Два лица америчке изузетности

Поделите:

У последњих 70 година америчка спољна политика се сводила на одбрану поретка Pax Americana. Данас је она доведена у питање

У јулу сам се прикључио четрдесеттројици експерата за међународне односе који су потписали новинску петицију где су образлагали разлоге зашто САД треба да сачувају постојећи међународни поредак. Институције које су створиле овај поредак допринеле су “јединственом степену развоја и најдужем периоду мира у модерној историји без да су водеће државе ратовале једна са другом. Америчко вођство је помогло стварању овог система и оно је дуго било кључ његовог успеха.

ИНСПИРАЦИЈА ПРЕ АКЦИЈЕ
Међутим, неки озбиљни научници су одбили да потпишу петицију, не само због тога што су сматрали да је политички бесмислено издавати оваква саопштења, већ и због тога што се не слажу са “двопартијским придржавањем америчке ‘либералне хегемоније’ и фетишизацијом америчког предводништва“ на коме тај поредак почива. Критичари су исправно указали да Амерички поредак након 1945 није био ни глобалан, нити увек веома либералан, док супротна страна одговара да иако је поредак био несавршен, произвео је незапамћен економски развој и омогућио ширење демократије.

Чини се да овакве расправе немају превелики утицај на председника Доналда Трампа који је у инаугуралном говору изјавио: “Од данашњег дана па надаље, биће само Америка на првом месту,  Америка на првом месту. (…) Тежићемо пријатељству и доброј вољи са државама у целом свету, али ћемо то чинити свесни да сваки народ има право да стави своје властите интересе изнад свега.“

На то надовезао речима: „Не желимо да наметнемо наш начин живота никоме, већ да он буде светао пример другима.“ И он је био у праву. Овакав став може да се назове традиција “града на гори“ која има дугу предисторију. То није прави изолационизам, већ уздржавање од активизма ради уважавања по сваку цену. Америчка моћ, насупрот томе, почива на “темељу инспирације“ пре него на “темељу акције“. На пример, државни секретар Џон Квинси Адамс је на дан независности 1821. године изјавио да САД „не иду ван својих граница тражећи монструма кога треба уништити. Оне желе слободу и независност за све. Оне су заштитник и осветник само својих слобода.“

Али надахнута мека моћ није једина етичка традиција америчке спољне политике. Ту је такође интервенционистичка и крсташка традиција. Адамсов говор је био покушај да се избегне политички притисак од стране кругова који су желели да САД интервенишу у корист грчких патриота када су подигли буну против отоманског угњетавања.

Ова традиција је превагнула у 20. веку када је Вудро Вилсон тежио спољној политици која би учинила свет безбеднијим за демократију. Половином 20. века, Џон Ф. Кенеди је апеловао на  Американце да свет учине безбедним за различитости, али је такође послао 17 хиљада америчких војних инструктора у Вијетнам. Откако је завршен Хладни рат, САД су биле укључене у седам ратова и војних интервенција , а 2006. године, након иванзије Ирака, Џорџ В. Буш одобрио је националну безбедносну стратегију која је била скоро потпуно другачија од Трампове, залажући се за слободу и глобалну заједницу демократија.

Џорџ В. Буш држи говор на комеморацији у част Џона Мекејна 1. септембра 2018.

Американци често виде своју државу као посебну, а у најскорије време председник Барак Обама себе је описао као ватреног заступника америчке посебности. Постоје солидни аналитички разлози да се верује да ако највећа светска економија не поведе рачуна о светском јавном добру, та добра, од којих сви могу имати користи, биће неискоришћена. То је један од узрока америчке посебности.

Економска величина утиче да су САД другачије, али аналитичари попут Данијела Х. Дуднија са Џон Хопкинс универзитета и Џефрија В. Мајсера са Универзитета Портланд сматрају да је суштински разлог што се САД доживљавају као посебна држава њихов снажан либерални карактер и идеолошка визија начина живота који се базира на политичкој, економској и друштвеној слободи.

КАКО ЈЕ СТВОРЕНА PAX AMERICANA
Свакако да од самог почетка америчка либерална идеологија има своје унутрашње противречности, са робовласништвом уврштеним у њен устав. Такође, Американци су се увек међусобно разликовали око тога како треба промовисати либералне вредности кроз спољну политику.

Према Дуднију и Мајсеру: “За неке Американце, поготово модерне неоконзервативце, који су опијени политичком моћи и правичношћу, америчка посебност је зелено светло, легитимитет и изговор за необазирање на међународно право и светско јавно мњење током освајања других земања и инсталирања режима… За друге, америчка посебност је синоним за либерална међународна стремљења која би свет устројила на слободи и миру, али не преко неконтролисане америчке моћи и утицаја, већ кроз изграђивање система међународног права и организација које би обуздавајући међународну анархију штитиле и унутрашњу слободу.

Заштићена са два океана и окружена слабијим суседима, САД су се у великој мери усмериле на западну експанзију у 19. веку и покушале да избегну увлачење у сукобе који су се одвијали у Европи. У супротном, упозорио је Адамс: “Круна на њеној глави не би више сијала неизрецивом раскоши слободе и независности, већ би њено домаћинство убрзо било покорено империјалном круном, бљештећи лажним и упрљаним бљеском туробног зрака доминације и моћи.“

Ипак, на почетку 20.века, САД су замениле Британију као највећа светска економија и њено учешће у Првом светском рату је померило однос снага. Због тога су 1930-их многи Американци  веровали да је интервенција у Европи била погрешна, те су због тога пригрлили изолационизам. Након Другог светског рата, председници Френклин Делано Рузвелт и Хари Труман – и други државници у свету – извукли су закључак да САД себи не могу да приуште нову самоизолацију.

Они су заједно створили систем безбедносних савеза, мултилатералних институција и релативно отворене економске мере које чине Pax Americana или “либерални међународни поредак“. Како год да неко назове ове споразуме, у последњих 70 година америчка спољна политика се сводила на њихову одбрану. Данас се они доводе у питање јачањем међународних сила као што је Кина или као што је нови талас популизма у демократским државама, које је 2016. начео Трамп када је постао први кандидат водеће америчке партије који је довео у питање светски поредак након 1945. године.

Доналд Трамп непосредно након инаугурационог говора 20. јануара 2017.

Питање за пост-трамповског председника биће да ли ће САД моћи успешно одговорити на оба аспекта своје посебности. Да ли ће следећи председник успети да промовише демократске вредности без војне интервенције и крсташких похода, а да истовремено заузме нехегемонистичко вођство у стварању и одржавању институција неопходних у међузависном свету?

 

Џозеф С. Нај је бивши помоћник америчког министра одбране и председавајући Националног обавештајног савета САД. Тренутно је редовни професор на Универзитету Харвард

Превео СТЕФАН БРАНИСАВЉЕВИЋ

Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here