ЕМОЦИЈЕ ИЗАЗИВАЈУ БОЛЕСТ: Срце страда од брига, јетра од беса, желудац од несажваканих дела, а штитна жлезда од неизговорених речи!

Поделите:

ЕМОЦИЈЕ ИЗАЗИВАЈУ БОЛЕСТ: Срце страда од брига, јетра од беса, желудац од несажваканих дела, а штитна жлезда од неизговорених речи!

То што се у нама гомила временом се претвори у болест која је у стању да нас убије
Рак је повезан са подсвесном жељом за смрћу – некада се догоди да у одређеној ситуацији реагујемо тако што пожелимо умрети, да нас нема, јер нисмо у стању свесно се суочити с неким животним ударцима и прихватити лекцију. Такву мисао ум аутоматски сачува.

Сви се углавном почињемо бавити саморазвојем тек након што проживимо одређена искуства која створе доста потиснутих негативних емоција, док се нека од њих догоде у најранијем детињству, па чак и у пренаталном периоду, тако да имамо доста нејасних емоција које не можемо освестити јер нам није јасан њихов узрок.

Некада је један живот прекратак да се све те емоције освесте, често их научимо потиснути још дубље мислећи да смо се очистили.

То се посебно догађа када узимамо антидепресиве и седативе јер је то најмоћнији начин блокирања емоција, односно заборављања, а уједно и најбољи пут да потиснуте трауме поново оживе кроз болест. Свака болест представља одговор нашег свеукупног енергетског тела, она је резултат наших мисаоних и емоционалних инвестиција.

Наш живот је сачињен од само 1% догађаја, преосталих 99% представља реакције на догађаје. Ми се уствари цели живот бавимо прерађивањем и варењем одређених животних удараца и траума.

Објективно, оно што ми доживљавамо као ударце јесу животне лекције и искушења која нас окрећу себи самима, с основном поруком да не можемо изаћи напоље док не прихватимо себе изнутра.

У раном детињству смо врло сензибилни, пријемчиви и све што родитељи мисле и осећају наш несвесни ум преузима као програм, исто као што смо претходно преузели генетско наслеђе као програм. Дакле, ми нисмо неисписана плоча, већ долазимо на овај свет као програмирана информација.

У складу с тим несвесним програмима су и наши животни избори, па бирамо управо такве партнере који ће нас повредити или једемо такву врсту хране која ће нам донети штету.

Често имамо случај да мала беба има тумор на мозгу или неку другу неизлечиву болест, и многи ће се запитати како је мала беба могла мислити или потиснути емоције да би привукла болест.

Рак је повезан са подсвесном жељом за смрћу – некада се деси да у одређеној ситуацији реагујемо тако што пожелимо умрети, да нас нема, јер нисмо у стању свесно се суочити с неким животним ударцима и прихватити лекцију.Такву мисао ум аутоматски похрани. Треба знати да је наш ум веома лепљив и да се за њега мисао врло лако залепи, али тешко одвоји.

Зато имамо навику да стално вртимо исту мисао јер је не можемо одлепити иако нам смета. Болест увек напада онај део тела који је најслабија карика, односно где су се акумулирале негативне емоције и наша жеља да их блокирамо, сакријемо и заборавимо.

Наш вид не слаби због старости, већ због тога што неке очигледне ствари не желимо видети и несвесно слабимо и блокирамо свој вид, бежимо од стварности и забијамо главу у песак. Kада искривљујемо истину у ситуацији која нам не иде на руку, имамо неку властиту визију и сл., наш унутрашњи вид ће бити замагљен, а резултат ће бити губитак спољног вида.

Kада себе “почастимо” чиром на желуцу, дођемо у ситуацију да морамо селековати исхрану, што заправо представља потребу контроле и селекције на емоционалном нивоу. Штитна жлезда се пуни неизговореним речима које смо “прогутали” на своју штету, уопштено поремећај штитне жлезде односно грлене чакре представља проблем комуникације и вербалног изражавања.

Углавном, тек када добро уништимо своје тело, сетимо се да се морамо чувати стреса, не смемо се замарати, лекар нам је забранио алкохол, цигарете, масну и тешку храну, надајући се да ће нам таблете помоћи да поправимо оштећене структуре у нашем енергетском телу, што се никада неће десити. Лекови не делују на програме. Програми су информације из потиснутих емоција које ћелијама дају упутства како да се понашају.

Шта су потиснуте емоције? Оне су попут потонулог брода, попут Титаника. Kада брод потоне он нестане из нашег видокруга, али он је ипак негде отишао. Он је потонуо у невидљиве сфере, али ипак постоји. Пун различитих садржаја, људи, среће, туге, љубавних прича. Исто тако, када смо узнемирени, суочени с непријатном или негативном ситуацијом, у настојању да створимо привидни мир, ми ћемо узети седатив и наш Титаник ће потонути у несвесно. Ми ћемо осетити олакшање, али он ће и даље постојати, мада ћемо ми настојати да га заборавимо.

Заборав је најгори начин решавања проблема, кад-тад ће се авети с потонулог брода појавити, али ће најчешће представљати невидљиве и нејасне препреке и блокаде, па ћемо имати осећај да нас нека невидљива сила кочи и спречава наш напредак, да нам једноставно не иде, а ни сами не знамо зашто и сл.

Уосталом, када настојимо заборавити неке ствари у животу, наш ум ће преузети заборав као механизам одбране и почеће неселективно заборављати па ћемо тако заборављати пријатеље, обавезе, рођендане и постати неодговорна особа и на крају постати потпуно безлични и више нико неће моћи на нас рачунати па ћемо и сами пасти у заборав.

Kада беба плива у мајци, она ће пронаћи мајчин потпољени Титаник и прве информације бит ће усклађене с њеним психо-емоционалним стањем. Мајка је у једном тренутку оптерећена неком негативном ситуацијом, можда је у свађи с оцем, повређена, бесна, помишља на самоубиство, смрт и сл. Ођедном, дете “види” нешто што не жели видети и оно несвесно блокира свој вид, или “чује” оно што не жели чути те блокира свој слух, похрањује и блокира одређене информације у мозгу и тамо настаје оштећење или се рађа са срчаном маном јер је блокирала мајчине емоције и сл.

Срце страда од блокираних емоција које нисмо показали из страха, јетра сакупља бес, а желудац непрерађене садржаје, нешто што нисмо успели “сажвакати”, са чиме се нисмо помирли, па као резултат имамо гастритис или чир на желуцу. Тако ћемо с потпуно здравим генетским програмом имати болесно новорођенче с јакимпрограмом самоуништења.

Kада је у питању болест, често имамо случај да лекар који лечи друге добије инфаркт, рак, умре млад и сл., па онда сви кажу какав је то лекар ако није знао излечити себе или лекар који пије и пуши, а саветује другима да то не чине, или полицајац који кажњава друге због прекршаја које и сам чини.

Сва наша животна опредељења углавном потичу из наших несвесних програма, па тако имамо особе предодређене за спорт, неки су за физички рад, неки за уметност, медицину и сл.

Учитељи углавном имају пређено градиво, имају искуство или додирну точку с одређеном сфером живота коју нам настоје приближити, али углавном је истина да се свако држи тамо где га боли. Видљиве пороке као што је лекар који пије и пуши још суптилније надомештају невидљиви унутрашњи, као што је лекар који лечи туђа срца, а своје не.

Лакше је видети туђе мане, али нам оне увек указују на нешто што смо заробили унутар нас самих и на чему требамо радити. Тако и чињеница да смо лекар неће нас амнестирати од исте такве болести коју настојимо лечити код других.

Једноставно, за све постоји одређена аналогија и узрочност, ако нисмо довољно свесни себе и своје унутрашњости, ако не упалимо светло да погледамо прво себе па онда остале, неминовно смо осуђени на животне драме и конфликте.

(Дневне.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here