E Srbi moji, ovako je to radio Nikola Kalabić!

Podelite:

“Klali su po kraju. Izvedu celu familiju u dvorište, čoveka bace potrbuške, kleknu mu na leđa i zakolju, a moraju svi da gledaju. Ko sakrije oči – biju”
Rehabilitacija Nikole Kalabića otvorila je mnoge rane u Srbiji, a jednu od njih izvesni Srbin opisao je na Fejsbuku. On je preneo svedočenje svoje bake, koje je opisao kao “zapis iz prve ruke”.
Svedočenje prenosimo u celosti:

“Moja baka je imala dva sina i moju majku. Kad je počeo rat, i kad su vojske krenule da se muvaju po njihovom kraju (selo Žabare, kod Topole, dakle samo srce Srbije) Nana je sinove posakrivala i povremeno se samo mlađi pojavljivao, da obavi šta muškarci obavljaju.

Prođu tuda Nemci, ništa. Prođu partizani, ništa. Onda dođu četnici gibaničari u selo (“Samo uđu u dvorište, polegaju po travi, i traže da im napraviš gibanicu za sve. A mi nemamo ni za sebe.”) i njihov major naredi da dovedu moju Nanu pred njega.

Naravno, selo malo, neko već ocinkario. I major kaže, “Majko, mi znamo da imaš dva sina. To je mnogo za jednu kuću sad kad otadžbina krvari. Nego da se dogovorimo: ostaviću ti mlađeg ako mi sutra ujutru pošalješ starijeg pod kokardu. A ako ne dođe, opet ćeš da ostaneš bez jednog, pa ti vidi.”

“Kako da ostaneš bez jednog?” pitao sam Nanu
“Pa da ga zakolju.”

“Čoveka da zakolju? Ujka Mitu? Lažeš.”

“Klali su po kraju. Izvedu celu familiju u dvorište, čoveka bace potrbuške, kleknu mu na leđa i zakolju, a moraju svi da gledaju. Ko sakrije oči – biju.”

Narednog jutra, moj drugi ujak, Dušan Ilić, postao je silom četnik. Javljao se po glasnicima neko vreme, dok mu je četa bila tu negde, a onda je i napisao tri pisma kad su prešli u Bosnu, a onda je zamro trag, još pre oslobođenja.

Moja Nana je pešice prešla centralnu Srbiju tražeći ga, ili sina ili telo, stigla i do istočne Bosne, molila da joj kažu, ništa. Onda smo zamolili advokata Boška Janićijevića da nam napiše pismo na francuskom, za Crveni krst u Ženevi, gde su vođeni međunarodni spiskovi ratnih zarobljenika, nestalih i mrtvih, i opet ništa.

Nikad joj ta rana nije zacelila. Dušanov sin Boban (koji se tek bio rodio kad su mu oca oteli) i njegova majka Rajna živeli su pod istim krovom sa porodicom mog drugog ujaka Mite.

Kad sam Nanu jednom pitao, pa koji su to bili četnici, jel’ se znalo, odgovorila mi je: “Kalabićevi, bili su na najgorem glasu. Seme mu se zatrelo, rekla je. Na grobu mu kučići pevali”.

Dobro jutro, Srbijo”, napisao je on.


Espreso

Podelite:

4 Komentari

  1. Čim tvitujete, dobro ste vi prošli.
    Tamo gde je došao Krcun ili Jovo Kaponja,
    tamo niko nije pretekao – da fejzbuči.
    PS:
    Ko li ubi ujka-Dula, na vrhovima Zelengore, posle oslobođenja?!

  2. Zelim samo da pitam kako neko normalan moze da voli nekoga koji ga je ubijao pa onda postao njegov idejni vodja.Tito je bio austrougarski vojnik jedinice koju su sacinjavali hrvati a uoci drugog sveckog rata cesto se kretao po beogradu pod laznim imenima.Na zalost 6 ta licka je pobila vise srba po srbiji nego bilo ko do tada ko je vazio za bilo kakvog neprijatelja.Mi i danas imamo memorijalni centar koji ne treba srusiti treba dodati deo istorije koji fali.Naravno u svakom zitu ima kukolja mislim da kod nas vazi da u kukolju ima jako malo zita.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here