ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Алија је учинио све да дође до рата у БиХ како би се дохватио оружја

Поделите:

АЛИЈА Изетбеговић је, на разне начине и многим активностима на унутрашњем и међународном плану, готово пола вијека проповиједао, прво тајно а затим и јавно, с говорница у БиХ и широм исламског свијета заступао идеје политичког ислама.

Кроз политичку праксу и исламистичку теорију, искристалисала се његова идеја настанка и развоја исламског друштва у „непријатељском хришћанском окружењу“ као важан корак у изградњи Исламске државе на подручју Југославије, али која би била дио пуно ширег концепта свјетског халифата.

Слиједећи своје циљеве, све је учинио да прво дође до рата у БиХ како би оправдао своју намјеру да се дохвати оружја, да би затим затражио помоћ исламских земаља. Пристигли су муџахедини са свих страна свијета, неки су ратовали, неки проповиједали, већина и једно и друго, но стварни циљ њиховог укупног дјеловања, данас је то потпуно јасно, био је да кроз агресивни процес исламизације из основа промијени тадашње Муслимане у БиХ, али и да промијени основе политичког система и друштвеног уређења саме БиХ.

То се на крају и десило, оно мало “грађанскога” што је постојало у БиХ устукнуло је пред стихијом исламизације, а затим нестало у пламену рата и друштвених подјела које је рат донио.

Са друге стране, рат је донио и јединство које је Изетбеговић предвидио у свом дјелу:

“Не постоји повијесни циљ осим ако је у супротности с природним или повијесним чињеницама који људи заједничком вољом и заједничким радом не би могли остварити. Утопија у коју се вјерује и за коју се ради, престаје бити утопија. А наши слабићи нити могу вјеровати, нити хоће радити, и у томе треба тражити објашњење њиховог деградирајућег “реализма”. Када они кажу да је јединство Муслимана сан који се не може остварити, они у ствари само изражавају немоћ коју сами осјећају. Та немогућност није у свијету, него у њиховим срцима.

Идеја о јединству свих Муслимана није ничији изум, нити је лијепа жеља овог или оног реформатора или идеолога. Њу је утемељио сам Кур’ан познатом девизом “Муслимани су браћа”, а Ислам непрекидно одржавао у свијести људи кроз заједнички пост, ходочашће Меке и Кабу као јединствено духовно средиште, стварајући на овај начин једно стално и истовјетно осјећање припадности заједништва широм муслиманског свијета.”

Заједништво које је наговијестио Алија Изетбеговић, ковано идеолошки и вјерским насиљем, у рату и миру, манифестовало се на различите начине.

Најприје заједничком борбом више хиљада “светих ратника”, односно муџахедина из свих исламских земаља у редовима Армије БиХ, а затим и у другим земљама и другим ратовима. Више стотина муслимана из БиХ ратовало је за Исламску државу, Ал каиду и Џабхатун Нусра… у Сирији.

Дведесетих година, одмах након освајања власти и подјеле инструмената моћи у Босни и Херцеговини, у савезу са идеолошки сродним партијама (СДС и ХДЗ) Алија Изетбеговић, Млади муслимани и руководство Странке демократске акције отворили су директне канале комуникације и сарадње са “Муслиманском браћом”, али и са владом Исламске Републике Иран.

Један од осуђених Младих муслимана, у судском процесу из 1983. године, Исмет Касумагић, објавио је да се заједно с Омером Бехменом, а на приједлог Алије Изетбеговића, састао с представницима “Муслиманске браће у вријеме специјализације у Енглеској”.

Утврдили су да имају иста идеолошка опредјељења, а Касумагић их дефинише на сљедећи начин:

“С великим уважавањем гледамо на Муслиманску браћу и с пуно суосјећања пратимо њихова настојања да арапске земље буду исламске републике и да се уједине у свеисламску умму, управо како се то заговара у нашој ‘Исламској декларацији’”.

То је без сумње најважније што треба схватити ако се данас жели расправљати о Алији Изетбеговићу и његовом разорно штетном дјеловању  по мир и стабилност Босне и Херцеговине.

Наравно да објективна анализа неког догађаја, личности или одређеног процеса, не може у себи садржавати пуно тога објективног, ако сте и сами били директно укључени у све то, а ја сам ипак био укључен. Истовремено учешће у историјски важном догађају, привилегија је која може обезбиједити супериорнију позицију и обиље информација потребних за извођење правилних закључака, о ономе што је битно.

Познато је да Алија Изетбеговић, за Бошњаке и Србе – Србију и БиХ – представља праву историјску непогоду.

За лаике и необавијештене, ипак, постоји дилема: коју аргументацију и какву методологију је могао примјенити Мухамед Богоровац, у својој „Истини о Алији Изетбеговићу“, када је извео  закључак да Алија представља „великосрпски пројекат“ и главног издајника државе БиХ и бошњачког народа?!

Кад се разгрну политичке магле и крене од, за комунисте критичне, 1987. године, може се утврдити да су поједини академски и политички кругови у Београду сматрали да је вријеме да се Хамдија Поздерац уклони са власти и да се из затвора пусти Алија Изетбеговић, како би се активно укључио у почетак вишестраначја у СФРЈ-СР БиХ и прве изборе.

И није само Алија изашао на политичко поље, у специфичном, СДА дресу разбијача Југославије, него и тада ухапшени Фикрет Абдић, бивши директор Агрокомерца, и главни кривац због афере у познатом издавању мјеница без покрића, која је послужила као алиби за рушење Хамдије, излази на слободу и прикључује се Алији Изетбеговићу и његовој СДА.

Тако је Хамдија присиљен да се повуче из Предсједништва СФРЈ, са мјеста потпредсједника и сигурног Предсједника у уставној, годишњој, ротацији, а Фикрет који је главни кривац и узрок, право из затвора, већ 1989. са Алијом Изетбеговићем, стројевим кораком, ушетао у ту институцију.

Наравно, Хамдија је дао оставку на све политичке позиције због Фикретове, наводне финансијске акције а послије је дао „оставку“ и на живот и од стида и срамоте, због тога што је доживио, од својих, превртљивих и кукавних муслимана, умро од мождане капи 1988. године, не дочекавши расплет око Алије и Фикрета нити заплет око Југославије и Босне и Херцеговине.

И ето коначно те аргументације, коју у својим писанијама о Алији, врло често користи Мухамед Богоровац, бошњачки емигрант из Бостона, чији лик је уважени Танасковић освијетлио пуно јасније и шире него сам лик Алије Изетбеговића.

Свједочећи о том времену, Адил Зулфикарпашић ће са резигнацијом рећи:

„Два дана по Изетбеговићевом пуштању из затвора он се нашао у Цириху код мене. Ја сам знао да су му приликом пресуде 1983. одузета и грађанска права и да се грађанска права не могу вратити без новога процеса. Упитао сам Изетбеговића како је могао добити пасош тако брзо док му још ни грађанска права нису враћена? Он је само одговорио: „Ето, дали ми“. Када се знају прилике у БиХ и када се зна ко је и коме могао тако дати пасош – намеће се питање: „Ко је Алија Изетбеговић?“

Али, да се вратимо на почетак: а све је почело у прољеће 1983., када је у Сарајеву ухапшена тзв. „група младих муслимана“.

Суђење је трајало цијело љето а казне су биле драконске. Међу осуђеним, уз Алију Изетбеговића су били: Мелика Салихбеговић, Хасан Ченгић, Омер и Салих Бехмен, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Хусејн Живаљ…

У суштини, „Исламска декларација“ је исламистички докуменат; и изјава и програм, у основи урађен у предратној Босни и Херцеговини, прије више од 30 година.

Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца, (прије свега Мухамеда Кутба (Qutba) и мисли изложених дјелу „Дилеме око Ислама“) уз оцјене и мишљења, тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др.).

Докуменат, са којим је јавност упозната 1990. године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.

Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте, несвјесне властите цивилизацијске и националне припадности.

Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и вјерска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без европске боје, окуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића.

У самој оптужници, Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавјештајним службама, се наводи:

– да су опсједнути идејом исламског препорода и панисламизма,

– тражили исламизацију дјеце и омладине преко имама и мајки,

– да мјешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,

– захтијевао да се дјеца и војници не силе да једу свињско месо,

– тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одјевају по исламским прописима,

– тврдио да је Ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и вјерска револуција,

– истицао да је Ислам најузвишенија вјера…

Наравно, идеолошке перјанице „босанског комунизма“ уопште нису покушале схватити циљеве и идеју „Исламске декларације“, али су схватале да је све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно уперено против њих и њихове власти.

Наравно, док год је „Исламска декларација“ остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој, или њеној идејној суштини па само тако разумијем подршку коју је Алија, тих година и дана имао у интелектуални и политичким круговима у Београду.

Данас су се околности промјениле а „Исламска декларација“ представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критериј правовјерности и извор вјерске и политичке искључивости и бескрупулозности. Практично, то је програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сјенке покушава спровести у дјело, тачније програм вјерске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.

Што јој уосталом и јесте била намјена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак, у коме муслимани представљају натполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, муслиманске браће чак и традиционалног непријатеља „ехли сунета“ – шитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да ријечи замијене силом.

Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД) не постоји прецизно лоцирање мјеста на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле) јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина са својим муслиманима и свим другим народима.

ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље исламског свијета. Она је израз политичке свијести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вјере.

Мислим да је свима јасна слиједећа теза као политички циљ: “Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“  (ИД – стр. 22, 3. пасус).

Сила је једина константа у достизању циља: сила, прије успостављања исила, након успостављања Исламског поретка.

Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли РАТ требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!
(слиједи наставак)
sveosrpskoj.com
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here