“Џонију су нудили велике паре да се врати и одржи турнеју. Али он је свестан да нема више ту снагу…”

Поделите:

Џони Штулић је за само неколико година, до 1979, написао песме за прва три албума групе Азра, што ћемо сазнати из књиге Хрвоја Хорвата „Штулић: Биографија“, а већ готово тридесет година он не мора да објави ниједну песму да би био у средишту пажње која не опада. И та пажња се подгреје било неким преводом „Илијаде“ или хомемаде обрадом староградског хита или сукобом с неким, а последња „жртва“ био је глумац Раде Шербеџија.

„Мистерија Штулић“ не јењава, па је отуда биографија контроверзне југословенске рокенрол звезде из пера горепоменутог загребачког новинара Хрвоја Хорвата доживела ново и проширено издање. Хрвоје Хорват је објављивао текстове у „Полету“, радио као новинар и уредник „Вјесника“, пише у „Вечерњем листу“ од 2015. Аутор је бестселера „Фантом слободе“ о Бранимиру Штулићу и проширеног издања књиге „Тхе Роллинг Стонес – 50 година“.

По чему се ова твоја књига о Џонију Штулићу разликује од твоје претходне, такође о њему?

Било је потребно време да се ова прича ферментира. Након прве књиге јавило се много људи који су знали Џонија Штулића – његова фамилија, људи с којима је одрастао, његови нећаци… И пошто је моја прва књига о фронтмену Азре распродата, дошло је до питања реиздања, а онда сам решио да то не буде доштампавање већ да допуним књигу.

У тој допуни обухватио сам одрастање, његове формативне године у Скопљу у којем је рођен, па долазак у Загреб и одласци у Нин и наравно последњи део каријере. Има много информација око пословне стране његове приче и зашто је стално у судским процесима. Зато је ова сада једна заокружена књига на основу које се добија објективнија слика о њему. Ту су изводи из штампе, као и интервјуи са око педесет људи. А неки од људи који су је прочитали су рекли: „Па ово је као криминалистички филм“, јер су Штулићев живот и каријера толико драматични да је он и када не ради занимљивији од многих који непрестано раде.

Шта је основна карактеристика Џонија Штулића, његова особеност?

Основна карактеристика Џонија Штулића је та да се увек борио против ауторитета. Да ли је то било пре 40 година, или је то када данас нешто каже и увек испадне скандал око тога, и он ауторитете не подноси. Мени је Јурица Пађен, некадашњи члан Азре, рекао зашто се Џонију није свидела моја прва књига о њему. Па зато што је Џони Штулић пуковник и заповедник свемира. И онда ко може писати о њему? Нико јер само он има право писати о себи. Kо год о њему нешто каже или пише, он тако реагује. И то је његово право.

Он је рекао да је твоја књига смеће?

Да. Мени је пар људи који га знају од пре 40 година рекло: „Па он је луд, ти си му подигао споменик.“ Јер пола књиге говори афирмативно о њему. Да је он један од највећих југословенских аутора. И оставио је 107 песама у само три и по године. То је невероватан опус. Почетком осамдесетих година су он и Бора Ђорђевић били највећи аутори на југословенској рокенрол сцени која је утицала на целокупни тадашњи мејнстрим. Чак се и Горан Бреговић тада ослањао на Азру и Рибљу чорбу јер су они покушали да буду политички активни. Тада је мејнстрим слушао шта ради алтернатива, а данас шта год да покуша алтернатива, она је под чизмом мејнстрима и нема шансе да млади бендови утичу на велике. Ова књига говори не само о Штулићу већ и о једном друштвенополитичком контексту кроз све те године и шта се тачно догађало.

Kао што је Теофил Панчић рекао за књигу, „То није само хронологија већ колоноскопија раздобља“, јер се добија шири спектар од краја седамдесетих до данас.

Једном ми је Хусеин Хасанефендић из Парног ваљка у интервјуу рекао да неко ко је одличан песник и композитор не мора бити добар човек. Kо је био заправо Штулић?

Џони Штулић је био човек који је готово све песме са прва три албума Азре написао до 1979. Студирао је филозофију и дружио се са Дарком Рундеком и Јуром Стублићем који су били с њим на Филозофском факултету. Постојала је анегдота да су људи увек бежали од њега јер је он увек имао три нове песме које је хтео свирати некоме на аутобуским линијама, на путу од куће до Филозофског факултета, на Зденцу живота на Тргу маршала Тита. Вероватно је многима био досадан али је имао талента, добре песме, и то је био човек који је хтео нешто више рећи. Он је много боље од других захватио тадашњи живот, па су те песме и данас младима занимљиве. Он је рекао пуно великих ствари које нису девалвирале ни до данашњих дана у овом добу неолибералног капитализма.

Шта си сазнавао о њему у његовој предмузичарској каријери?

Он је рођен у Скопљу, отац му је био официр ЈНА. Након Скопља се преселио у Јастребарско крај Загреба, па у сам Загреб. А летовао је у Нину (крај Задра) јер му је фамилија одатле и постоји тамо село које се зове Штулићи. Он је тамо редовно долазио код родбине. Хтео је играти фудбал, али је био превелик и прекрупан, па му је братић Светко говорио: „Нећеш бити фудбалер.“ Након тога се пребацио на гитару и говорио је седамдесетих рођацима у Нину: „Ја ћу бити највећа звезда у Југославији.“ Ови су му одговарали: „Ти си луд“, а он њима: „Видећете за три године“. И тако је и било. Био је талентован и неупитна величина. Био је незадржив.

„Једног дана нема ме да никада не дођем…“ стих је из његове песме „Балкан“, са његове прве плоче. Да ли је тајна његовог мита што је он једног дана отишао да се никада више не врати?

Он се бавио великим темама, па се и то што је рекао на својој првој плочи показало истинитим. Већ крајем осамдесетих година, када се Штулић први пут вратио из Холандије са оном другом Азром, било је јасно да то више није било близу онога одраније. Већ тада је он имао као аутор силазну путању. Након тога снимио је два соло албума али је било јасно да је све лошији. Због тога све приче и питање да ли би он данас могао да се на неки начин врати има одговор – не би могао јер је то други човек и то је природни след ствари. Неки људи свирају 40 година пођеднако добро а неки трају десет година и више их нема. Зато је Џони Штулић на неки начин „Грета Гарбо домаће рок музике“. И зато влада фасцинација њиме јер га нема. Што се тиче саме музике, јасно је да он више није у форми. То што он понекад сними неку песму у кућној радиности нема ни близу онај значај који су имале његове раније песме.

Он одлази из Југославије уочи почетка рата?

Џони Штулић је отишао у Холандију из Југославије 1991. Он је отишао пре почетка рата. Био је у Загребу, па дошао петнаест дана у Београд и онда отишао у Холандију. Почео је рат и више се није враћао. Kако је он био човек који је израстао у Југославији и један од ретких музичара који је био популаран у целој Југославији, онда је он цело то тржиште доживљавао као своју земљу. И кад су се ствари промениле, када се распала Југославија, он је био у Холандији. Ситуација се све више заоштравала, његове изјаве су биле све оштрије и није било маневарског простора, а заправо он га није ни хтео. Он је био против свега што се догодило овде 1990. и 1991. Био је против распада Југославије и имао је другачији угао гледања. Југославија је била земља у којој је рођен и одрастао и остало га није занимало.

Занимљиво је и да га присвајају и Срби и Хрвати.

Тешко је прецизирати који је његов став. Многи га својатају, а он је најчешће „сам против свих“. Хрвати би волели да се представља као Хрват, Срби би волели да се представља као Србин, а он сам је у једном моменту рекао да је Македонац, што је Македонцима који га воле, наравно, драго.

Да ли би се читав његов мит срушио када би кренуо на повратничку турнеју по постјугословенском простору?

Њему су нудили велике паре да се врати и одржи турнеју. Али мислим да је он свестан да нема више ту снагу. Он је и сам рекао да не свира више активно. И његова велика привлачност дугује томе што он није дуго овде. А кад неког нема, то највише провоцира. А не знам какав би био да се врати.

Да ли сте се чули телефоном или видели?

Чули смо се 2005. Радио сам трибуте и правио велики интервју. Прво је рекао: „Не желим дати интервју.“ А онда смо причали два поподнева по неколико сати и на крају је рекао: „Пошаљи ми то кад изађе јер ја скупљам све о себи.“ И тад смо се задњи пут чули. А кад је књига изашла, она му се није свидела и више се нисмо чули.

Kада се десио недавно његов сукоб са Радетом Шербеџијом, било је оних који су говорили да Џони није у праву и да није коректно то што је изјављивао. А онда, опет, стекао се утисак да је и поред тога већина људи уз њега а не уз Радета?

И ја мислим да је то било некоректно. Јер та песма се заиста врти у Шербеџијиној представи 1989. у Загребу. Њих двојица су играли заједно фудбал, па су заједно били у Њујорку на представи Љубише Ристића. Мислим да до њиховог сукоба није требало да дође.

А његова политичност? Да ли он због те политичности има забране тих година?

Он је увек био ангажован. Болела га је социјална неправда, није волео ауторитете. Један од његових највећих проблема је улазак Руса у Чехословачку 1968, а касније ситуација са Солидарности у Гдањску. Био је провокативан и језичав. Био је утицајан на медије и публику.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here