Две врсте елита у прелазном периоду

Поделите:

Одувек у време кризе стара елита нестаје, а нова настаје. Криза рађа елиту, а ова решава судбинска питања. Тако ће бити и овог пута

Пред српском елитом стоје два судбинска питања: косовско и црногорско. Решавањем првог српска елита се одређује у стварима духовности, метафизике и идеологије. Разрешењем другог скицира свој простор деловања, устројство државе и културу. У номиналном смислу српској елити данас припадају чланови распоређени на места која никад нису упражњена, а то су првенствено олигархијске групе које се не баве ни прошлошћу ни будућношћу већ једино садашњошћу (стицањем), док према суверенитету гаје презрив однос. Није тешко разлучити елите које виде далеко (васељенске) и оне које не гледају изнад хоризонта људског живота – олигархијске, плутократске, клептократске…

Решавање два судбинска питања поклопиће се са завршетком припрема за мировну конференцију (конференције) на којој ће се утврдити нове интересне сфере и њихово економско устројство. Опит елита Украјине, Белорусије, Венецуеле, Грузије и Северне Кореје у последњих неколико деценија драгоцен је путоказ српској јавности и елити уочи свеобухватних промена у Европи.

ПУТ У НЕДОЂИЈУ
Савременa украјинска држава по површини је нешто мања од Француске и има око 40 милиона становника. Настала је на културно и религијски неиздиференцираном простору после више столећа етничког, политичког и црквеног инжењерства великих европских држава и Ватикана. У бившем СССР-у Украјина је била важан резервоар кадрова за негдашње совјетске структуре власти, али је захваљујући изградњи бољшевичке империје постала, скоро неосетно, руска периферија.

Елита ове велике државе је олигархијске природе и суверенитет схвата као чисту апстракцију. Украјински олигарси из тог разлога државност желе да учрвсте несвакидашњим мерама. Прво су маштали да од Украјине начине другу Француску, а касније да је претворе у државу која би била попут Лас Вегаса и друге Пољске.[1] Отворили су и дискусију о увођењу долара у платни промет.[2] Одрицањем од суверенитета украјинска елита избегава мукотрпно усаглашавање права и обавеза унутар елите, између елите и народа, те елите и иностраних центара моћи. Врх Украјине не увиђа да га западне елите подстичу да се о свом трошку бори против Русије, док се оне из вртлога кризе избављају како умеју и знају, чак и сарадњом с Кремљом.[3] Отуда и неспоразуми украјинске елите с Кремљом и магнатима у Москви с којима је пре четврт столећа делила заједничке вредности – атлантизам, транзиционо предаторство и неодговорност за будућност државе и становништва.

Украјинско искуство српској јавности олакшава сагледавање односа Србије и Црне Горе, као и будућности неолибералне елите на простору бивше СФРЈ. Украјинска елита и црногорски главари имају исти геополитички вектор, те их чека иста судбина. Украјинско искуство јасно наговештава да ће српска елита, гоњена догађајима, ускоро морати да изгради јасну политику према Црној Гори, као што је то већ учинио Кремљ према Украјини. Колико год избегавала.

ОКВИР ФАВЕЛЕ
На листи жаришта у којима се зачиње нови поредак налази се нафтом богата Венецуела (912.050 km2, 31 милион становника), земља стешњена колонијалним стегама америчког капитала. Њена будућност је магловита, пошто је постојећи поредак у Jужној Америци успостављен још у XIX столећу и санкционисан познатом Монроовом доктрином.[4] Елита формирана у последњих два столећа примерена је латиноамеричком свету засталом између феудализма и капитализма. Гледан из Србије, јужноамерички свет данас наличи Балкану под влашћу Османлија.

Председник Венецуеле Николас Мадуро са војним званичницима присуствује војној академији „Завет лојалности“, Каракас, 24. мај 2018. (Фото: Wil Riera/Bloomberg)

Председник Венецуеле Николас Мадуро са војним званичницима присуствује војној академији „Завет лојалности“, Каракас, 24. мај 2018. (Фото: Wil Riera/Bloomberg)

На челу јужноамеричких држава налазe се малобројнe елитe којe опслужује средња класа: лекари, инжењери, професори, уметници, а штити је војска (укупно 10-15 одсто становништва). Дуже од једног столећа Јужна Америка је у односу на западне капиталистичке државе играла улогу коју последњих педесетак година играју Кина и источноазијске земље. Пошто су се САД у другој половини ХХ столећа окренуле Азији опале су инвестиције у Јужну Америку и тако је средња класа изродила социјалне покрете. Стандард живота горњег слоја био је висок, те су његови представници, а не жестоки момци из сиротињских фавела, били квасац будућих побуна.

Че Геварин отац био је архитекта а он сам лекар. Латиноамерички полуфеудални режими започели су сузбијање левих покрета и армијски кругови преузели су вођење држава, што је довело до устоличења војних хунти или њихових меких облика (од Пиночеа до Ортеге, Чавеза, Мадура, Болсонара). Такав развој умирио је САД јер су протести каналисани у пожељном правцу тако да не угрожавају Монроову доктрину. Али после почетка економске кризе (2008) САД су све мање примарном емисијом (Фед) помагале савезнике и клијенте, те се родила идеја о валутној зони Јужне Америке.

Пошто је 2016. заблистао Трампов покрет, Стив Бенон (такође Џ. Болтон и Џ. Фридман) дали су „прави“ смер политичким првацима и гласачима у Аргентини и Бразилу, чиме је с дневног реда скинуто зближавање слободних држава Јужне Америке. Данас је већина елита латиноамеричких земаља спремна да обнови вазални однос према САД. Припремају масе да и даље остану јефтина послуга северноамеричког капитала, а оне посредници. Сва је прилика да ће Јужна Америка остати задње двориште САД, без изгледа да до средине ХХI столећа заснује свој развојни регион и свету понуди нешто ново.

О окретању САД јужноамеричком континенту сведочи најава да би Бразил могао да уђе у НАТО пакт.[5] Отуда и љутит захтев америчког председника Трампа да се руски војници повуку из Венецуеле.[6] На невољу америчког Конгреса и Беле куће, руски генералштаб, који има светскоисторијске назоре, без оклевања је 2019. одбио да Венецуелу препусти САД.

Развој сукоба између венецуеланске елите и Вашингтона посредно показује пораст утицаја Русије. Слањем војске у Сирију, Кремљ је показао да је способан да изведе велику војну операцију у непосредној близини Русије. Али је 2019. отишао и корак даље пројектовањем моћи на удаљеном континенту, у дубини противника, ослонцем на венецуеланску елиту и становништво. Насупрот томе, САД се у Украјини и Европи уздају у неолибералне елите директно супротстављене Белој кући и светоназорима Трамповог покрета.

Министар одбране Венецуеле Владимир Падрино Лопез држи говор у присуству руске делегације након доласка два руска бомбардера на аеродром Мајкетија, Каракас, 10. децембар 2018. (Фото: EPA)

Министар одбране Венецуеле Владимир Падрино Лопез држи говор у присуству руске делегације након доласка два руска бомбардера на аеродром Мајкетија, Каракас, 10. децембар 2018. (Фото: EPA)

Отуда ће опит Венецуеле бити важан за утемељење нових интересних сфера, посебно у Африци и Јужној Америци. Ако Кремљ успе да заокружи свој дипломатски подухват и подстакне социјални продор у Венецуели, руска интересна сфера по први пут ће бити мозаична и територијално неповезана. Руска периферија протезала би се на удаљеним просторима одвојеним од средишне земље (нпр. Русија – Куба, Венецуела, Етиопија; САД – Румунија и Пољска) и била би самоодржива захваљујући особитој идеологији, а не само на географским начелима (копно-море). Нова идеологија би Кремљу омогућила да успе у ономе у чему нису бољшевици и Коминтерна. Да владавину простором надогради владавином временом.

ОДЛУЧНА ЕЛИТА И ЈАСАН ПЛАН
Белорусија нема упечатљиву историју као Србија, Црна Гора, Пољска и друге државe санитарног кордона (између Балтика и Егејског мора) на чијем челу су демократске и русофобске елите. У Белорусији се после нестанка СССР-а сачувала локална (совјетска) елита васељенских светоназора иако је морала да се одрекне нуклеарног арсенала (Лисабонски меморандум 1992). Присетимо се да је усред рата Србије и НАТО-а 1999. председник Белорусије Александар Лукашенко посетио Београд и разговарао са председником Слободаном Милошевићем о формирању Савеза Русије, Белорусије и Србије.

Савремена белоруска елита уклонила је представнике националиста предвођених Станиславом Шушкевичем, председником Белорусије од 1991. до 1994. Александар Лукашенко дошао је на чело земље и кренуо насупрот званичне политике Москве и Белорусију сместио у потпуно непријатељски пројекат (либерал Андреј Козирјев је 1994. био министар спољних послова РФ). Али избегао је директан сукоб с Кремљом и спречио разградњу државног апарата, војске, социјалног система и настанак компрадорске елите као у Грузији, Црној Гори, Србији, Бугарској…

Непосредно након распада СССР-а сматрало се да источноевропске државе, укључујући и Украјину, имају повољније политичке и економске услове од Белорусије („последња европска диктатура”). Међутим оне нису имале локалну елиту, а после три деценије показало се да је то у условима кризе ненадокнадива слабост. Белорусија, какав год расплет у Европи био, има изгледе да нађе своје место у новом поретку, док њене суседе чека неизвесност. Белоруска елита, предвођена А. Лукашенком, разликовала се од елита источноевропских држава по томе што није била усмерена на стварање националне државе и распродају совјетског наслеђа, већ на одржавање геополитичке и социјалне равнотеже која би јој у будућности олакшала договор са новим актерима на светској сцени, пре свега с Русијом.

Повољан развој догађаја на светском нивоу (Трампова и Путинова најава окончања либерализма) и успешни преговори с Кремљом о уједињењу Русије и Белорусије омогућиће белоруској елити лагано и безбедно присаједињење евроазијском пројекту. Политички врхови држава између Балтика и Средоземља имају само једну карту у рукама – пораз Трампа и Путина. Белорусија има две, јаче. Прва  је да се белоруска елита интегрише у руску империју као равноправна, а друга је да свој простор обједини у ново Литванско краљевство.

Опсежни и замршени преговори вођени 2019. између Лукашенка и Путина о обједињавању Русије и Белорусије указују на слојевите односе Кремља и бивших република СССР-а.[7] Ово потврђује и пролетошња смена Михаила Бабича, руског амбасадора у Белорусији.[8] Касније именовање М. Бабича за заменика министра економског развоја Русије (јун 2019) и првог заменика (септембар 2019) омогућава да његово искуство у Белорусији буде уграђено у методологију преговора Русије са осталим совјетским републикама и наговештава да је сада на дневном реду проналажење модела уједињења заинтересовних држава и Русије.[9] Преговори о уједињењу довешће до успостављања механизма изградње великог простора који опрезно осмишљава Кремљ, што посредно потврђују и московски либерали попут министра М. Орешкина.[10]

 Председници Русије и Белорусије Владимир Путин и Александар Лукашенко на заједничкој конференцији за новинаре, Москва, 07. децембар 2018. (Фото: Михаил Метцель/ТАСС)

Председници Русије и Белорусије Владимир Путин и Александар Лукашенко на заједничкој конференцији за новинаре, Москва, 07. децембар 2018. (Фото: Михаил Метцель/ТАСС)

Успе ли у науму, белоруска елита ће се наћи у новом царству и преузеће део одговорности у појединим секторима политике и економије (агрохемијска индустрија, грађевинарство, војна индустрија). Да се одлучила на изградњу националне државе, белоруска елита би морала да се одрекне претходних четврт столећа и да створи нову идеологију и суочи се са претензијама суседа, пре свега Пољске. У том случају садашња белоруска елита би изгубила статус а успостављање односа са Русијом наставило би се другим правцем, уз више непознаница.

Белорусија (207.600 km2 и 9,5 милиона становника) је пример државе релативно скромних ресурса која је захваљујући елити империјалних видика пребродила велике изазове у последње три деценије. О способностима и тежњама белоруске елите најбоље говори стара анегдота која каже да није важно колико Лукашенкових дивизија може да пређе границу у Смоленској области (данашња белоруско-руска граница), већ колико ће их доћи до Москве. И не чуди што Белорусија данас војно помаже Србији.[11]

ГРУЗИЈСКО ТУМАРАЊЕ
Тешко је одредити које је политичко безумље веће: црногорско, украјинско или грузијско? Шта је непромишљеније: претња Кијева да ће се у Владивостоку вијорити украјинска застава, лекције црногорских главара Србији и Русији послате из сигурне куће НАТО пакта који се распада или грузијска хистерија уперена против Москве?[12]

Грузија (територија око 60.000 km2 и четири милиона становника) је након распада СССР-а образовала независну државу и започела да се удаљава од Москве. Временом је продубљивала антируску политику и резултат је очевидан: 2008. одузете су јој Јужна Осетија и Абхазија (негрузијско становништво) а данас је под знаком питања опстанак грузијске државе. Грузијска атлантистичка елита никада није имала дугу и постојану сарадњу са САД (као југословенска) нити је разумела евроатлантски свет. Упркос томе, самоуверено је напустила Азију, у којој је хиљадама година, с вером да може да се одржи у руском комшилуку уступајући војне базе противницима Кремља.

Грузија је својевремено у руско царство укључена да би се заштитили православни хришћани. Међутим у данашње време хришћанска одредница Грузије нема ранији значај пошто Русија и Турска одавно нису на позицијама од пре два столећа. Турска учвршћује политичке односе с Москвом, следе је Иран и Азербејџан. Осим тога, турска роба тражи пут до руског тржишта на коме је конкурентнија од грузијске. Истина, још увек постоји руско-грузијска носталгија заостала из совјетске епохе, али све је слабија, јер грузијска омладина више не говори руски језик.

Демонстранти на протестима са заставама Грузије испред грузијског парламента, Тбилиси, 08. јул 2019. (Фото: AP)

Демонстранти испред грузијског парламента, Тбилиси, 08. јул 2019. (Фото: AP)

На предстојећој мировној конференцији о будућности Кавказа одлучиваће Русија, Турска, Иран, а посредно Азербејџан и Јерменија, углавном ненаклоњени Грузији. Коме ће бити потребна немирна грузијска територија на којој се производи биолошко оружје или гомилају непријатељске трупе?

РАКЕТНИ СУВЕРЕНИТЕТ И ИСТРАЈНОСТ
Наизглед ниоткуда, последњих година у светским пословима појавила се Северна Кореја (120.538 km2, 25 милиона становника) и њен вођа Ким Џонг Ун који покушава да сачува државу и изведе дуго очекивано уједињење са Јужном Корејом (99.720 km2, 51 милион становника). Ким Џонг Уна на Западу сматрају диктатором, као његовог оца и деду, а Северну Кореју жигошу као парију. За разлику од корејских вођа, шефови држава попут Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Моамера Гадафија сарађивали су са западним демократијама и упуштали су се у замашне послове са њима. И сви су листом свргнути и погубљени а земље којима су владали темељно разорене – војно, политички, економски и цивилизацијски. За разлику од одбачених америчких клијената, севернокорејске вође највише су се ослањале на своју војску.

Англосаксонска јавност оговара севернокорејску диктатуру а пропушта да каже да је Северна Кореја освојила највиши технолошки ниво у сфери одбране (атомска бомба) док су Србија, Бугарска, Румунија, Пољска и друге источноевропске земље данас војно-технолошки заостале и неспособне да бране своју територију. Северна Кореја је успела да уз оскудне ресурсе своје уско поље слободе (суверенитет) огромним напорима становништва и ослонцем на Кину преточи у безбедност и изведе технолошки скок. Није згорег подсетити се да ЈНА, упркос помоћи Пентагона и институтима попут Винче, није извела пробој у сфери атомског оружја.

Оно што јужни и западни Словени нису могли у другој половини ХХ столећа успео је корејски народ, истина у два одвојена и комплементарна подухвата: војно-научном (север) и економско-технолошком (југ). Пошто се ови пројекти међусобно допуњују, две Кореје би могле да се уједине без оклевања ако им то буде допуштено. Наравно, резултати социјалног експеримента двеју корејских држава сасвим су различити и успориће уједињење и настанак велике технолошке, војне и економске силе на истоку Азије. Две Кореје су мера неуспеха источноевропских држава („шампиони демократије”), савезника Британије и САД у рату против Русије.

ОДЛИКАШИ И ПОНОВЦИ
Овлашан поглед на неколико држава ограниченог суверенитета јасно показује да је за будућност народа важнија државотворна елита васељенских назора од величине територије и бројности становништва. Олигархијска елита Украјине (држава величине Француске), пример је неуспешне политике јер није успела да сачини делотворан план за будућност, да дȁ смисао држави и разгори украјински сан што је, рецимо, елити сиромашније белоруске државе пошло за руком. Јевреји и јеврејска држава Израел као пример успешне спреге елите и народа засебна су тема. О бесциљности украјинског пројекта посредно сведочи и масовно исељавање становништва из Украјине.[13] Тамо где нема смисла, нема наде, а где нема наде нема ни људи, односно народа.

Југословенска револуционарна елита, која данас води Србију, никада није имала свој светоназор, што најупечатљивије потврђује њена политика несврставања. Грандиозан али бесадржајан покрет земаља који је СФРЈ организовала под менторством САД против СССР-а, ослоњен на лаке доларске кредите и дипломатску мимикрију, завршио се распадом Југославије. Чак и венецуеланска елита ограничених снага покушава да земљу извуче из зачараног круга.[14] Како ствари стоје, елита у Србији једино жели да сачува господство без обавеза према Заједници (Србија савременика) и то нагодбама с великим силама не марећи за суверенитет и српски сан. Отуда ће напетост између Заједнице и српске елите расти све док се не успостави нови поредак света.

Председник Србије Александар Вучић пролази испод велике заставе Србије током обиласка Газвода, 08. септембар 2018. (Фото: Armend Nimani/AFP/Getty Images)

Председник Србије Александар Вучић пролази испод велике заставе Србије током обиласка Косова и Метохије, Газиводе, 08. септембар 2018. (Фото: Armend Nimani/AFP/Getty Images)

У наредних десетак година поколења рођена после 2000. добиће јединствену прилику да у задатим оквирима уреде свој свет и тако одлуче да ли Србија остаје или излази из историје. Пред Заједницом је узбудљиво путовање, будући да се стара елита на њега не спрема, а нова му се не нада. Вазда је било да у време кризе стара елита нестаје, а нова настаје; криза рађа елиту, а ова решава судбинска питања. Тако ће бити и овог пута.

СЛАВОЉУБ ЛЕКИЋ

Нови стандард

 

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Видети: Иван Данилов:  Хитрый план Зеленского: Лас-Вегас с привкусом сала. Аврора, 12.08.2019.  https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/70619-khitryy-plan-zelenskogo-las-vegas-s-privkusom-sala

[2] Видети: Украинцы просят Зеленского сделать доллар национальной валютой. Аврора, 11.08.2019. https://aurora.network/articles/149-jumor/70591-ukraintsy-prosjat-zelenskogo-sdelat-dollar-natsional-noy-valjutoy

[3] Видети: Can Volodymyr Zelensky live up to the expectations he has created? Corruption and the war in the east are tough nuts to crack. Тhe Economist, Sep 26th 2019.  https://www.economist.com/europe/2019/09/26/can-volodymyr-zelensky-live-up-to-the-expectations-he-has-created

[4] Монроова доктрина је заснована на документу о америчкој спољној политици из 1823. а односи се на посебна права САД на северу и југу америчког континента.

[5] Видети: Трамп размиља да Бразил прикључи НАТО алијанси. Блиц, 19.03.2019.  https://www.blic.rs/vesti/svet/tramp-razmislja-da-brazil-prikljuci-nato-alijansi/hg3d63v

[6] Видети: Trump says Russian military must leave Venezuela. The Thomson Reuters, March 27, 2019. https://uk.reuters.com/article/uk-venezuela-politics-usa-trump/trump-says-russian-military-must-leave-venezuela-idUKKCN1R81RH

[7] Петлевой, В. 2019. Переговоры Путина и Лукашенко в Сочи. О чем они спорят. От Кремля требуют скидок на газ и компенсации за налоговый маневр в российской нефтяной отрасли. Ведомости, 13.2.2019. https://www.vedomosti.ru/politics/articles/2019/02/13/794033-peregovori-putina

[8] Халил, А. 2019. Прощай, Бабич: Путин назначил нового посла России в Белоруссии. Путин сменил посла России в Белоруссии. Газета.ru, 30.04.2019.  https://www.gazeta.ru/politics/2019/04/30_a_12332431.shtml

[9] Видети: Юрий Баранчик: Возвращение Михаила Бабича. Аврора, 18.06.2019.  https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/68656-vozvrashhenie-mikhaila-babicha и Михаил Бабич стал первым заместителем Орешкина. РБК 30.9.2019.  https://www.rbc.ru/politics/30/09/2019/5d923b399a7947450edd7d78

Михаил Бабич би могао у наредним годинама, према развоју прилика, да заузме позицију која одговара позицији А. Кудрина у политичком врху Русије.

[10] Видети: Орешкин заявил о снятии вопросов по интеграции России и Белоруссии.  Аврора, 10.08.2019.  https://aurora.network/articles/163-zajavlenija/70570-oreshkin-zajavil-o-snjatii-voprosov-po-integratsii-rossii-i-belorussii

[11] Србија добила четири авиона МИГ-29 из Белорусије, стижу кад буде завршен ремонт. ТВ Н1. 25.02.2019.  http://rs.n1info.com/Vesti/a463286/Srbija-dobila-cetiri-aviona-MIG-29-iz-Belorusije-stizu-kad-bude-zavrsen-remont.html

[12] Видети обећање министра за инфраструктуру  Украјине Владимира Омељана да ће се у Владивостоку вијорити украјинска застава: В Киеве пообещали поднять флаг Украины над Владивостоком. 24.8.2019.  https://lenta.ru/news/2019/08/24/flag ; О испадима русофобије у Тбилисију (с обележјима параноје) видети извештај: «Гавриловская революция». Есть ли «рука Москвы» за новым премьером Грузии. Аврора, 5.09.2019. https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/71372-gavrilovskaja-revoljutsija-est-li-ruka-moskvy-za-novym-prem-erom-gruzii

[13] Видети: Климкин предсказал бегство половины украинцев за рубеж. Аврора, 4.08.2019. https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/70406-klimkin-predskazal-begstvo-poloviny-ukraintsev-za-rubezh

[14] Видети поруку председника Венецуеле Мадура на Твитеру након септембарске (2019) посете Москви са потпредседником владе и неколико министара:  https://twitter.com/NicolasMaduro/status/1178824756327583744

 

Извор Нови Стандард

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here