Edavard P. Džozef: Kako ponovo početi rat

Podelite:

Otac Sava i drugi istaknuti Srbi na jugu bučno se protive razmeni teritorija jer znaju da to ne samo da bi stavilo tačku na perspektivu budućnosti Srba na Kosovu, već bi takođe vodilo brisanju istorijskog prisustva, posebno u vezi sa najdragocenijim elementima tamošnjeg pravoslavnog nasleđa

Trampova administracija će zažaliti ako traži jednostavna rešenja za istočnoevropske teritorijalne sporove

Nemamo svog konja u toj trci[1]
Džejms Bejker, američki državni sekretar, jun 1991, govorio je o dolazećem raspadu Jugoslavije

Ne isključujemo teritorijalna prilagođavanja… Mislimo da to treba da razreše sami“
Džon Bolton, savetnik za naciionalnu bezbednost, avgust 2008, govoreći o pregovorima o teritorijalnoj razmeni između Srbije i Kosova
[2]

Kada se bude pisala naredna istorija Balkana dve izjave nekih američkih zvaničnika koje su imale najviše posledica ne dešavanja biće ove koje smo naveli. Izjava Džejmsa Bejkera dala je zeleno svetlo Slobodanu Miloševiću da deluje celokupnim arsenalom nekadašnje Jugoslavije po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koje su nastojale da se otcepe. Kobni niz sukoba koji su trajali čitavu deceniju – i koji su se mogli u potpunosti izbeći – bili su posledica.

Izjava Džona Boltona sada preti da poništi dvodecenijski međunarodni napor na gradnji mira. Zasnovana na glasinama o privatnim razgovorima između lidera Srbije i Kosova o razmeni teritorije kao načinu da izađu iz ćorsokaka, ovom izjavom kojom ukazuje na promenu američke politike, Bolton sada daje zeleno svetlo Srbiji i Kosovu da trgovinu teritorijama iskoriste kao način za rešenje decenijskog – zapravo, čitav vek dugog – sukoba.

Treba biti pravičan prema Boltonu, teritorijalna razmena zaista ima privlačni smisao: Srbija i Kosovo su u klinču u vezi sa kosovskom nezavisnošću, a razgovori o normalizaciji pod patronatom Evropske unije ne vode nikuda; nijedna država ne može da postane članica Unije sve dok se spor ne razreši; i jedna i druga država obuhvataju teritorije naseljene onim drugim narodom, Srbima ili Albancima koji bi radije živeli među svojim sunarodnicima. Tako da, ukoliko strane mogu da se saglase oko teritorijalne promene kao o načinu da deblokiraju svoj nerešeni spor, zašto bi im Sjedinjene Države ili Evropa stajale na putu?

Odgovor je da logika dogovora između Srbije i Kosova – ako se on uopšte može postići (a prepreke su složenije nego što se zapaža) – ne može da se obuzda. Isti zavodljivi apel da se nezadovoljnim ljudima dopusti da napuste etnički složenu državu kako bi živeli u onoj koja je etnički homogena takođe privlači bosanske Srbe, makedonske Albance i gotovo svaku manjinu u regionu sa snažnim stavom i dovoljnom koncentracijom populacije koji mogu da posluže kao osnova za pokušaj teritorijalne secesije.

Nažalost, u bosanskom slučaju, ne postoji uverljivi način da se podeli država bez ponovnog pokretanja rata. Bošnjačka većina nikada neće prihvatiti teritorijalni gubitak na istoku zemlje. Ovo područje, koje uključuje i Srebrenicu je tačno onaj [deo zemlje] gde je predratna većina bošnjačkih muslimana najbrutalnije „počišćena“. U isto vreme, nijedan srpski lider ne može da povrati ovu teritoriju, koja se sada graniči sa Srbijom, i kojom nakon opsežnog etničkog čišćenja dominiraju Srbi.

Čak i da je moguće postići dogovor o podeli Bosne, krajnji ishod je neprivlačan. Za razliku od drugih etničkih grupa u regionu, religija je ono što najviše razdvaja Bošnjake od njihovih suseda. Pod snažnim uticajem Turske i drugih sumnjivih bliskoistočnih delatnika, Bosna bi posle podele mogla da ostane sekularna a možda i ne bi. Ona bi svakako ostala kontinentalna zemlja, pošto bi Hrvati koji naseljavaju zemlju insistirali da krenu putem svojih srpskih zemljaka ka secesiji.[3]

Ako se u obzir uzme relativno visok procenat priključivanja regruta iz ovog regiona Islamskoj Državi i činjenica da su mnogi od njih spremni da se vrate, Bolton i drugi neopredeljeni u vezi sa teritorijalnom razmenom treba da razmotre najverovatniji kosovski scenario u Bosni: sporno, moguće i nasilno stvaranje ekonomski obogaljene zemlje, pod snažnim islamističkim uticajem, u kojoj bi od početka patnja i osećaj napuštenosti bile određujuće karakteristike.

Ovakav lančani sled događaja je u potpunosti uverljiv. Sama rasprava o teritorijalnim izmenama među ličnostima kao što su Bolton i viši evropski zvaničnici je dovoljna da podstakne lidera bosanskih Srba Milorada Dodika koji dugo govori o secesiji za koju je već preduzeo preventivne korake. Zapravo, Dodik navodi kosovsko proglašenje nezavisnosti 2008. godine kao razlog da krene putem separatizma. Zauzvrat, njegove ludorije podstiču hrvatske lidere da agituju za stvaranje „trećeg entiteta“, još jednog relikta mučnog bosanskog rata. Hrvatske i srpske žalbe mogu biti stvarne. Pribegavanje teritorijalnim rešenjima je, međutim, samo prethodnica obnovljene borbe. Ukratko, zavodljiva logika teritorijalne trampe u vezi sa Kosovom neizbežno se preobražava u ratnu logiku kada se primeni u Bosni.

Isto važi i u Makedoniji, uz dodatne međunarodne komplikacije. Velika albanska manjima koja živi na ovoj teritoriji, a koja čini između jedne četvrtine i jedne trećine populacije[4], gotovo da je vodila rat protiv etničke makedonske većine 2001. godine. Makedonski Albanci su snažno povezani sa svojim sunarodnicima na Kosovu; zapravo, za mnoge Albance međunarodne granice ne postoje. Bez obzira na obećanja albanskih lidera u Makedoniji da će ostati u državi, uslediće logika secesije, naročito pošto se jednom novo, etnički homogeno Kosovo priključi Albaniji. Zašto bi jogunasti makedonski Albanci želeli da ostanu izvan okvira Velike Albanije, zatvoreni u hladnom odnosu kao večna manjina?

Slično kao i u slučaju Bosne, podela Makedonije je složena stvar koja vodi ka destabilizaciji. Ne samo da bi se Makedonci i Albanci sporili oko uslova [podele] – veliki broj potonjih živi u prestonici, Skoplju – već i postignuti sporazum o podeli ne bi mogao da se održi. Nastajanje krnje makedonske države bi smesta otvorilo trku između Bugarske, Grčke i Srbije za plenom – što bi obnovilo Drugi balkanski rat od pre sto godina. Kao i u tom slučaju, kakva god da se podela plena sprovede, jedna ili više strane – među njima i sami Makedonci – ostaće nezadovoljna. Ponovo, podela teritorije će samo preinačiti ili će rasplamsati sukob, a neće dovesti do njegovog gašenja.

Vreme u kome je Bolton izrekao svoju izjavu je ironično. Vašington je pomogao da se izrodi proboj u sporenju između Grčke i Makedonije koji zapravo može da razreši konflikt koji traje čitav vek bez pribegavanja teritorijalnoj podeli. Dve strane su napravile istorijske i dalekosežne ustupke, što podseća da je bolni kompromis – suština istinskog mirotvoračkog procesa – moguć. Pažljivo izrađen, opsežan Julski sporazum o makedonskom imenu i dalje nailazi na snažno protivljenje u Grčkoj i Makedoniji, u kojima će ovog meseca biti održani referendumi. Nažalost, Boltonova ishitrena opaska o Kosovu izazvala je novu nesigurnost, tako što je ohrabrila one koji bi voleli da sporazum potope.

Zadrto insistiranje na jednostavnim rešenjima – nekoliko blagih promena na dvodimenzionalnoj karti – zaklanja zagovornicima teritorijalne podele treću dimenziju: ljudsku cenu koju će platiti manjine ostavljene iza granice. Pretpostavljena razmena oko Kosova odnosi se na tri opštine naseljene Albancima na jugu Srbije (Preševo, Bujanovac i Medveđa) i tri ili četiri opštine kojima dominira srpsko stanovništvo na severu Kosova koje se naslanjaju na Srbiju (Lipljan, Zubin Potok, Leposavić i delovi Mitrovice[5]).

Međutim, postoji očigledna razlika između ova dva skupa mesta: mnogo više Srba će se naći sa „pogrešne strane“ nego Albanaca. Relativna većina Srba koji sada žive na jugu Kosova – koji se već nalaze u marginalizovanom položaju – biće suočeni sa potpunim iskorenjavanjem [outright extinction]. Slaba zaštita koju Srbi tamo sada uživaju, a koja je zajemčena kosovskim Ustavom – što je bila cena plaćena za nezavisnost, postala bi bespredmentna. Bez obećanja da će biti povraćena teritorija koju Srbi kontrolišu na severu, iščezla bi celokupna osnova ove posebne manjinske zaštite, koju je nametnula međunarodna zajednica. Čak i da većinski Albanci odmah ne ukinu ove odredbe Ustava, one sigurno neće ostati mnogo više od mrtvog slova na papiru, bez obzira na podstreke iz Evropske unije ili Sjedinjenih Država.

To je razlog zašto se otac Sava, veoma poznati srpski pravoslavni crkveni velikodostojnik u veličanstvenom manastiru Dečani na Kosovu, i drugi istaknuti Srbi na jugu bučno protive razmeni. Oni znaju da to ne samo da bi stavilo tačku na perspektivu budućnosti Srba na Kosovu, već bi takođe vodilo brisanju istorijskog prisustva, posebno u vezi sa najdragocenijim elementima tamošnjeg pravoslavnog nasleđa. I kada, neizbežno, dođe do uzurpacije srpske svojine ili pošto freske koje oduzimaju dah budu uništene ili oskrnavljenje, to će ponovo pobuditi masovno srpsko ogorčenje protiv njihovih albanskih suseda.

Drugim rečima, srpski predsednik Aleksandar Vučić suočen je sa ozbiljnim dvoumljenjima pri izvođenju teritorijalne razmene sa svojim kosovskim kolegom Hašimom Tačijem. Ta dvoumljenja ne odnose se samo na Kosovo. Značajan deo populacije na jugu Srbije čine etnički Srbi, uključujući i većinsko stanovništvo opštine Medveđa, koja bi navodno trebala da bude uključena u razmenu. Štaviše, vitalni autoput koji se proteže od severa ka jugu, poznat kao Koridor 10, prolazi kroz ove tri opštine. Davanje autoputa Kosovu značiće gubitak za Srbiju njenog južnog pristupa moru, kroz Makedoniju i Grčku. Izgradnja alternativnog pravca bila bi isuviše skupa. Ako se u obzir uzmu gubitak sopstvenog izlaska na more preko Crne Gore, obim prometa i velike kineske infrastrukturne investicije koje Beogradu mogu da donesu korist, nezamislivo je da se Vučić odrekne Koridora 10.

S druge strane, ako Tači dopusti Vučiću da zadrži autoput, rizikuje da ga opozicija stavi na stub srama. Tri severne opštine za kojima žude Srbi obuhvataju strateški važan rudnik Trepču. Tako da bi navodni dogovor značio i da Tači ustupa kosovsko strateško dobro (rudnik) Srbiji, dok istovremeno dopušta da Vučić zadrži drugo [strateško dobro] (autoput). Za razliku od Vučića, koji je znatno jači od svojih suparnika, Tačijeve političke pozicije su mnogo slabije. Upitno je može li on uopšte da progura takav sporazum u zamenu za članstvo u Ujedinjenim nacijama i međusobno priznanje.

Put iz ovog nereda za Boltona i Trampovu administraciju jeste da rade onako kako su se obavezali i da se zalažu za američke interese. Umesto da dopuštaju mlitavim Evropljanima da se ponašaju neodgovorno ili da ih par hvalisavih balkanskih lidera podstiče da zagovaraju destabilizujuće sporazume, Vašington treba da ostane čvrst. Lideri Sjedinjenih Država treba da udruže snage sa Berlinom, u kome je kancelarka Angela Merkel odbacila predloženi koncept teritorijalne razmene, i koja insistira da Srbija i Kosovo – kao što su upravo učinili Grčka i Makedonija – zajedno iznađu put iz teške situacije i predlože rešenja koja se suštinski ne zasnivaju na teritorijalnim pitanjima. Činjenica da Beograd i Priština uopšte razgovaraju o teritorijalnoj razmeni, sama po sebi predstavlja priznanje kako je trenutak za utanačenje dogovora blizu. Imenovanje specijalnog izaslanika Evropske unije za Kosovo i Srbiju (sa kojim bi sarađivao Vašington) poslalo bi važan signal.

Ako strane bez obzira na sve insistiraju na teritorijalnim izmenama kao na središnjoj tački svog dogovora, onda Sjedinjene Države i Nemačka treba da rade zajedno kako bi obuzdale posledice. Ova tri uslova će naterati čak i najkratkovidijeg zagovornika teritorijalne razmene da promisli o posledicama:

Prvo, ne može biti postignut dogovor o trampi kosovske teritorije pre nego što se ponovo ne otvore i zaključe pregovori o Ustavu Bosne prema Dejtonskom sporazumu. Zapad ne može da dozvoli da nesmotren dogovor o Kosovu destabilizuje zemlju u kojoj su se odigrale najkrvavije borbe. Beograd koji je među potpisnicima Dejtonskog sporazuma, mora da se priključi svojim srpskim rođacima i da ih dovede do toga da ispregovaraju dugo iščekivanu fundamentalnu reformu kojom bi Bosna konačno postala funkcionalna.

Drugo, strane moraju da prihvate princip da se nijedna teritorijalna promena ne može deseti bez „većine manjine“, odnosno većinskog referendumskog odobrenja onih koji ostaju na teritoriji koja je predložena za teritorijalnu razmenu.

Treće, mora da postoji poseban sporazum za nove države koje se priključuju Evropskoj uniji, poput Srbije, koji bi sprečio da one onemogućavaju pristupanje drugih država u regionu. Imperativ je da Beograd ne bude u poziciji da se ne drži svojih obećanja u vezi sa Kosovom, koje neće biti u prilici da postane članica Unije još mnogo godina. Evropska unija takođe treba da insistira da pet država članica koje nisu priznale Kosovo to učine po obavljenoj teritorijalnoj razmeni između Beograda i Prištine.

Niko ne može da insistira da narodi Balkana moraju da vole jedni druge ili čak da žive jedni sa drugima. Ali, ako lideri krenu putem odvajanja teritorija kako bi prevazišli sukobe, oni to moraju da čine tako da ne izazovu još više problema.

Edvard P. Džozef (Izvor: MKD.mk)

Edvard P. Džozef (Edward P. Joseph) je profesor vašingtonskog Univerziteta „Džons Hopkins“. Službovao je u različitim konfliktim područjima na Balkanu između 1992. i 2003. godine. Po postizanju Dejtonskog mirovnog sporazuma Džozef je bio pridružen NATO snagama za implementaciju mira. Bio je jedan od članova Obaminog spoljnopolitičkog tima. U aprilu 2012. godine kao zamenik šefa misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju predvodio je „tehnički tim“ pregovarača ove organizacije koji je utanačio jedanaestočasovno zatišje kako bi bili sprovedeni srpski izvori. Za ovu ulogu posebno priznanje odala mu je tadašnji državni sekretar Hilari Klinton.

stanje stvari

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here