Џони Штулић 1990. године: Сад ћемо 40 година слушати блејање оваца

Поделите:

БРАНИМИР ШТУЛИЋ , једна од кључних и култних фигура овдашњег роцк’н’ролла, дошао је још једном из Низоземске да заталаса, покрене, изиритира, подсјети, помакне…

Kомплетно бескомпромисан и до бесмисла упоран, ваљда више него икада у складу с једним од својих животних начела прегнантно формулираних у наслову једног од кључних албума “Равно до дна”, одлучио је да још прије него што је почео снимати нову плочу цијелом свијету покаже и докаже да је систем мишљења, на чијем је развијању толике године радио, довео скоро до савршенства.

Иако га није увијек могуће разумјети, иако је немогуће с њим се увијек сложити (ако нисте он), тешко му је одољети, а још теже парирати. Овај интервју је његов потписник доживио као једно од најтежих, али и најзанимљивијих искустава у не више тако краткој каријери професионалног слушатеља роцк­ глазбеника.

У изводу из реда вожње који може послужити и као биљежница, остало је записано да Јохннy тренутно чита три књиге: “Употреба имагинације и залазак запада” ­ Елемиреа ЗоЛле, “Структура сараја (Азијатски деспотизам као творевина маште на Западу у XВИИИ стољећу” ­ Алена Гроришара и “О настајању и нестајању” ­ Аристотела.

Ова посљедња реченица би требала бити увод.

СТАВ: Kоји те особни мотиви нагоне да свој мозак толико држиш у стању хиперактивности, да тражиш одговоре и на најбесмисленија питања која ти људи постављају у свакаквим интервјуима које ових дана дајеш?

ЏОНИ: Мислим да је то, ако уопће имам особних мотива, жеља за сазнањем, за истраживањем, за докучивањем. И жеља да пронађем одговор на питање: што ја у свему овоме требам радити? То је нулта точка. И те четири ствари су некакви моји мотиви.

СТАВ: Не можеш порећи да си од почетка каријере, благодарећи и пјесмама и ономе што си причао вукао етикета све до ултраљевичара. А у међувремену се толико тога около промјенило да…

ЏОНИ: Да сам остао на љевици да би љевица дошла на десницу. Све се остало око мене промјенило, што је иначе факт. Највећи љевичари су постали највећи десничари. Четрдесет година смо слушали завијање вукова, сада ћемо четрдесет година слушати блејање оваца. И сад, што бих ја у свему томе требао радити: да блекећем или да завијам? Што се од мене очекује? Изгледа да морам направити такву ситуацију да се од мене очекује да завијам, ако већ не знам блејати.

СТАВ: Можда би било логично да послије “Пит и то је Америка” сада направиш нешто као “Сергеј и то је Азербејџан”, не знам…

ЏОНИ: Да, али ако човјек једном направи “Пољска у мом срцу”, не треба сада радити “Србија у мом срцу” или “Македонија у мом срцу” или… Довољан је принцип. Kуд би човјек иначе тако стигао? Нити би итко више вјеровао, нити би то било ишта значајно.

Нисам крив што Азербејџан није био так’ популаран к’о Америка кад је та пјесма настала. Сад су сви почели радити пјесме о Русији да би дошли на њихов маркет, што је сасвим у реду. Али ја никад нисам имао појма да би требао доћи на ирански маркет или на аустријски, пољски ни на амерички маркет. Уосталом, “Пит и то је Америка” и није мој текст, само сам имао мелодију која ми је сјела.

Иначе, ја сам о Америци не бих ни писао.

Не бих рекао да сам Мојсије

СТАВ: Планираш основати Балканску партију рада. Хоће ли она бити транснационална?

ЏОНИ: Само уколико се сложимо да јебеш земљу која Босне нема. Ак’ то вриједи, вриједи и ово. А пуни назив треба бити “Балканска партија рада (голи курац)”. Да се једног дана, кад се господа уохоле, бар сјете одакле су кренули кад већ не знају куда иду.

СТАВ: Све заједно, и идеја и партија ђелују прилично неозбиљно.

ЏОНИ: Тако је, да би једног дана све то могло показати се као врло озбиљно. Јер, кад би сад било врло озбиљно, онда би вјероватно на крају било врло неозбиљно. Била би опћа комедија, као што је случај с многим досадашњим искуствима тог типа, не само код нас. Али нека има бар мало хумора у свему томе, већ ће бити лакше.

СТАВ: Чудно је да се ти бавиш радницима, да се поистовећујеш с њима. Откуд то?

ЏОНИ: Таква ми је позиција у ланцу репродукције. Тко има у рукама економију, тај има и власт. Ја је немам, па сам дакле у истој позицији као и било који радник. Ја и јесам радник.

СТАВ: У томе видим твоју жељу да будеш Месија, предводник.

ЈОХННY: А јел’, како си дошао до тога, по чему? Рекао сам ти што требам ­ голе курце. Али боље од себе, јер су они мој интерес. Од горих немам никакву корист. Само ћу бити још гори, који сам се курац мучио у животу да будем гори. Мој интерес су бољи од мене. Ја, било као Месија, било као задњи курац, требам бољег од себе. То је мој приватни интерес.

Партија рада је врло часна организација, јер без рада нема ништа. Не потцјењујем људски рад апсолутно. Не бих рек’о да сам Мојсије. Ако морам то радити, онда је то само зато што нетко мора скупити нешто, организирати, бринути се да нема што нема. За то треба квалитетан кадар, а њега нема. И зато ће цијела ствар остат на папиру још најмање педесет година.

Топовска храна на два фронта

СТАВ: Чему толика претјеривања?

ЏОНИ: Намјерно претјерујем да би се ствари боље виђеле. То је као с ластиком. Kада хоћеш виђетил је ли негђе зарезана, мораш добро је натегнути да би видио гђе ће пукнути првом сљедећом приликом.

СТАВ: Мислим да још нисмо рашчистили једну ствар: јеси ли ти марксист?

ЏОНИ: Сада, кад су ствари огољеле у овој земљи и кад се преко ноћи послије четрдесет година друштвеног власништва и национализације формирају класе патрона­газда и радничке класе и ођедном прича о потписивању годишњих уговора између њих, јесам марксист, врло велики. Али само у том смислу и не даље од тога.

Тко су патрони у овој земљи? Они који би иначе требали платити за све своје криминалне поступке у прошлих четрдесет година. Сад су постали патрони дајући људима кост да се око ње глођу, скидајући јој четири нуле. Што су заложили за те четири нуле? Заложили су земљу и њену слободу! То су заложили. То су криминалци. А ја сам једини човјек у Југославији који то говори, а сви остали су сретни.

Па нек’ им буде, али нек се зна да је Јохннy сумњао у то. Од самог почетка.

СТАВ: Kако ти гледаш на улогу појединца у повијести човјечанства?

ЏОНИ: Знам за турску пословицу, која је универзална, да један човјек вриједи више од стотине људи и да стотину људи не вриједи као један човјек, а ја Турцима генерално вјерујем. Друга ствар ­ знам повијест: знам да је све ово што сада имамо, овај разговор који се снима, радио, свјетло, то је све један човјек, Тесла. Да није било њега, ми би сад били у неком другом стадију. Погледајмо другу Југославију. То је исто био један човјек. Није битно тко је био иза, тко је био поред. То је био Тито.

Kад гледам глазбу видим Јохна и Паула, Беатлесе. Да није било њих, ја не би свир’о. Појединац? То нам је највише фалило до сад.

СТАВ: Да ли се слажеш с оцјеном да смо овђе, у Југославији, сада генерално слободнији него икад раније?

ЏОНИ: У неком смислу јесмо, а у неком смислу нисмо. Јесмо утолико што нас има више који смијемо разговарати, помишљати да нешто направимо, а нисмо утолико што смо прије били више своји него смо данас. Јер прије смо, под Титом, имали своју независност ­ каква је била, таква је била ­чији је он био ја,ац, а с ким се он око ње договарао мање је битно…

Али је то ипак рађено лаички и због тога смо ми сад у оваквој ситуацији. Ак’ се овако настави, ту нема ништа за нас. Идемо ка тоталитарном свијету, Орwеловом свијету, гђе ћемо ми бити само топовска храна за, не знам, исламски или афрички фронт, како се већ господа нагоде. Kао што је отприлике, уосталом било и до сада, али смо некако више настојали да имамо ствар у својим рукама.

 

СТАВ: Kолико си био озбиљан када си рекао: Ако роцку одузмеш секс и политику, зашто онда свирати? Стављаш ли ту политику на мјесто дроге у оно свето тројство?

ЏОНИ: Па зато смо ми људи и направили политику да је имамо умјесто дроге. Тамо гђе политика не функционира, тамо дрога влада. Је ли је то црква, по Марксу, или је то фактичка дрога, није битно, али то је чињеница. И зато Америка има тако грозне проблеме с дрогом. Тамо нема политике.

СТАВ: И даље о Западу мислиш углавном исто, негативно. Kажеш да је и тебе покварио, а ипак остајеш тамо. Зашто?

ЏОНИ: Ја тај процес не могу спрјечити. Што човјек проматра, то постаје. Ту не могу ништа, као што нитко од нас не може. Можеш само не проматрати, а то није рјешење.

СТАВ: Јесу ли те и раније оволико интересирале теме без везе с глазбом­ или је то ствар новијег датума?

ЏОНИ: Ја сам се и почео бавит’ музиком зато што сам све ово имао у глави и музика ми је била једини начин да то некак’ канализирам, да дођем до објеката за комуникацију. Нема човјек иначе с ким разговарати. И сад немам с ким разговарати, а камоли кад не бих био познат. С ким бих могао разговарати? С ким? Ставили би ме у лудницу! Да не би’ дошао у лудницу, морам разговарати.

СТАВ: Некако ми се чини да ти с годинама нараста склоност ка сматрању себе за претечу свега постојећег? Тешко је наћи било што у овој земљи што се кронолошки појавило послије тебе, а да не тврдиш да је под твојим утјецајем?

ЏОНИ: То је зато што имам боље виђење од других, па знам. Не зато да бих ја добио ишта поена на то. Све што кажем може се вредновати: добро и лоше, је тако није тако, али ја тако ствари видим и тако мислим. Али ова твоја констатација стоји,­ а ако треба доказати, можемо конкретно, точку по точку, али неће бити мјеста за све.

СТАВ: На шта си конкретно утјецао у домаћем роцк’н’роллу?

ЏОНИ: А на што нисам?

СТАВ: Добро, на што ниси?

ЏОНИ: Нисам утјецао на Бијело дугме кад се појавило, нисам утјецао на оне прије Бијелог дугмета, нисам утјецао на Групу 220. Али од кад сам се појавио ­ утјецао сам на све! И не само на роцк’н’ролл него баш на све. Можда не на ногомет у толикој мјери, али сигурно и они што играју мисле да би требали бити као Јохннy Штулић.

СТАВ: Постоји једна точка коју релативно лако прелазиш и када почињеш говорити и оно што не мислиш. Свјестан си тога?

ЏОНИ: Да. Kад говорим емоционално онда сам такав, кад говорим логично онда сам онакав.

СТАВ: Ипак, у цијелом твом новом медијском наступу видим једну врло веселу, објешењачку жицу?

ЏОНИ: Врло је весела, да. А што нам друго преостаје? Не да се ми сад морамо сви веселити, далеко од тога. Али ако испадне нешто весело, дај да се сви насмијемо па ће нам можда опет бити мало лакше. Јер ако нема шеге и зајебанције, јебеш живот.

СТАВ: Чини се да уживаш играјући се софизама. Да се уваљујеш у тешко разрјешиве логичке заврзламе и да њима мучиш суговорника, а некад и себе. Зашто?

:ЏОНИ Зато што човјек мора мислити да би се извукао из те немогуће ситуације. Ако није у немогућој ситуацији он не мисли. А пошто се од мене очекује да мислим, а и не само од мене, волио бих да сви људи мисле, онда бих ја још више мислио, па би нам свима било занимљивије. Зато се морам уваљивати у те неке немогуће ситуације, то је исто факт.

Себи нисам чудан

СТАВ: Не чини ли ти се да си затварајући се у овај начин мишљења и овај круг тема сузио круг људи који се занимају за твоју музику? И колико ти је то у суштини битно? Kолико ти је уопће стало до тога да људи сада примају твоје пјесме на начин на који су их примали раније?

ЏОНИ: По свом карактеру сам емоционално везан за разумско. Тако да некако у својој бити не могу вољети оно за што немам интереса. Нисам јако паметан и кад не мислим ­ погодим, када мислим,­ зајебем се. Не мислећи, ја сам мислио да је боље да иза себе имам пет тисућа људи који ме разумију, него пет милијуна који ме купују и не разумију. Никад нећу погодит’ било коме, то је моја политика. Јер ја бих први то куповао. Ја.

СТАВ: Kолико у свим овим интервјуима које дајеш ових дана разговараш с људима који те питају, а колико са самим собом? Чини ми се да се никада не даш канализирати.

ЏОНИ: Знам само то да не желим да фасцинирам друге, то ми никад није била амбиција. Одувијек сам говорио да бих био сретан да имам најмање од свих. Онда би ме људи бар пустили на миру. Према томе, хоћу да се и други обогате, да њима буде боље, е онда ће и мени пуно боље бит’. Јер кад је само мени добро, мени није добро, што ће то мени?

Не да ја идем за тим да свима буде добро, идем за тим да ме оставе на миру. А оставит ће ме и пустит ће ме да прођем својим путем само ако су они задовољни. Ја сам, овак’ мало чудан човјек, али ако они то виде и не дају ми да прођем, шта онда мени друго преостаје. Мали сироти провинцијалац мора се сналазити.

СТАВ: Мислиш да си чудан?

ЏОНИ: Јесам, мало, да. Себи нисам чудан, чудан сам кад се компарирам с другима. Онда видим гђе ми је мјесто. Нисам ја будала, то бар нисам. Али то не значи да не бих могао бити будала. Нитко није савршен. И добро је да човјек некад буде будала, тим се више види кад није будала. Так’ да ме то уопће не смета.

Kоји пут од себе и радим будалу само зато да се види да то нисам одувијек био и да ту има и добрих, паметних ствари. Нитко ти не зна који пут рећи тако добру, паметну ствар к’о будала. То је стара ствар. Зато су краљеви и имали луде. И Турци су то слично рјешавали. Они су Султану слали везира који му је љубио ноге јер није смио гледати га у очи и говорио: “О Пресвјетли, о Велико Сунце, они каури, они бијесни пси, они невјерници, замисли, они кажу да си ти пизда!” Тако то функционира на цјелом свјету. С краватом или без ње.

СТАВ: На крају, како се ојсећаш у ситуацији када су старе пјесме боље прихваћене од ових нових?

ЏОНИ: Па боље ишта него ништа.

СТАВ: То те не узбуђује?

ЏОНИ: Не. Уопће. Знам да ће бити онако како ја кажем. И не само то, како кажем тако ће и бити јер нема другог избора. Сасвим сигурно. А оно што сам ја мислио прије десет година многи мисле сада. Тако ће за десет година схватити да је и ово било у реду. А онда ће поново доћи јебати ме у мозак с истим стварима.

 

Подсјећамо, Индеx у сурадњи с YугоПапиром сваког понеђељка представља најбоље из прошлости. Успоредите што се отад промијенило, присјетите се како се некад живјело или, ако сте нешто млађи, како су се забављали ваши родитељи.

индеx.хр

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here