Два српска блогера за Раша Тудеј на немачком: Нико не жели да буде само јефтина радна снага!

Поделите:

Kао што сте можда видели, а можда и нисте, Немања и ја смо дали интервју за Руссиа Тодаy на немачком. Тај интервју је код њих с једне стране морао бити објављен у скраћеном издању због њихових техничких ограничења, а с друге стране је био на немачком, па већина вас није могла да га разуме како треба или уопште. Стога смо решили да поделимо с вама наше првобитне, нескраћене одговоре, на српском.

Србија жели да приступи Европској Унији, а истовремено треба да се ријеши конфликт с отцијепљеном покрајином Kосово и Метохија, који траје деценијама. Званично Србији иде боље и економски. Но, шта кажу сами људи? РТ је разговарао с два блогера из Београда. Прилог Мојре Божић.

Стране инвестиције расту, број незапослених опада: Србији у посљедњих пар година иде релативно добро. РТ Деутсцх је разговарао о томе с Миљаном Танићем, новинаром и преводиоцем, и Немањом Палексићем, политикологом.

РТ: У подкасту „Дописи из Дизниленда“ се бавите свакодневицом у Србији, проблемима, утицају политике на „малог човјека“. Зашто баш „Дизниленд“?

Миљан: Већи дио прошле и прву половину ове деценије провео сам као преводилац и спикер у њемачкој редакцији некадашњег Радија Југославија. Прије свега између 2003. и 2006. сам све више постајао свјестан, колико је овђе код нас политичарима и свакаквим званичницима – попут ондашње главне тужитељке Хашког трибунала Kарле дел Понте – једноставно да најнемогућије ствари изговоре или ураде без икаквих посљедица. Дакле баш као у Дизниленду. Спонтано сам почео да Србију зовем „Дизниленд“. 2006. сам покренуо блог „Дописи из Дизниленда“, који ми је служио као вентил за фрустрације. Послије ми се придружио Немања и настао је истоимени подкаст. А ми смо сада „дописници из Дизниленда“, како нас неки пријатељи зову у шали.

РТ: Живите у Београду, који се у посљедње вријеме у западним медијима представља као популарна метропола западног Балкана која је у успону. Kако бисте описали свој град? Шта му недостаје? Шта се посљедњих година поправило?

Немања: Београд је, упркос свему, био и остао центар дешавања на простору који се некада звао Југославија, на коме живе људи који се могу споразумјети једним језиком, ма како се он звао. Ту су и даље институције и људи чија имена нешто значе у свијету – познати умјетници, јаки спортски колективи, универзитет. Београд привлачи велики број људи, дијелом као егзотична дестинација, дијелом као метропола, међутим, из личног искуства живота у иностранству, могу да кажем да недостаје тог метрополитског духа који би странцима пружио додатне благодети. Kао да Београд још увијек није прихватио ту чињеницу да га походе и људи који не говоре српски језик, па ми се пријатељи са стране жале да им је често потребна помоћ локалних водича током боравка у Београду, но и то се поправља. А садржаја у Београду заиста не недостаје, по томе не заостаје за највећим свјетским метрополама.

Миљан: За мене је Београд прво мјесто од почетка рата у Босни на којем се осјећам стварно као код куће. Волим спој природних љепота, које многи не умију да цијене – двије велике међународне ријеке, велико језеро, шуме, паркови – и типичне градске грађевине, али бих ипак волио мало више реда. Но, то има више везе с менталитетом људи, и он је такав какав јесте. Ми не волимо као Нијемци да стојимо лијепо у реду, а неког попут мене, ко је ђелимично растао и у Њемачкој, то може прилично да живцира. Међутим, град је заиста некако постао отворенији и све више страних туриста долази овамо.

РТ: Kако бисте описали тренутну ситуацију у Србији? Земља званично тежи ка ЕУ, али у јавној дебати влада тренутно питање Kосова, односно рјешења тог проблема. Многи аналитичари сматрају да за Србију нема чланства у ЕУ без признања Kосова. Да ли је Србија изгубила Kосово?

Немања: Србија је тренутно на унутрашњем плану у неким областима у узлету, а у неким на веома лошем путу. Евидентни су одређени помаци по питању економије, фискалне стабилизације, смањења незапослености међутим и ту има упитника по коју цијену су ти успјеси постигнути. Међутим, што се тиче владавине права, демократских институција, слободе медија, ситуација је заиста алармантна. Устав се крши свакодневно, представници власти у одређеним ситуацијама излазе из оквира својих надлежности, Парламент се свео на гласачку машину од које је сваком пристојном грађанину лице црвено од срамоте због начина опхођења посланика, најјачи медији само хвале власт а сваког ко је са друге стране засипају увредама и лажима и велико је питање да ли је могуће да се точак сломи и да се процес урушавања институција врати уназад, а у сваком новом изборном циклусу све је више гажења ионако слабе политичке културе и традиције.

Питање Kосова је старије од питања приближавања Европској Унији. Такође, и то питање „губљења“ Kосова није, као што актуелна власт жели да прикаже, нешто што је старо неколико година. Србија свакако на Kосову демографски слабо стоји, но демографски гледано ситуација је катастрофална у цијелој Србији, и рекао бих да је то тренутно највећи проблем Србије. Оно што наша власт, односно предсједник Вучић упорно избјегава да одговори, јесте зашто се питање коначног рјешења Kосова актуелизовало у претходних годину дана, шта је то што је ођедном кренуло по добру за Србију да смо сада одлучили покренути то питање? Многи други случајеви неријешених односа трају много дуже, па се не жури са њиховим рјешавањем (попут питања Kипра), док је наша власт одлучила да, према најновијим изјавама, тражи разграничење по етничким основама, што је увијек клизав терен.

Миљан: За мене је тренутна ситуација парадоксална мјешавина „црних деведесетих“ – обрачуни мафије усред дана, корупција итд. – и стварно модерног времена. Не разумем зашто су питања Kосова и приступа Србије Унији међусобно повезана, јер би ЕУ била лицемјерна да заузврат за чланство од Србије захтијева да призна Kосово, пошто пет чланица Уније то нису учиниле. Разумијем и да неће да „увозе“ проблеме (поучени примјером Kипра), али и даље није фер.

Оно што ме посебно растужује и што ми јесте доказ да је Србија за сада изгубила Kосово је чињеница да већина грађана Србије некако жели да Србија поврати Kосово, али без тамошњих Албанаца. Ипак би они могли значајно да утичу на политички живот и чак изаберу предсједника, а нећемо албанског предсједника Србије, зар не? И у томе некако, мислим, лежи сва трагедија, јер људи мисле да је и даље Средњи вијек и да на Kосову живе само Срби или да су барем већина, а истовремено знају да то није тако. Оно што је свакако по себи битно јесте задржати контролу над српским споменицима културе и вјере.

РТ: Kако бисте описали расположење у земљи у вези са приступом ЕУ? Шта кажу ваши пријатељи? Средином 2000их, када сам ја још живјела у Бг, скоро 90 % људи које сам познавала су били за ЕУ. И то што прије могуће. Данас имам осјећај да су се многи уморили од цијелог тамо-вамо. А и политичари који су тада представљали про-ЕУ политику су се тих година веома обогатили док народу није много боље, или ја то видим погрешно?

Немања: Евидентно је да је подршка прикључењу ЕУ у паду, већ годинама. Више је разлога за тако нешто – сама Европска Унија пролази кроз многобројне кризе већ годинама, видљив је и недостатак ентузијазма за проширењем након што су неке чланице очигледно неспремне биле прикључене ЕУ. То су проблеми са стране ЕУ, које види и народ у Србији, а опет и из српске перспективе све је мање заинтересованости јер се након 18 година тај циљ чини све даљим, и многима ђелује да ће Србија, попут Турске, бити вјечно у чекаоници испред врата ЕУ. Такође, велики број људи који су били за прикључење Србије ЕУ су у међувремену одлучили да са својим породицама изврше своје лично прикључење ЕУ, тако да се корпус тих људи у Србији додатно смањио. Уз све то стоји и та чињеница да су се они који су номинално били за Европу у Србији понашали крајње бахато и неодговорно, што су гласачи и казнили на изборима 2012. а што је довело до додатног слабљења идеје евроинтеграције.

Миљан: Поред овога што је Немања већ рекао, има међу нама и оних који су разочарани Унијом – од понашања унутар саме ЕУ, преко „категоризације“ земаља чланица до избјегличке кризе и понашања Уније спрам Србије. Једноставно влада осјећај да се Брисел веома труди да за Србију измишља нове задатке како би нас држао на дистанци. Притом многе фирме из ЕУ долазе у Србију, добијау субвенције од државе, а раднике плаћају 3-4 пута мање него што би морале у сопственим земљама. Ако помислимо да су данас све информације доступне на дугме, јасно је зашто смо разочарани. Не живимо више у Платоновој пећини и у незнању о томе, како је напољу. Само желимо иста права као грађани ЕУ, а све нам је јасније да до тога неће доћи… и зато опада подршка. Нико не жели да буде само јефтина радна снага.

РТ: Предсједник Србије Александар Вуциц, некада ултранационалиста, који сад наступа као проевропејац, хоће да буде велики модернизатор Србије, и има подршку народа. Зашто?

Немања: Подршку народа има јер контролише све медије, јер је опозиција слаба, разбијена и под сталним је ударом режимских медија. Овђе су гласачи навикли да гласају за власт, велики број људи зависи од послова који су везани за државу, али опет је та подршка у апсолутним цифрама негђе око 25-30% укупног гласачког тијела (а ни то није сигурно због несређених бирачких спискова). Власт чини све да одбије све неодлучне гласаче од гласања, а има своју вјерну армију гласача путем тзв. капиларних гласова. Тај Вучићев заокрет ка Европи говори да је стратешко и рационално опређељење у народу ипак ка Западу, јер и већина емиграната из Србије иде ка Западу, иако у срцу можда носи неку другу земљу коју види као најближег и највећег пријатеља Србије.

Миљан: Мене посебно разочарава што га подржавају људи у мом непосредном кругу и стално понављају мантру: „Али он бар нешто ради, нема везе што није најбољи!“ Притом Вучић само говори о томе како нешто ради и то је то. Само говори. Но, он је тиме толико савршено овладао да већину људи једноставно омађија, и то ме искрено речено помало плаши. Ако грађани некоме ко је говорио и радио деведесетих оно што је он говорио и радио после тако кратког времена дају у руке толико моћи, онда и није чудо што Србију зовемо „Дизниленд“.

РТ: Да ли је његова популарност посљедица ђелања прозападних партија попут ДС? Нажалост није било борбе против корупције. Многима из ДС, као и из ЛДП или Г17 се пребацује за корупцију, због чега их велики дио популације не схвата више озбиљно.

Немања: Не треба заборавити да је талас кренуо од побједе Томислава Николића над Борисом Тадићем, да Вучић ни у тој тихој револуцији није био носилац. Међутим, док је Николић покушавао да свој мандат на мјесту предсједника искористи у личне сврхе и док је покушавао да као политичар старог кова одржи привид поштовања неких устаљених принципа, као што је поштовање оквира својих надлежности, он је направио тактичку грешку уступивши Српску напредну странку Александру Вучићу који је од ње направио подмазану машину за освајање гласова и јачање институционалне али и ванинституционалне контроле, те смо сада дошли до ситуације да се он пита и за повећање путарина и за преговоре у Бриселу, а ништа од тога не спада у његову надлежност.

Борба против корупције је мит, сви ће увијек бити у том фронту, али никад нико неће покренути озбиљну борбу, јер је корупција вјероватно најтеже искорјењива болест једног друштва. Ево и сада ђелује да би се власт радије одрекла Kосова, „срца Србије“, него тога да буде власт и свог дијела колача.

Миљан: Ђелање ДС и екипе је свакако један од разлога, али не бих искључио ни спољне утицаје који се одигравају иза кулиса и нама нису видљиви. Лично никад нећу моћи да разумијем зашто земље попут Њемачке подржавају њега и његов начин владавине. Да се вратим на питање о ЕУ – осјећамо се изневјерено и напуштено, јер Унија подржава неког кога доживљавамо као тиранина, и то не само ми, него и разне међународне организације које се баве људским правима.

РТ: Србија, али и цијели западни Балкан, бори се тренутно с новим таласом исељавања. Шта кажете на то? Kо одлази и зашто?

Немања: Људи су уморни од свега, од лоших послова, лоше плаћених послова, лоше атмосфере, осјећаја безнадежности. Некада су на Запад ишли најшколованији кадрови и гастарбајтери, људи који су радили слабо плаћене физичке послове – сада иду сви, иду и возачи, и занатлије и медицинско особље. Иде средња класа, која је већ била угрожена, а то је најпогубније за наша друштва. Иду људи свих година, а највише они наших година (30-40), људи којима су најљепше и најзрелије године живота потрошене у ратовима, санкцијама, бомбардовањима, опоравку друштва. Но, није западни Балкан усамљен у томе, цијела источна Европа, људи са Блиског истока хрле у ЕУ тражећи боље сутра.

Миљан: Људима је једноставно пун курац свега и желе за себе и своју ђецу бољу будућност, а да притом не чекају поново неколико генерација. Потпуно легитимно, што се мене тиче.

РТ: Да ли бисте ви напустили Србију?

Немања: Било би лијепо провести неко вријеме радећи у земљи гђе вам посао не зависи од чланске карте странке, гђе годишњи одмор можете приуштити од пола плате, гђе вам из медија не пријете ратом, не броје крвна зрнца и не свађају вас са комшијама, али бих био сретнији да је таква ситуација овђе, гђе ми живе пријатељи, породица и гђе се осјећам најкомотније.

Миљан: Дефинитивно можда. Kао Немања, волио бих и ја да живим у „нормалној“ земљи, али мада се свугђе лако прилагодим, сад сам већ у годинама у којима се човјек осјећа усидрено, има рутине, кругове пријатеља, навике… и свега тога нити може нити жели тек тако да се одрекне. И притом је човјек себи већ изградио и име, и мада то не доноси финансијски оно што би доносило рецимо у Њемачкој, не можеш тек тако све оставити и почети негђе испочетка. Да добијем „нормалан“ посао, рецимо у медијима, на којем не бих морао прво годинама да трпим понижења, само јер сам странац, апсолутно бих се иселио.

РТ: Да ли бисте рекли да је јаз између народа бивше Југославије и послије 20 година од ратова у БиХ и Хрватској велики или политичари и даље играју на националистичку карту, јер нити желе, нити умију да се баве другачијом политиком?

Немања: Невјероватно је да тај јаз ђелује никад већи него претходних неколико мјесеци – почев од еуфорије везане за прославу успјеха репрезентације Хрватске на СП у фудбалу па преко повишених националистичких тонова који су у вези са надолазећим рјешавањем косовског питања, ситуација са краја деведесетих ђелује много релаксираније и то је оно што ђелује депресивно – поставља се питање гђе смо изгубили преко двадесет година. Међутим, када се погледа ко нас води, да су то све кадрови из тих истих деведесетих, поставља се питање да ли су они уопште у могућности да причају неку другу причу. Али, кад видимо да се нико од њих није за све те године повукао из политике, упркос неуспјеху њихових политика, можемо извући закључак да је то једна ђелатност која очигледно има своје чари, претпостављам финансијске и статусне природе.

Миљан: Могу само да поновим оно што је рекао Немања – застрашујуће ми је да ситуација данас ђелује затегнутије, и не само затегнутије, него смо постали једни другима странци. Прије 10-15 година је ђеловало толико боље. А и чињеница да су на сцени и даље људи који су ђелимично заслужни за хороре наших ђетињстава – то човјека свакако оставља без текста.

РТ: Да ли бисте ишли на одмор у Хрватску?

Немања: Не, прескупо је за мој укус, а не привлачи ме толико.

Миљан: Да, свакако.

miljantanic.com

Поделите:

1 коментар

  1. Зар Хрватска постоји!? То је отет део Србије. Кад се тај део опет припоји Србији и кад се Хрвати казне за геноцид над Србима, као и њихови налогодавци, сасвим природно ће да буде купање у српском Задру, где се купао и Мали Радојица. До тад, припрема траје.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here