ENRIKO JOSIF O SRBIMA: Preko stradanja do spasenja

Podelite:

Posljednjih 30 godina mnogi su se utrkivali kako će reći nešto ružnije od onog prethodnog o Srbima. Raspeti i osuđeni Srbi su često bili toliko sami, da su i oni počeli da sumnjaju u to šta su i ko su. Srećom i u tom vremenu bilo je ljudi koji su poštovali Srbe i pisali o njima kao ozbiljnom evropskom narodu. Slušajući njih, kako ranije, tako i danas, Srbima kao da se otkriva neka nova stvarnost, tako često sakrivena i potisnuta materijalnim i vidljivim darovima, ali ipak prisutna na mjestima gdje Srbi ostaju Srbi, a nigdje tako kao na Kosovu i Metohiji.

Jedan od prijatelja Srba bio je i Enriko Josif, kompozitor, Jevrej i akademik SANU. Gdje god je mogao vraćao je vjeru Srbima i to onda kada im je bilo najteže. Pa i sada kada se čitaju njegovi redovi i kada svjetska i ostala bulumenta pošto – poto od Srba žele da otmu Kosovo i Metohiju i predaju ga srpskim dušmanima, riječi Enrika Josifa krijepe srpsku dušu i ulivaju nadu da nije sve izgubljeno. Mlađe generacije vjerovatno ne znaju ništa o Enriku Josifu, a ovaj tekst je pokušaj da se veliki srpski prijatelj vrati među Srbe i ostane među njima, jer je i on tako želio.
W3Schools

„Pored jevrejskog, narod koji ima strahovitu odgovornost, upravo za blizinu Božjeg imena, neka mi se ne govori o nacionalizmu ili bilo šta tome slično hteli mi ili ne hteli, jeste srpski narod, stradalački narod. On se mora prisetiti da ne sme nikada napustiti tu divnu odgovornost koju ima, i čini mi se da upravo na čudesan način, gubljenje Kosova u državotvornom smislu, on dobija čudesno novo osećanje sabornosti i velike odgovornosti koju ima. Ta dva naroda, govorim sad o Evropi, dva najstradalnija evropska naroda, po meni su pozvani da budu najbliža jedan drugome, da ukinu sve predrasude koje su se dešavale i dešavaće se do kraja vremena, pojašava Enriko.

On dodaje da je više puta davao neke izjave u novinama, u kojima je rekao da je trajno zaljubljen u srpski narod.

–Za mene nema naroda koji je trpeljiviji i bratoljubiviji sa svima, a to je čudesna osobina, toga nema u svetu. U svetu sve počiva na prirodnom, nacionalnom, svetom sebičnjaštvu. Kod Srba toga nema: oni stradaju stoga, i nisu nacionalisti, zato što toga nemaju, prema tome teško je da im se to može pripisati. Oni su doživeli Kosovo i nisu nacionalisti. Srbi su sebe toliko žrtvovali da su u ovom trenutku izgubili sebe, iako ja mislim da time vaskrsavaju. To je neverovatno čudesan ne samo smisao, već najplemenitija vrsta eshatološke kamikaze koju nose Srbi. Oni su sad otpripike u stanju da ne smeju o sebi čak ni da misle dobro, nego se samo osećaju dobro ako misle najgore. Ja to kažem o mojim prijateljima koji su Srbi i koji najgore o sebi misle: taj smisao za samokritiku sličan je i kod Jevreja. Proroci su najužasnija samokritika Izraela, smatra Enriko.

Prijatelj Srba govori i o tome kakvu ulogu imaju Srbi u svjetskoj istoriji.

-Posmatrajte kakvu ulogu ima srpski narod u svetskoj povesnici. I Gavrilo Princip, a to nije samo Gavrilo Princip, već ceo Prvi svetski rat. Sad u ,,Dugi“ čitamo da nemački novinar Viktor Majer, napada čak ulepšavanje Terazija, kao šovinistički nacionalizam, i dodaje: „Uvek su Srbi prekratili našu hegemoniju u Evropi, i u prvom ratu. i u ovom drugom, Dvadeset i sedmim martom. Izgubili smo dva dragocena meseca“. Svi nemački povesničari redom – a Nemac je tačan i ne greši kad je povesnica u pitanju – svi do jednog naučno dokazuju, a to sam uvek tvrdio, mada nisam Nemac i nisam povesničar: nemojmo zaboraviti onaj trenutak koji je biblijska priča. Nemac dolazi pred Moskvu. Ulazi već u predgrađa s najvećom nagomilanom silom, otkako zavojevači postoje. Napoleon beše smešan u poređenju s Nemcima, najezdarima sa ne znam koliko tenkova, aviona, topova, kao u biblijskoj priči, ne kao, već u biblijskoj priči. Najednom – razlika u toploti od šezdeset stepeni! Bilo je + 30, a spustila se na -30! Nijedna sprava ne kreće, tehnika više ne vredi, ne kreće! Ođedared ta užasna mašina koja bi Moskvu za deset, za dvadeset dana sravnila sa zemljom, kao varšavski geto, tom dosad najvećom motorizacijom sveta, više ne može dase pokrene.To je biblijska priča, veli Enriko.

On kaže da tu zaslugu Srbima priznaju i ruski maršali. Da nije bilo njihovog 27. marta, pala bi Moskva. Hitler se već beše spremio da ne strada od zime, kao Napoleon. A jedna jedina pruga je vodila do Urala, a nju bi Nemac zaposeo kao ništa, crpao materijal i ko zna koliko bi se još nosio sa saveznicima.

-Tako pogledajte, dve neobične značajne stvari u Prvom i Drugom svetskom ratu, užasno značajne stvari zapetljala je neka mala Srbija, i Nemac ne može smisliti Srbina, zato ga i mrzi.„Oduzeo nam je s pravom našu premoć u Evropi, jer smo bili najnapredniji“. To se uopšte ne može poreći. I u atomistici behu najnapredniji, i u filosofiji, i u muzici, dakle, i u nauci i u kulturi, i s punim pravom mogu reći da su osvojili Evropu, ne samo da bi zagospodarili, već bi sve pobili… Za mene, u eshatološkom smislu, narod koji je dao strahovite žrtve, uvek svesno, nimalo nesvesno, za sveopšte ideje jeste srpski narod. Neko s pravom kaže da je to ludo samouništenje, ali, dodajem da apostol Pavle divno reče: „Mi smo ludaci u Gospodu“. Srbin je opet ludak u univerzalijama, ja sam za te ludake i pripadam plemenu koje je isto lud u opštenju sa Bogom i protiv Boga. Svejedno, samo da nikad nije „bez“ jer ako si protiv, nisi bez. Najgore je biti bez, potpuno nepristrastan. I, danas znam i verujem da se prvi put spajaju nebeska i zemaljska Srbija. Jer, nesreća je kad se izgubi ta ravnoteža, Srbija je sada prvi put na dugom, trnovitom, krvavom ali pravom putu sjedinjenja ta dva nerazdvojiva gledišta, opominje Enriko.

Po njegovom mišljenju kad god je Srbija bila jednostrana, pokušavajući da podržava pragmatiku Zapadne Evrope, ona je padala i propadala. A kad god je bila suludo nepragmatična, zanosom zahvaćena, na strani slobodoumlja zbog kojeg je uvek stradala i zbog kojeg ljudi najviše smatraju da vredi stradati, onda Srbija beše ono što jeste.

–Srbija je u Vaskrsu i ništa je neće zaustaviti. Pa taman da Srbi to i ne znaju, da toga nisu svesni! Verujte, u našem vremenu doživeti svoje sudbinsko, povesničko, nadpovesničko, saborno samoosvećenje u novom našem velikom trenutku, mada to mnogi još uvek nisu spoznali. To samoosvešćenje pravi je Vaskrs ovoga naroda, raspeća kroz vekove i uspenja kroz ovaj Trenutak. Imate čuvenu priču o pravednicima, zbog kojih celokupno Postanje postoji, a oni ne znaju da su pravednici. Zbog toga Srbija treba da zna da, svojim spojem zemaljskog i nebeskog, ima preznačajnu ulogu, mada to ja, kao beležar proročanstva, eshatološki imam prava da, po mogućstvu otkrijem. Ali Srbija to ne treba da zna, jer ako bude svesna, viziju neće ispuniti… Idemo sad mnogo dalje. Za nekoga je to prazna reč, ali za mene je najdublja istina: Tvorac nikad ne zaboravlja pretke koji s Njim behu. Morate znati, a verovatno znate da je jedan od najhrišćanskijih naroda u Evropi bio srpski narod i srpski vladari. To Tvorac nikad ne zaboravlja. On oprašta, ali nikad ne zaboravlja. Nemanjićka dinastija užasno je stradalnička dinastija, i u krvožednosti i u bogožednosti. To jedno sa drugim ide, to je meni bilo kao raspeće, sve zajedno ide. Nemanjići behu, sjedne strane, veoma moćni zemni vladari, ako hoćete krvoločni, a posle toga idu pa se iskupljuju. Takav je čovek. Mi danas nismo u stanju da se iskupimo. Ne znamo šta je veličansteeni čin epskog iskupljenja. Do juče si grešnik, a od sutra si svetac. I Bog to prima, ističe Enriko.

Veliki kompozitor pominje i priču o Jovu, odnosno da onaj ko nije kriv, strada. I, ako još stradanje nema smisla, onda je to bespuće.

-Ali, osetimo li da ima smisla, kao što ga ima, da nismo krivi a stradavamo, ali za jedno veliko neznano „da“, onda se odjednom u nama nešto desi, dostojanstvo nas opet uzdigne do epskog čoveka. Srpski narod je epski narod. Smatram da u ovom trenutku povesničkog življenja, srpski i jevrejski narod imaju golemo značajnu odgovornost. A to je širinom i bratoljubljem natkrile sva moguća trvenja i mržnje da prečišćeno opet vaskrsnu u onom zbog čega je srpski narod srpski narod. A on je upravo stoga, jer beše jedan od najhrišćanskijih naroda. Vladika Nikolaj Velimirović sjajno kaže na jednom mestu:„Srbi su jedini narod koji hrišćanstvo nije primio preko vladara, nego su ga najpre primili mladi a stari su ostali pagani – pa su, polako. preko mladih primili hrišćanstvo“.To je neobično značajno zapažanje. Mislim da su to dva naroda najbratskija u Bogu, nezavisno da li su sad, trenutno, neki bezbožnici, a neki ne, to je druga stvar. Ali glavno jezgro je tu i oseća se da se to polako, upravo s tragedijom koja se dešava na Kosovu, dragocjeno pretvara u nešto mnogo dublje: Lazar se odlučio za carstvo nebesko. To nije metaforična fraza. Ovo Kosovo je opet nebesko Kosovo. To je početak Novog Jerusalima. Ja sam, čak u nekim užarenim raspravama, govorio da gledano s eshatološke strane, jedan od prvih budućih podanika Novog Jerusalima jeste srpski narod. On se oslobodio nacionalnog sebičnjaštva toliko, da je ono što mu je najdragocenije, u ime nekih uverenja, maltene predao, ali to je jedna od najvećih žrtava. Ta žrtva vodi u Novi Jerusalim“, zaključuje Enriko.

Enriko Josif (Beograd, 1. maj 1924 — Beograd, 13. mart 2003) je bio srpski kompozitor, pedagog, muzički pisac i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 1. maja 1924. godine u jevrejskoj porodici Beogradu.

Otac mu je umro 1937. godine, a neposredno pred početak bombardovanja Beograda (1941), porodica je otišla u Sarajevo, odakle su, preko Dubrovnika, Splita i Korčule prešli u Italiju. Tamo su, neproganjani, ostali do 1943, a potom su se preselili u Švajcarsku.

Po završetku rata Enriko Josif je nastavio prekinuto školovanje u Beogradu i maturirao u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Kao student Milenka Živkovića na Odseku za kompoziciju diplomirao je 1954. godine.

IN4S
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here