Džon Perkins: “Nove ispovesti ekonomskog ubice”

Podelite:

Ekskluzivni intervju sa Džonom Perkinsom, čija se na realnom životu zasnovana knjiga „Nove ispovesti ekonomskog ubice“ pojavila februara ove godine u izdanju Barret-Koehler Publishers.Inc.. „Nove ispovesti ekonomskog ubice“ nastavak su svetskog bestselera „Ispovesti ekonomskog ubice“, koji se preko 73 nedelje nalazio na listi bestselera „Njujork tajmsa“, preveden je na 32 svetska jezika i prodat u preko milion primeraka. „Nove ispovesti ekonomskog ubice“ sadrže petnaest eksplozivnih novih poglavlja koja pokazuju da je sistem kom je Perkins pomogao da se stvori postao dominantan sistem po kome funkcionišu biznis, vlade i društvo. Plaćene ekonomske ubice prevarile su svetsku populaciju i opljačkale države za trilione dolara lažnog i nametnutog duga, šireći se kao kancer po planeti, i uvodeći svet u ropski sistem u kome je šačica psihopata enormno uvećala svoje bogatstvo u uslovima beskrajnih ratova i pljačke, koristeći se jednostavnom metodom – korumpirajući sve koji su se mogli korumpirati i likvidirajući malobrojne koji nisu. Ekonomske ubice u formi bankara, lobista, korporativnih izvršilaca i drugih varaju vlade i ljude širom sveta, namećući politiku koja bogate čini sve bogatijim a siromašne – siromašnijim. U novoj knjizi Perkins pokazuje da su ekonomske ubice i šakali napali i SAD, gde uništavaju temelje demokratije i ekonomiju ogromnom brzinom, uvodeći srednju klasu u stanje siromaštva.

Knjigu otvara komentar Janusa Varufakisa, bivšeg ministra finansija Grčke: „Kada sam pročitao ʼIspovesti ekonomskog ubiceʼ, nisam mogao ni da sanjam da ću se za samo nekoliko godina naći na strani primalaca ovakvog tipa municije koju je Perkins tako živopisno naslikao. Ova knjiga rezonira sa mojim iskustvima o brutalnim metodama i nepodnošljivoj ekonomskoj iracionalnosti koja rukovodi moćne institucije u njihovom nastojanju da potkopaju demokratsku kontrolu moći“.

Intervju sa Vama, objavljen u našem magazinu „Geopolitika“ neposredno nakon pojave Vaše knjige „Ispovest ekonomskog ubice“, predstavljao je mini nuklearnu informatičku bombu. Radi se o knjizi koja, nakon što je pročitate, menja percepciju i čitav život. Nakon dvanaest godina od objavljivanja ove knjige, februara ove godine objavili ste knjigu pod naslovom „Nove ispovesti ekonomskog ubice“. Gospodine Perkins, želela bih da na početku našeg razgovora podsetimo naše čitaoce o profesiji ekonomskog ubice, kojoj ste posvetili deset godina svog života.
– Mislim da je pošteno reći da su ekonomske ubice iskreirale svet prve globalne istinske imperije, i radi se više o korporativnoj nego o američkoj imperiji, iako je svakako podržana od američke vlade, Pentagona, CIA-e i drugih takvih organizacija. Zahvaljujući nama, prva globalna imperija stvorena je bez primarnog angažovanja vojske. Putovao sam u Afriku, Aziju, Evropu, Latinsku Ameriku i na Srednji istok. Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu, mehanizmi zaduživanja kod MMF-a i Svetske banke bili su po pravilu primenjivani.
Radili smo na mnogo različitih načina. Najpre, kada bi bila identifikovana zemlja trećeg sveta koja je posedovala resurse koje korporacije žele, mi bismo nastupili sa ambicijom da se zemlja koja poseduje takve resurse zaduži kod MMF-a i Svetske banke, sestrinske organizacije Fonda, pri čemu novac, zapravo, nikada ne bi odlazio toj zemlji, već velikim korporacijama koje realizuju infrastrukturne projekte, kakvi su elektrane, saobraćajnice, industrijska postrojenja. Novac kojim se zemlja zadužuje po pravilu odlazi sa jedne strane nekolicini familija u toj zemlji (kojima donosi veliko bogatstvo) i ide korporacijama, a nikada ne donosi dobro većini ljudi koji toliko osiromaše tokom tog procesa da više ne mogu da plaćaju ni troškove za struju ili da kupuju benzin kako bi se vozili autoputevima koji se od tog novca naprave. U isto vreme, zemlja se optereti dugovima koje ne može da vrati  i to je naš trenutak, onaj na koji čekamo i računamo. Tada se mi vraćamo u zemlju i kažemo: „Pošto ne možete da vratite dugove, vi ćete po ceni koju mi odredimo (veoma niskoj) da prodate našim kompanijama svoje izvore nafte, svoja najprofitabilnija preduzeća, svoje izvore vode i mineralna bogatstava, mi ćemo ih eksploatisati i ne dopuštamo da rad tih kompanija uslovljavate bilo kakvim ekološkim zakonskim ograničenjima. I/ili: izgradićemo i vojnu bazu na vašem tlu“.
Države su se tada našle u situaciji u kojoj ne mogu da otplate svoj dug, morale su da prodaju svoje resurse veoma jeftino korporacijama, i ti resursi su privatizovani. Prodale su svoje državne kompanije za proizvodnju struje, sisteme za navodnjavanje, sisteme za vodosnabdevanje, škole, banke, zatvore, sve je predato korporacijama. Na taj način smo zaista stvorili imperiju. U nekoliko slučajeva u kojima nismo uspeli to da uradimo, i u mojoj knjizi govorim kako to nisam uspeo sa nekolicinom predsednika, dolazili su ljudi koji se nazivaju „šakali“ i zbacivali vlade ili ubijali njihove lidere. U slučaju da ni „šakali“ nisu mogli da obave svoj deo posla, poslali smo vojsku. Vojska je, dakle, poslednje sredstvo.
Vaša knjiga „Ispovest ekonomskog ubice“ posvećena je dvojici predsednika: Omaru Torihosu iz Paname i Haimu Roldosu iz Ekvadora, koji su bili ubijeni zato što nisu želeli da uđu u igru koju ste im ponudili.
– Oni su poginuli u onome što je nazvano avionskom nesrećom. Njihova smrt nije bila nikakva slučajnost  oni su ubijeni. Oni su jedina dva predsednika sa kojima sam radio koja nisu htela da podlegnu ovoj vrsti pritiska. CIA je na sopstvenom veb sajtu objavila nedavno deklasifikovane informacije, priznajući da je bila uključena u zbacivanje predsednika i njihovo ubijanje, uključujući Mosadeka u Iranu, Arbenza iz Gvatemale, Diema iz Vijetnama, Lumumbe iz Konga i Aljendea iz Čilea. Aljende je veoma karakterističan slučaj zato što je on zamenjen veoma brutalnim diktatorom, generalom Pinočeom, koji je odgovoran za smrt na desetine hiljada svojih ljudi. Bio je veliki podržavalac operacija CIA-e u Latinskoj Americi, pod nazivom Kondor. On je veoma bio hvaljen od državnog sekretara SAD Henrija Kisindžera kao veliki branitelj kapitalizma. U stvari, CIA i američka vlada su priznale da su se bavile ovakvim aktivnostima.
Ekonomske ubice prosleđuju novac za podmićivanje vodećih političara preko institucija, različitih agencija ili organizacija sa prefiksom aid  pomoć.
– Da. Novac se prosleđuje preko organizacija Svetske banke, različitih američkih agencija za razvoj (USAID je jedna od glavnih) i ostalih različitih organizacija za pružanje pomoći. U slučajevima na kojima sam radio, mi bismo ušli u zemlju i saopštili liderima: „Znate, mi smo uradili studiju ovde i znamo da ukoliko izgradite veliki sistem za snabdevanje električnom energijom, elektrane, sisteme za distribuciju itd., vaša ekonomija će doživeti veliki procvat, i mi želimo da vašoj zemlji obezbedimo veliki zajam, a vi ćete zaposliti ʼBehtelʼ, ʼHali Bartonʼ, ʼBraunʼ, jednu od naših kompanija, da izgradi ovaj sistem, a vi ćete novac koji vam damo dati direktno njima“.
Dakle, novac uopšte ne ulazi direktno u vašu zemlju. Svetska banka novac prepisuje banci u San Francisku ili Hjustonu i on se odmah isplaćuje ovim kompanijama. Ali, tada dolazi na red velikodušnost prema ljudima koji obezbeđuju uspeh našeg poduhvata: „Slučajno, gospodine predsedniče, znamo da vaša sestra poseduje sopstveni biznis. Mi ćemo uzeti njenu opremu i platiti joj duplo više nego što bi normalno bila plaćena. Mi ćemo platiti najveću cenu. Znamo i da vaš zet poseduje licencu za prodaju ʼKoka Koleʼ, a naši graditelji piju dosta tog pića i platićemo vam premiju mnogo više nego što bismo inače platili i nećemo otvarati konkurs, nego ćemo platiti direktno. I potrudićemo se da vi, vaša porodica i prijatelji pošalju decu na američke koledže i dobiju punu stipendiju. Daćemo im poslove tokom raspusta. Kada izađu sa koledža, ukoliko žele da se zaposle u SAD, mi ćemo se potruditi da dobiju dobar posao“. Tako sam radio, i napravio sam veoma mnogo različitih dogovora kao što je ovaj. Radi se u stvari o podmićivanju, ali potpuno legalnom. U Americi postoje striktni zakoni koji zabranjuju da direktno odemo kod nekog zvaničnika i da ga podmitimo kako bi iznajmio našu kompaniju da izgradi elektranu, autoput ili kakav drugi infrastrukturni objekat i jednostavno mu damo sto miliona dolara ispod stola kako bi to uradio. Ali postoje mnogi načini kako da se to uradi a da ne prekršite zakon. Neke od njih sam opisao.

U „Novim ispovestima ekonomskog ubice“ pokazujete kako ekonomske ubice i „šakali“ operišu sada.

– To je veoma interesantno pitanje. Razlog zbog koga sam napisao „Nove ispovesti ekonomskog ubice“, dvanaest godina nakon objavljivanja prve knjige, jeste taj što se sistem proširio sa onoga što smo zvali zemlje u razvoju na SAD, Evropu i ostatak sveta, i postao je daleko gori. U SAD, na primer, mnogi od naših političara su u stvari ekonomske ubice. Naši senatori i Predstavnički dom Kongresa rade gotovo ekskluzivno za velike korporacije. Možda su oni izabrani od strane javnosti u SAD, ali jednom kada su izabrani, oni su lojalni prema ljudima koji im daju pare za kampanje, a takođe im daju veoma lukrativne poslove konsultanata i lobista kada prestanu da se bave politikom, ukoliko izgube sledeće izbore ili odluče da se više ne kandiduju. Tako oni postaju ekonomske ubice koje rade u korist ovih korporacija. Oni se veoma trude da se ove korporacije izvuku od plaćanja taksi, dobijaju veoma dobre poslovne uslove, veoma dobre ugovore za snabdevanje resursima, oni mogu dobiti na raspolaganje farme, rudnike, mogu da seku drveće po javnim površinama. Sistem u SAD je postao veoma opak i opasan u poslednjih četrnaest godina. Broj „šakala“, ljudi koji ucenjuju i ubijaju kada ekonomske ubice ne uspeju da obave posao, strahovito je porastao. Oni su ubačeni svuda. Znamo da sada vlada može da sluša naše privatne razgovore preko telefona, da čita naše imejlove, da kontroliše naš Fejsbuk i Tviter. Ljudi poput Edvarda Snoudena i Džulijana Asanža, koje mnogi hvale, uključujući i neke visokopozicionirane članove Kongresa, i slave ih zbog toga što su izneli stavove koji treba da budu izneseni, izloženi su progonu. Sistem je postao mnogo gori.
Sa druge strane, želim da kažem da je jedan od razloga zbog kojih sam napisao ovu novu knjigu taj što se širom sveta ljudi bude, i svesni su koliko je užasan sistem koji je nametnut. Stvorili smo globalni ekonomski sistem koji nas potpuno porobljava. Nekolicina ljudi kontroliše celokupno bogatstvo u svetu. To je feudalni sistem i ljudi se zaista bude i žele da preuzmu stvari u svoje ruke. To vidim svuda, uvek iznova i iznova. Nedavno sam bio u vama susednoj zemlji, Rumuniji, gde postoji veoma snažan pokret protiv kopanja rudnika uglja. To vidimo svuda. Putujem svuda po svetu i vidim da se ljudi bude. Ljudi razumeju da živimo u jednom veoma osetljivom trenutku i da smo bez nikakvog broda za spasavanje. Hrlimo ka nesreći. Moramo okrenuti ovaj brod. Dakle, dve stvari se paralelno događaju. Tokom poslednjih dvanaest godina ekonomske ubice i „šakali“ su veoma ojačali u svojoj moći, a sa druge strane ljudi se sve više bude iz transa i shvataju šta se događa, i počinju da preduzimaju akcije da ovo zaustave.

Da li verujete da su sada ugroženi sami osnovi demokratije? Kako biste nazvali ovaj sistem, koji nas je okružio sa svih strana, koji je u osnovi korporatokratija kao nova forma feudalizma ili ropstva?

– Vi postavljate neka veoma važna i centralna pitanja, i zahvaljujem vam na tome. Nije mi drago što ovo moram da kažem, ali SAD nisu više demokratska zemlja. Nisam siguran ni da smo ikada bili istinska demokratija. Žene nisu imale pravo glasa tokom dugog perioda, manjine nisu imale pravo glasa, no mi smo se kretali u pravcu demokratije, ali u skorije vreme korporacije su postale tako moćne da formiraju sadašnju oligarhiju. SAD su sada oligarhija pod kontrolom velike korporativne moći.
Sistem postaje sve užasniji i želim da vidim promenu i mislim da ljudi mogu to da promene. Proces je u toku. Mislim da sadašnji predsednički izbori pokazuju da su ljudi veoma nezadovoljni u SAD, kao i u Srbiji i mnogim drugim delovima sveta. Činjenica da je Donald Tramp veoma popularan, kao i ljudi na desnici, i da je Sandars toliko popularan na levici, govore nam da su ljudi veoma nezadovoljni i ja ih ohrabrujem da se svi zajedno pokrenemo prema demokratiji i pravednijim načinima života. Kapitalista sam i verujem u kapitalizam, ali ono što imamo danas nije kapitalizam, već oligarhija. Kapitalizam nalaže da sredstva trgovine i industrije poseduju privatne individue a ne vlade, ali ono što imamo danas jeste da privatni sektor predstavljaju korporacije. Korporacije u stvari poseduju vlade. I to je najgora od svih mogućih stvari. Po mom mišljenju, najbolji je model po kome privatna industrija poseduje biznis, a vlade su nezavisne i odvojene od velikog biznisa. Najgora je stvar kada korporacije sve poseduju, a to je ono što imamo danas u SAD i velikom delu sveta. To je veoma nezdrav sistem, ono što ja nazivam predatorski kapitalizam, koji je stvorio ono što nazivam smrtonosnom ekonomijom. O tome mnogo govorim u svojoj novoj knjizi. Smrtonosni globalni ekonomski sistem zasniva se na dugu, strahu, militarizaciji i uništavanju resursa od kojih ekonomije zavise. Smrtonosna ekonomija je ona koja sebe vodi do uništenja. I to je ono što danas vidimo. Moramo to promeniti. Moramo napraviti ekonomiju koja podrazumeva sprečavanje i otklanjanje posledica zagađenja. Moramo povratiti uništenu prirodnu sredinu i razviti novu tehnologiju za komunikaciju, energiju, transport, bankarstvo. Moramo razviti sisteme koji će reciklirati a ne i dalje uništavati planetu, razumeti da mi na planeti posedujemo sve što nam je potrebno, i koristiti to na mnogo bolji način. Zamislite da platimo korporacijama da se pobrinu za svu plastiku koja pluta po okeanima, naftu koja curi oko gasnih stanica, čišćenje naftnih polja u Teksasu, Iranu i Amazonu… Postoji toliko stvari koje moramo da uradimo kako bismo kreirali životnu ekonomiju, i to je ono što moramo da uradimo. Mislim da su ljudi svesni da se to mora odigrati i da je korporacije neophodno promeniti.

Kako danas deluju ekonomske ubice i „šakali“ na Balkanu, u Aziji, Centralnoj i Južnoj Americi i na Bliskom istoku?

– Kao što sam objasnio  tradicionalni sistemi ekonomskih ubica napadali su sve zemlje koje su posedovale resurse koje su korporacije želele da prisvoje, uključujući i ljudske resurse i tržišta, i to su radili posredstvom davanja ogromnih dugova nakon čega je zemlja postajala ropska država.
U moje vreme, to smo radili na generičkom nivou. Kada su ovi zajmovi ugrađeni, nisam brinuo da li se oni koriste da bi se unajmio „Behtel“, „Braun“, „Hali Barton“ ili bilo koja korporacija koja je gradila ove sisteme, dokle god se unajmljivala neka od naših korporacija za taj posao. I taj standardni obrazac se još uvek realizuje u mnogim delovima sveta. No danas svaka korporacija ima svoje timove ekonomskih ubica, tako da „Monsanto“, „Najk“, „Volmark“, „Ševron“, farmaceutske korporacije, kompanije za medicinski biznis, sve kompanije za proizvodnju nafte i mnoge druge imaju svoje timove ekonomskih ubica koji idu u sve delove sveta i obezbeđuju dobre uslove za svoje korporacije u potpunosti razjedaju sisteme država.
Svaka korporacija ima svoju verziju ekonomskih ubica i porobljava zemlju uzimajući njene prirodne i ljudske resurse. Mnoge od ovih kompanija imaju svoje verzije „šakala“. Oni unajmljuju prevarante, ubice, ili angažuju lokalne ljude na terenu kao svoje ubice, pošto žele da svoje ruke drže što čistijim. Vidimo mnoge slučajeve u zemljama širom sveta gde korporacije koriste lokalnu policiju, lokalne policijske snage itd., kako bi dobile ono što žele. I, naravno, prilagođavaju zakone u tim zemljama takvim potrebama. Sistem je ogrezao u zločinu u poslednjih nekoliko godina. i jedini način da to zaustavimo jeste da prepoznamo, i ne dozvolimo da se događa.

Korporatokratija posluje na osnovu novih zakona koji se uvode, a glavni su takozvani trgovinski sporazumi, kao što su NAFTA, CAFTA, TTIP, TTP i mnogi drugi.

– Ovi sporazumi povećavaju moć korporacija i korporacije su danas u najvećem broju slučajeva moćnije od vlada u zemljama. Daću vam jedan veoma jasan primer ovde u SAD koji se tiče uticaja koji imaju dva od ovih sporazuma koje smo spomenuli: NAFTA, Severnoamerički trgovinski sporazum, i CAFTA, Centralnoamerički trgovinski sporazum. Ukoliko velika farma agrokulturne industrije SAD može proizvesti kukuruz za 5 dolara a mali farmer u centralnoj Americi može proizvesti isti taj kukuruz za 3 dolara, onda je pravedno da ovaj mali farmer treba da ima mnogo veću zaradu ukoliko prodaje svoj proizvod lokalno u Centralnoj Americi i to bi značilo dobar biznis za centralnu Ameriku. Zahvaljujući NAFTI i CAFTI američki agrobiznis dobija veoma velike subvencije od vlade SAD  3 dolara po jedinici, tako da oni mogu da prodaju svoj kukuruz za 2 dolara i načine profit, dok centralnoamerički farmer ne može da dobije subvenciju od svoje države. Po NAFTI i CAFTI, centralno američke zemlje ne mogu da nameću takse na uvezeni kukuruz i sve je urađeno kako centralnoamerički farmer ne bi mogao da proda svoj kukuruz. On ne može da se takmiči sa velikim američkim agrobiznisom i ispada iz posla. On ima dva izbora: da ostane na zemlji i umire od gladi, ili da radi kao prodavac za korporacije, gde dobija minimalnu nadnicu, i da migrira u SAD i postane nelegalni emigrant. Ovim sporazumima otvorena su vrata velikom agrobiznisu koji je ušao u Centralnu Ameriku i pokupovao tamo zemlju farmera i sada uzgaja cveće, brokoli i druge proizvode, koje potom izvozi u SAD i uopšte ne hrani lokalne ljude. To je užasna situacija i sve se radi kako bi profit izvukle velike korporacije. TTIP i TTP će učiniti korporacije suverenim, što znači da će one moći da tuže one zemlje koje imaju zakone o zaštiti okoline ili socijalnih prava radnika.
Geopolitika broj 99, jun-jul 2016.

Džon Perkins, autor novog izdanja fascinantne knjige „Nove ispovesti ekonomskog ubice“, u nastavku intervjua za „Geopolitiku“

Pokušao sam da korumpiram predsednike Paname i Ekvadora

U Srbiji posluje južnokorejska korporacija „Jura“, u kojoj srpski radnici rade u pelenama kako ne bi trošili vreme da idu u toalet.

– O, moj Bože. Da li je to moguće? Šta ste preduzeli da to promenite?

Srbija je bila deo socijalističke zemlje u kojoj su radnici bili zaštićeni, imamo visoke standarde zaštite prirodne sredine, ali se sve menja u skladu sa interesima korporacija. Na delu je prodaja vode, zemlje, jedan od najstarijih arheoloških lokaliteta  Vinča pored Beograda  pretvoren je u najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi. Vi govorite o mogućnosti da se zaustavi ova predatorska ekonomija, koja je uz sve i veoma ponižavajuća. Kako to može biti urađeno u uslovima u kojima se zakoni usklađuju sa smrtonosnom ekonomijom?

– Moramo da pogledamo kako je ovaj ekonomski sistem uspostavljen, šta ga održava i kako ćemo ga promeniti.
Kada sam išao u školu za biznis 1960-ih godina, učio sam da je dobar predsednik korporacije onaj koji postavlja veoma dobre uslove za investitore i trudi se da korporacija bude odana državi, da služi javnom interesu, dobro plaća zaposlene i obezbeđuje im zdravstvenu zaštitu i penziono osiguranje. Dakle, korporacije su bile usmeravane ka pravilima koje ste opisali za Srbiju. One su imale obavezu da brinu o ljudima, klijentima i svojim dobavljačima, plaćale su takse i davale novac lokalnim školama i centrima za rekreaciju, ali to se sve promenilo 1976. kada je Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. On je tada, između ostalog, rekao da jedina obaveza koju biznis ima jeste da maksimalizuje svoj profit, bez obzira na posledice po prirodnu sredinu i socijalne izdatke. To je sve promenilo i nastavlja da menja i daje korporacijama dozvolu da mandatorno određuje pravila kako bi maksimizovale profit, uključujući korumpiranje političara, uništavanje svetskih resursa, uništavanje životne sredine. Kada je Fridman ovo izrekao, verovao je da kapitalu nikada neće nedostajati sirovine i da je priroda neograničena izobilna. Niko nije govorio o klimatskim promenama ili granicama u naftnim zalihama. Sve se to promenilo. Sada znamo da priroda nije neograničena, da moramo biti veoma pažljivi prema prirodi i da ljudski rad nije neograničen, i da moramo biti veoma obazrivi prema ljudima. Stvari su se radikalno promenile te 1976, i moramo promeniti ideje da je cilj da korporacije maksimalizuju svoj profit. Moram vam reći da provodim mnogo vremena sa korporativnim izvršiocima, sa direktorima korporacija, prisustvujem korporativnim sastancima i podučavam korporativne izvršioce. Mnogi od njih razumeju da mora da dođe do promene, ali se plaše da će, ukoliko počnu da menjaju uslove, njihove korporacije izgubiti veliki deo marketinškog udela i da će ih deoničari otpustiti i zameniti nekim ko samo brine o deonicama. Oni žele da čuju od konzumenata da žele da se stvari promene, tako da je na nama da stvorimo drugačiji ekonomski sistem, u kome neće biti cilj maksimalni profit. Korporacije, kako sam učio u poslovnoj školi, moraju da obezbede veliki dobitak za svoje investitore, i ljudi moraju da investiraju u novu tehnologiju kako bi se formirala životna ekonomija, takođe moramo da budemo sigurni da je cilj uvek da se služi javnom interesu. Korporacije moraju biti dobri državljani i moraju brinuti o ljudima koji rade za njih, i za zajednicu u kojoj rade.
Ukoliko zaista želimo da promenimo ovaj svet, moramo naterati ove korporacije da se promene. To možemo uraditi lako, zahvaljujući socijalnim medijima. Korporacije moraju da slušaju svoje kupce. Šaljemo ogromnu količinu mejlova korporacijama. Na primer, korporaciji „Najk“. Kažemo im ,,Volimo vaše patike, ali ih više nećemo kupovati dokle god ne budete plaćali svojim radnicima poštenu platu“. Šaljemo veliki broj poruka naftnim korporacijama, na primer „Ševronu“, i kažemo: „Volimo da kupujemo vašu naftu, ali je nećemo kupovati dok ne očistite ono strašno zagađenje koje ste napravili u okeanu, u amazonskim šumama“.

Kako ste postali ekonomski ubica?

– Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane Agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju. I to je veoma, veoma tajnovita organizacija o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti. Znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je CIA ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji, kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore. To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanično pojavio. Ali, bez obzira na podatke koji se pojave tu i tamo, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.
Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za ekonomskog ubicu. Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru koje su im omogućile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su slabosti koje sam pokazao univerzalne ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih. U to vreme, imao sam slabost prema sve tri.
A onda sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru, živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. U stvari, najveće ekološke zakonske tužbe u istoriji sveta podneli su ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su „Teksako“, „Ševron“.
A onda, dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju Čes T. Mejn (Chas. T. Main), konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova koje sam definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice i u kojoj sam se uspeo na sam vrh. Dakle: NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u čiji se rad više nije mešala, što predstavlja, bez sumnje, veoma suptilan i pametan sistem, u kome se privatni biznis, privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvaničnike i visoke političare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo šta krenulo nepovoljno u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na Vladu SAD.

Vaša knjiga „Ispovesti ekonomskog ubice“ posvećena je dvojici predsednika koji su, nakon što niste uspeli da ih korumpirate, ubijeni od strane „šakala“: Omaru Torihosu i Haimu Roldosu. Nakon njihovog ubistva odlučili ste da iznesete svoja iskustva ekonomskog ubice.

– Veoma se divim Omaru Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram i navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Izrecitovao sam traženu rečenicu: „Vidite: ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati“. Ali Torihos nije pristao: „Nije mi potreban vaš novac, Huanito“. Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. „Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra.“ Onda sam ga prekinuo i nagovestio mu da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su sa lica zemlje nestali Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu.
On je nakon toga završio rečenicu koju je bio započeo: „Da, Huanito, imam sve što mi je potrebno, ali moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ga oslobodim. A da bio slobodan, Panamski kanal mora biti u našim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu“.
Bio sam iznenađen takvim odgovorom. Sa jedne strane, osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, a sa druge strane osetio sam se neprijatno kao profesionalac čiji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvažnije: znao sam da će mu tim nepristajanjem život biti u opasnosti  šakali će ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda. Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma kojim je odisao. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan i želeo je najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao, i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora Roldos stradao je na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu.

– Da, Roldos je ubijen u maju 1981. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: „Ja sam verovatno sledeći, ali sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana“. Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, koji mu se vraćao, snu o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca nakon onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Na žalost, Torihos je zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost Torihosu – postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989, SAD su napale Panamu, nakon čega je vlast vraćena pre-torihoskoj oligarhiji – lutkama na koncu u režiji SAD, koja je bila na vlasti od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije pa sve do Torihosovog perioda.

Geopolitika

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here