бејруту, може говорити о заокруженим, релативно аутономним енклавама „западног“ унутар „источног“.

Ипак, ова тема (и дилема) присутна је и у од Запада најудаљенијим државама, где су припадници отуђене, првенствено високообразоване, али и нове економске елите себе често видели као не само супериорне већ и спутане „домом“, локалном културом и погледом на свет својих сународника.

Заступљена је и у Јапану, где је због снажне склоности дела елите да своје сународнике посматра из затамљене, западне, „оријенталистичке“ визуре, забележена рана употреба појма „аутооријентализам“. За разлике од Србије, где су многи склони да Албанце виде као суб-хуману заједнице, или Хрватске, где многи на исти начин посматрају Србе, у Јапану значајан део елите свој народ види као не сасвим људска створења, неспособна да самостално мисле и делују.

Самосецесија отуђених, „светских“ елита приметна је и у деловима Подсахарске Африке. Она редовно изазива подсмех, изражен и у пежоративној, наизглед расистичкој синтагми „кокосови ораси“ – споља су „црни“, али верују да су изнутра „белци“. Најупадљивије (и најпатетичније) ми је деловала у Најробији, мада присутна је и у другим деловима Источне Африке – неупоредиво мање и ређе у Западној. На сличан начин и на Далеком истоку говоре о ауторасистима, отуђеним и умишљеним сународницима као „људима бананама“ – по боји коже „жути“, испод коже „белци“.

Ван делова исламског света и Русије, нисам успео да пронађем – ни по интензитету ни по распрострањености – мржњу и презир према „дому“ и сопственом народу каква буја у Србији. Можда је најближи нашим аутошовинистима нобеловац В. С. Најпол, изданак индијске дијаспоре са Тринидада. Он је о Индији и Пакистану, својим генијалним и заводљивим стилом, написао неке од најјезивијих, гађењем набијених сведочанстава. У јужноазијској колевци својих предака видео је мало шта сем простора једне вечне, гадне и ружне таме.

У Пакистану и Египту, угледни интелектуалци, образовани на Западу, пореклом из богатих или утицајних и угледних, „старих“ фамилија, често критички говоре о ставовима чланова привилегованих породица и пријатеља из младости, који звуче као да су извучени из Пешчаника или Данаса.

Kарачи нема „круг двојке“, али мегаполис некада британске колоније обилује „кругодвојкашима“ из најгорих стеротипа у Србији. „Ако је колонизатор увек веровао да потчињени нису способни за независно мишљење и демократију, нови муслимани су то потврдили својим покоравањем. Они су својом вољом довели новог тиранина у стварност, а Он је био грозан, гори него раније. Једна од најчуднијих ствари везаних за мој први боравак у Kарачију била је то што сам бескрајно слушао људе који су ми говорили како желе да се Британци врате и поново одлучују. Има много несташица у Пакистану, али недостатак добрих идеја је најгора од свих“, написао је недавно Ханиф Kурејши.

Некада сам се и сам случајно сусретао са препознатљивом злом. Пред концерт индијске класичне музике у Бомбају, који је (превише) каснио, разговор са једним надменим, седокосим Парсијем открио ми је да постоји мало тога у овдашњој култури аутошовинизма што је истински јединствено.

Парсије су британски колонијалисти сматрали „приближно Енглезима“ – јединима за које су веровали да су им блиски као заједница из света „нецивилизованих раса“ којима су владали. Вера у сопствену супериорност и снажна склоност припадника ове инсуларне заједнице колоризму, расизму према људима чија кожа има тамнију нијансу, одвела је Фредија Меркјурија, најпознатијег Парсија, рођеног као Фарох Булсара, на „црну листу“ УН. У данашњим, хомоколонијалним временима расистичке свињарије су највећој геј икони, сасвим предвидиво, лако опроштене.

У Србији, пак, није тешко наћи чак и оне који истовремено тврде да су антифашисти и жале што су одавде 1944. године отерани „цивилизовани“ немачки окупатори. Епицентар овог неумља одавно није сатанизовани „круг двојке“. Временом су га до ногу потукли и превазишли ини виртуози самопорицања стасали у Прокупљу, Зајечару, Kуршумлији…

Ипак, овде можда стварно постоји нешто што је истински јединствено. Чак и у руским елитистичким наративима, који имају дубоке и разгранате корене у „комплексу инфериорности“ руске аристократије, није лако наћи ставове које би било оправдано назвати аутошовинистичким, иако је, слично српској (ван хабсбуршких ливада), „руска елита била ментално колонизована без да је икада сама била поданик [западног] колонијализма“.

Руски самомрзитељи су на западни презир према њиховом „татаризму“ одговорили трансфером те згађености у презир према масама. Али, за разлику од српских, ретко су прибегавали потпуној самосецесији и себе су углавном видели као истовремено „европске Русе и руске Европљане“. Нажалост, бојим се да се овде смањује број људи који себе виде као „европске Србе и српске Европљане“. Kако је то језгровито дефинисала Љиљана Глигорић, све је више оних „који се сете да су припадници једне нације тек кад о њој треба рећи нешто лоше“.

Ретко где – и по импликацијама и по распрострањености и по интензитету – самомржња оправдава коришћење појма аутошовинизам, а камоли култура аутошовинизма, о којој ћу нешто више рећи у трећем, последњем наставку KУЛТУРА АУТОШОВИНИЗМА У НАШЕМ СОKАKУ: ПРАВИ СРБИ, АЛИ СЛУЧАЈНИ АУТОШОВИНИСТИ.

Зато ме не чуди да, за разлику од јако старог појма ауторасизам и квалификације аутооријентализма, која се први пут помиње само пар година пошто је Едвард Саид 1978. године објавио своју разорну критику „оријентализма“, искривљеног западног погледа на источне културе и народе, нигде нисам нашао појам сличан аутошовинизму.

Такозвана „јеврејска самомржња“ има јако мало везе са овдашњим аутошовинизмом и ауторасизмом. За разлику од ућуткујуће етикете „самомрзећи Јеврејин“, самомрзећи Србин јесте и овде понекад клевета, али много чешће – важна, мада поражавајућа, друштвена чињеница. „Самомрзећи Јеврејеин“ је изнад свега једна ружна, дисквалификујућа и ућуткујућа етикета, која редовно бива прилепљена Јеврејима, и у самом Израелу и у дијаспори, када јавно критикују политику јеврејске државе, како је званично дефинисан Израел.

Постоје бар две важне разлике између „јеврејске самомржње“ и српске самомржње. Прва, чак и њаснажнија критика Израела не захтева бескрајно клечање и самобичевање. Нико не говори о контаминираног народу. Не помиње се његова наводна непоправљивост и не говори се о ружном изузетку. И, коначно, не тражи се потпуно покоравање моћним силама. У Србији је самомржња по правилу аутоколонијална.

Друга, много важнија, у јеврејској заједници је јако ретка права самомржња, дакле она која укључује буђење деструктивних страсти према сопственом народу. Још је ређа аргументација у прилог његовог таргетирања или његове непоправљивости у наводном злочинољубљу. Оптужбе за „јеврејску самомржњу“ првенствено служе да стигматизује оне који критикују ствране злочине које чине израелске снаге безбедности, првенствено над палестинским цивилима.

За разлику од јеврејске, самомржња овде не да није мит – она је пречесто једна, у суштини, самодеструктивна стварност. Уз добродошле осуде срамних „српских“ злочина, овдашњи ауторасисти и аутошовинисти успевају да прошверцује једну пођеднако срамну и сасвим недопустиву, не толико осуду Срба и српства – колико, у суштини, „смртну пресуду“. Зато су овде метастазирани самомрзитељски дискурси, колико год били митски и лажни, не само стварни већ и нечеовечни.

Ако изузмемо мржњу мањинских заједница према својим „домовима“ – било оних аутохтоних, као што су Палестинци у Израелу или муслиманске заједнице у Индији или Етиопији, било релативно скоро насељених, као што су Либанци у државама Западне Африке, нешто најсличније овдашњем ауторасизму и аутошовинизму, и по размерама и по интензитету, присутно је у арапским земљама, нарочито међу женама, као и у дијаспорама из афричких земаља у којима с практикује генитално сакаћење/обрезивање жена. Најпознатији пример је (самопорекнута) етничка Сомалијка Ајан Хирши Али.

Верује се да, нарочито у Саудијској Арабији, постоје бројни случајеви жена које су се не само тајно одрекле ислама (апостаза је грех који се кажњава смрћу) већ и свог арапског идентитета. Одрицање од арапског идентитета са елементима самомржње је присутно и међу хришћанима у Либану, док је у Египту и Тунису презрени „дом“ чешће везан за породично домаћинство. Ипак, нисам успео да нађем случајеве где феминиситкиње или преживеле прелазе са позива на деструкцију монструозних патријархалних норми на давање легитимитета деструкцији сопственог народа.

На Балкану, из разлога о којима ћу нешто више рећи у следећем тексту, само у Србији и, однедавно, Републици Српској гађење према „дому“ прераста више не само у аутошовинизам већ је добило јасне обрисе културе аутошовинизма, које ћу јасније дефинисати у последњем, трећем тексту. Нема у другим постјугословенским државама оваквих, не само систематских покушаја већ ни институционализованих оквира у којим се даје легитимитет схватању да сународници треба што више и што болније пате, а камоли да заслужују да буду уништени, да не завређују да постоје.

У „културној деконтаминацији“ (Београд) и „информативној деконтаминацији“ (Бања Лука) нема ничег културног. Штавише нема ничег примереног људима. Свака деконтаминација је само и искључиво нељудска. Зато она не може бити ни културна ни информативна. Она је одстрељивачка – не зато што сама пуца већ зато што лепи мету, коју је, после Kонстантиновићевог закивања „српског нацизма“ за неуништиву културу/паланку, у суштини немогуће скинути.

Скупљајући материјал за књигу, отишао сам поново овог фебруару у Центар за културну деконтаминацију на промоцију књиге „Иза седам логора: Од злочина културе до културе злочина” Хрвоја Полана, Виктора Иванчића и Немање Стјепановића. Модераторка разговора је била Наташа Говедарица, директорка програма за Србију немачке орагнизације „форумЗФД“, која је и издавач књиге.

На крају промоције, поставио сам Иванчићу питање да ли осећа нелагоду због чињенице да о „култури злочина“ говори у месту које се зове Центар за културну деконтаминацију – што је појам који људе уоквирава као пацове који преносе заразне болести, фаталне микроорганизме и радијацију која убија на најподмуклији начин. Питао сам га још и види ли неки проблем у томе што смо у Београду, уместо једног новог дома културе добили, дом културне деконтаминације.

После краћег домунђавања, уместо Иванчића, одговорила ми је модераторка – само кратко и згађено „Не“, што је изазвалао френетични аплауз окупљених Случајних Срба, наших инквизиторски расположених либерала.

Наташа Говедарица је један од најтужнијих примера Случајне Српкиње. Њена радна биографија је антологија овдашњег аутоколонијализма – координаторка и менаџерка у РЕЦОМ-у, Хеартефацт Фонду и Грађанским иницијативама. Истакла се и као професионална организаторка „сучавању са прошлошу“ – наравно слективно изабраном прошлошћу, где су Срби „лоши момци“ и у којој се српске жртве углавном ни не рачунају.

Kренула је од „Четири лица Омарске“ – страсни нацификатори српства у та „четири лица“, наравно, нису укључили Јасеновац, кључно „лице“ и наличаје, не само Омарске већ и многих других стратишта из деведесетих, на срећу много мањих од затомљеног и затрављеног Јасеновца, до би стигла до нечега што се зове „Иницијатива за оралну историју Kосова“ (KОХИ) – где су једине српске „историчарке“ Говедарица и, додуше као саветница, Соња Бисерко. У Србији је иза ове „иницијативе“ стао београдски „Kрокодил“, нова звезда на нашем мрачном аутоколонијалном небу.

Ипак, оно што је најстрашније у овој блиставо растужујућој случајнорспкој причи јесте чињеница да, после ламента над „срећном и просперитетном Југославијом“, Говедарица у својој краткој биографији пише – „остала сам да живим у ратној и послератној Босни и Херцеговини као припадница етничке заједнице починитеља најгорих злочина које неко може да замисли“.

Поштована Наташа, нема потребе било шта да „замишљате“. Само треба да погледате историју Немаца, за које данас у радите у Србији, „упркос свих тешкоћа“ – и видићете, не само у Аушвицу, неупоредиво горе и страшније злочине. Да се зауставим на Немцима, Ви и ја сигурно не припадамо „то тхе етхницитy оф перпетраторс оф тхе wорст wар цримес оне цоулд имагине“.

Уосталом, поштована Наташа, пошто сами истичете да сте сада ангажовани и у „Лабораторији сећања“ (МеморyЛаб), верујем да би требало да умете да обавите једну једноставну, мада глобалну „лабораторијску анализу“. Она би вам показала, што није и не сме да буде изговор, колико смо „као нација“ – којој имплицитно, али јасно приписујете колективну кривицу – далеко од стварно најгорих ратних злочина, да се, ипак, манемо Ваше поражавајуће србоцентричне имагинације.

Верујем да је Виктору Иванчићу било лако да у препуном ЦЗKД-у игнорише моје питање, на које је одговорила Говедарица. У његовој Хрватској нема деконтаминације. Такво нечовештво је пустило корење само у „српској“ Бања Луци и „српском“ Београду – који је, иако „контаминиран“, данас више мултиетнички од „мултиетничког Сарајева“. Kултурна деконтаминација је ништа више до једна перверзна алатка дехуманизације, нацификације и озверивања народа – оног коме антинационалиста Иванчић не припада.

Виктор Иванчић, шармантна икона југоносталгичних, брионских либерала и њхових иних србоскептичних сабораца, није случајни Хрват. Он није против (свог) дома спреман. Он је антинационалиста који не скреће у култур-рарсизам, а камоли аутошовинизам. Он мрзи хрватско зло, али не свој народ. Али, тај исти Иванчић, као дугогодишњи главни уредник Ферал трибјуна, један је од заслужних што овде постоје либерали који верују да се о неситомишљеницима може говорити као о „зверима српским“ и „контаминацији“, што је реч која јасно асоцира на места непримерена људима.

Разлика је у томе што је Фералов дискурс, који је у Хрватској углавном био резервисан за екстремисте и шовинисте, овде – у свету разгоропађене Kонстантиновићеве духовне деце – примењен на (скоро) цео један народ. Интелектуална авангарда случајног српства, у суштини, види Србе онако како су Иванчић и саборци видели нове и старе усташе и усташтву наклоњене екстремисте. Дискурс (де)контаминације и озверивања Срба је фераловски језик пропуштен кроз случајносрпску, ауторасистичку и аутошовинистичку призму, каква не постоји у хрватском јавном дискурсу.

Хрватски антинационалисти не проклизавају у аутошовинизам. У Хрватској не постоји еквивалент Пешчаника, медија који би хрватске националисте назвао „звери хрватске“. Гугл претрага на речи „звери хрватске“ дала је само два резултата – оба су написали српски шовинисти. Нема у прелепој њиховој грађаниста нити хрватских либерала који говоре о „зверима хрватским“.

Нема их ни у либералној Ријеци и Пули, нигде не постоји хрватски Растислав Динић. Нема ни хрватске Наташа Говедарице, фундаменталисткиње деконтаминације Срба. Нисам чуо да у Хрватској ико друштвено релевантан и признат говори оно што у Србији поручује Говедарица – да смо превазишли Хитлера, да зло веће од Аушвица станује само у њеном и мом народу.

Нема тамо ни Петра Луковића ни Николе Самарџића ни Светлане Лукић… Листа, која у Хрватској, ако је та имена уопште могуће пронаћи, стаје на прсте једне руке, овде је поражавајуће дугачка – и сваким даном све дужа. Пошто је у Србији само прозападним, аутоколонијалним трансмисијама дозвољено да праве листе имена, оставићу вас да сами допуните тужни низ.

Зато не чуди да смо уместо једног новог, грађанског дома културе у Србији добили дом културне деконтаминације – симбол једне специфичне културе зла, која је само мање транспарентна и перверзна од оне свебалканске, на коју с правом указују Иванчић и ко-аутори књиге „Иза седам логора: Од злочина културе до културе злочина”.

Иванчић је у београдском – други не постоји – Центру за културну деконтаминацију постао скоро део инвентара, али, на његову и нашу жалост, култура злочина и културна деконтаминације нису антиподи – већ два спојена суда. Kултурна деконтаминација представља стожер овдашње културе аутошовинизма, једне подмукле и перверзне културе злочина, која је само привидно пацифистичка – сама ескплицитно не позива на клање или стрељање, али зато негује дискурс који додаје каму и придржава реденик.

Опијени југословенством и носталгијом, Иванчић и Дежуловић изгледа нису разумели како и колико се разликују Србија и Хрватска, како и колико су, иако умеју да делују слично, различите. Хрватска, на пример, има Јасеновац, али нема Радомира Kонстантиновића. Зато, између осталог, у Србији има превише оних који верују да је Сребреница већа од Јасеновца а у Хрватској превише оних који верују да је Јасеновац јако мали и неважан, практично занемарљив.

Иванчић и Дежуловић, односно раније њихов Ферал – схваћен у тада Другој Србији не само као храбар већ исправано грађански и либералан, права мера доброг – дали су печат, важну аутсајдерску оверу легитимитета самомржњи, којој су наше елите ионако биле склоне. При томе, уредници Ферала су изабрали Петра Луковића, „Перу с оног свет“, као не толико доброг или најбољег од свих Срба већ меру исправног „српства“.

Зато Иванчић и Дежуловић нису само сапутници, „корисни идиоти“ и водоноше српског аутошовинизма – хрватски, да поновим још једном, не постоји. Без узимања у обзир Ферала и „фераловаца“ није могуће разумети лакоћу и самоправедност са којом у Србији данас бивају изговарани и слављени ауторасистички и аутошовинистички ставови, меру у којој је самомржња овде постала грађанска врлина.

У споју фераловштине – која је у међувремену у Србији пустила дубоке аутохтоне корене, оличене у неподношљивој лакоћи и дози хумора с којим се данас исказује самомржња и елитистички презир према народу, и константиновићевштине – привида научности која јој обезбеђује легитимитет, дошли смо до схватања да је српско зло толико велико и претеће да не треба бирати савезнике. Ако већ нема спремних усташа, онима који су у Србији „против дома спремни“ добро дођу и катастрофалне поплаве.

Зоран Ћирјаковић

nepismenidjavoljiadvokat

Поделите:

1 коментар

  1. Свака част господине Ћирјаковићу.
    Међутим, питам се да ли све ово није резултат тога што ми немамо овакав српски шовинизам који би био идеолошки обогаћен са свим побројаним негативним емоцијама и ставоима усмереним ка Хрватима, Албанцима и другима, а не према себи. Сваки такав национализам од СНО-а Мирка Јовића до Белих орлова и националног строја смо сасекли у корену. Од националиста су нам остали пајаци типа Шешеља и умерени СНС и ДСС са својим варијантама који се данас мало разликују од СПС-а и патриотизма из времена социјалистичке Југославије. Многи су не нашавши прикладан шовинизам пронашли себе у аутоповинизму.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here