Episkop Irinej: Pashalni prelaz u verziji episkopa Maksima

Podelite:

U svom najnovijem sočinjeniju na adresu moje malenkosti, naslovljenom Pashalni prelaz, a objavljenom na Đurđevdan tekuće godine, episkop zapadnoamerički Maksim (alternativno: „Maksim, episkop u Zapadnoj Americi”) po prvi put za vreme naše nevesele javne prepiske nalazi i poneku lepu reč za mene, umesto podsmešljivih i omalovažavajućih, gdegde i uvredljivih epiteta kojima me je čašćavao u svojim prethodnim tekstovima. Hvala mu za lepe reči! Ipak, on ne bio on kada ne bi ljubazne reči o tome kako je episkop bački Irinej „uspeo da načini prelaz sa kritičkih na mnogo pomirljivije tonove” začinio ponovnim, pritom nedokazanim i nedokazivim pominjanjem „ishitrenog reagovanja” dotičnog na Saopštenje zapadnoameričke eparhije. U samoj stvari, svako moje reagovanje, uključujući i ovo, istovremeno je i kritičko i pomirljivo. Pritom nijedno nije bilo ishitreno već iznuđeno, iznuđeno prozivanjem od strane episkopa Maksima za sejanje smutnje. On, doduše, velikodušno naglašava da su prozvani „razni sejači smutnje (u množini!)”, a da „nije bio direktno prozvan lično bački vladika”. I ovde je već na prvi pogled uočljiv maksimovski metod: malo tople ljubaznosti, pa hladan tuš tvrdokornosti. Kada vladika Maksim kaže da ja nisam bio direktno prozvan, onda to znači da sam bio indirektnoprozvan. A upravo je to i bilo povod i razlog za moje oglašavanje, i to, opet ponavljam, ne sebe radi nego u službi istine i naše Crkve po meri mojih mogućnosti i skromnih sposobnosti. Ja, uostalom, nisam ni nastupio kao „lično prozvan” (bilo posredno bilo neposredno, nije važno) nego samo sa jednom namerom – da ukažem na neke netačnosti i pogrešne poruke u pomenutom Saopštenju.

 

Dalje, iskreno se radujem što i ja njemu mogu da uzvratim kompliment za „pashalni prelaz” ka znatno miroljubivijem i smirenijem diskursu, uz napomenu da on, i pored te utešne i ohrabrujuće činjenice, i dalje insistira na nekim netačnim tezama i pogrešnim porukama. Posebno sam se obradovao sledećem po redu odeljku njegovog teksta, u kojem ispoveda naše zajedničko uverenje o neophodnosti svecelog i sabornog služenja jedinstvu Crkve. Verujem da u tom odeljku nije bio samo formalno ljubazan nego i suštinski „na putu Bogočoveka”. Ali zato već u sledećem odeljku relativizuje problem sasluživanja na tlu Severne Amerike. Ponavlja da se obojica slažemo da sa nekanonskim jurisdikcijama nema liturgijskog opštenja, ali „slučajno”  zaboravlja svoja prethodna tvrđenja da raskolničkih ukrajinskih jurisdikcija i nema na severoameričkom tlu osim ako naiđu kao turisti. Kad ja dokumentovano dokažem suprotno, on (nimalo pashalno!) ćutke prelazi preko toga i otvara novu temu. Tako postupa i ovde: osporava postojanje odluke Episkopskog Saveta Srpske Pravoslavne Crkve o odnosu prema svim mogućim ukrajinskim jurisdikcijama u SAD i Kanadi i, u svom već ustaljenom stilu, dodaje da „episkop Irinej nije dobro obavešten ni o slučajevima u Ohaju ma ko da mu je tu poslužio kao izvor vesti”. Evo, dakle, i izvora i ključnih delova zvaničnih tekstova!

 

1. Iz izveštaja Episkopa istočnoameričkog Irineja Svetom Arhijerejskom Sinodu na temu „Episkopska akta sveštenstvu Eparhije istočnoameričke povodom ukrajinskog pitanja” (Ebr. 043 od 22. januara 2019; Sinbr. 419/zap. 254, od 18. aprila 2019), u kojem, pod naslovom „Ukrajinsko pitanje i svepravoslavna sasluživanja”, stoji sledeće:

 

„Kao što je poznato, najljubljeniji, dar međupravoslavne sabornosti i jedinstva je neprocenjiva dijadema koja kruniše našu Pravoslavnu Crkvu kao Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku. Stoga svi mi moramo težiti da štitimo ovu spasonosnu dimenziju naše vere.

 

Mi ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama, uživamo poseban blagoslov da možemo međusobno sasluživati i molitveno opštiti sa braćom i sestrama pravoslavne vere jedni u crkvama drugih, sa arhijerejima i sveštenstvom naše svepravoslavne zajednice.

 

Ukrajinsko pitanje je, takoreći, dovelo do određenih tenzija u pogledu ovog jedinstva, a time, i na isti način, stavilo pitanje međusobnog sasluživanja u prvi plan, posebno sa činjenicom da se približava Nedelja Pravoslavlja. Mi svi smo obavezni poštovati odluku Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve od 6. i 7. novembra 2018. godine, koja kaže:

 

Sabor najpre sa žaljenjem konstatuje da je Carigradska Patrijaršija donela kanonski neutemeljenu odluku da rehabilituje i za episkope prizna dvojicu vođâ raskolničkih grupacija u Ukrajini, Filareta Denisenka i Makarija Maletiča, zajedno sa njihovim episkopatom i klirom, od kojih je prvi svojevremeno kanonski lišen čina, a potom isključen iz crkvene zajednice i podvrgnut anatemi, a drugi je ionako lišen apostolskog prejemstva kao duhovni izdanak sekte takozvanih samosvetih, zbog čega Sveti Arhijerejski Sabor tu odluku carigradskog Sinoda smatra neobavezujućom za Srpsku Pravoslavnu Crkvu.

 

Sabor ne priznaje navedene ličnosti i njihove sledbenike za pravoslavne episkope i klirike i, sledstveno, ne prihvata liturgijsko i kanonsko opštenje sa njima i njihovim pristalicama.

 

Da bi zaštitio jedinstvo, a u svetlu gore navedene Odluke, Episkopski Savet Srpske Pravoslavne Crkve u Severnoj i Južnoj Americi doneo je sledeću

 

ODLUKU

 

Svaki eparhijski arhijerej dužan je obavestiti svoje sveštenstvo i monaštvo da svi mi nastavljamo neumanjeno sasluživati na svepravoslavnim sabranjima i održavati međupravoslavne veze.

 

Međutim, i nažalost, sada pa do daljnjeg, ne možemo sasluživati sa arhijerejima i sveštenstvom pomesnih ukrajinskih jurisdikcija(podvlačenje moje).

 

Ono sveštenstvo koje želi da učestvuje u svepravoslavnim službama sa namerom da saslužuje, a nađe se u situaciji u kojoj je isto nemoguće, dužno je da to ne čini, te da na bogosluženju učestvuje sa mesta gde stoje verni.

 

Neka nas ova godina blagodati Gospodnje dovede do jedinstva u Hristu i u željenu sabornost!”

 

2. Iz Okružne poslanice Episkopa istočno-američkog Irineja na temu „Ukrajinsko pitanje i svepravoslavna sasluživanja” (Ebr. 68 od 5. februara 2019; Sinbr. 419/zap. 254 od 18. aprila 2019):

 

„Mi ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama, uživamo poseban blagoslov da možemo međusobno sasluživati i molitveno opštiti sa braćom i sestrama pravoslavne vere jedni u crkvama drugih, sa arhijerejima i sveštenstvom naše svepravoslavne zajednice.

 

Nažalost, u ovom trenutku, kao što vam je poznato, učinjen je bolan izuzetak po pitanju ukrajinskih jurisdikcija u Sjedinjenim Američkim Državama, s obzirom na odluku Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, od 6. i 7. novembra 2018 (…)

 

U svetlu gore navedene odluke, nalazimo za shodno objasniti naše pokušaje nastojanja za održanje i očuvanje jedinstva sa svima, mada ne možemo sasluživati sa ukrajinskim Pravoslavljem u ovoj zemlji, i pored znanja da se ono nalazi pod omoforom Vaseljenske Patrijaršije(podvlačenje moje).

 

Dana 22. septembra 2018. godine, u subotu, jedan broj sveštenstva Ukrajinske Pravoslavne Crkve u Sjedinjenim Američkim Državama sasluživao je sa raščinjenim, ekskomuniciranim i anatemiziranim Filaretom Denisenkom na osvećenju spomenika na tlu ukrajinske pravoslavne katedrale Svetog Vladimira u Parmi, Ohajo, pod jurisdikcijom Ukrajinske Pravoslavne Crkve u SAD (Vaseljenska Patrijaršija). Pored toga, ova koncelebracija je, pored kanonskog i nekanonskog ukrajinskog pravoslavnog sveštenstva, uključivala i ukrajinske unijske jerarhe i sveštenstvo (podvlačenje moje).

 

Sa eklisiološkog aspekta naše Crkve, događaj ovakvih razmera i posledica bi se mogao slaviti uz potpun jerarhijski pristanak ili pak kao čin krajnjeg prkosa. U oba slučaja, i nažalost, on nam više ne dozvoljava da saslužujemo sa arhijerejima i sveštenstvom ove Crkve.

 

Slična sasluživanja na Liturgijama desila su se i u petak, 21. septembra, u crkvi Sv. Nikole „Kijevske Patrijaršije” u Vadsvortu, Ohajo, i u nedelju, 23. septembra 2018. godine, u crkvi Svete Trojice „Kijevske Patrijaršije” u Severnom Rojaltonu, Ohajo.

 

Međutim, možemo i moramo se moliti za njih, kao i za sve one koji zbog vere već trpe progonstvo u Ukrajini: Njegovo Blaženstvo Mitropolit kijevski i sve Ukrajine Onufrije, njegovi arhijereji, njegovo sveštenstvo, monaštvo i verni narod, i za prosvetljenje onih koji su, po rečima Njegove Svetosti, našeg Patrijarha Irineja, stvorili takvo iskušenje za Pravoslavlje:

 

Ukrajina je veliko iskušenje za Pravoslavlje uopšte. A to iskušenje ima ogromnu važnost jer se tiče jezgra Pravoslavlja. To nije nešto što dolazi izvana nego je fenomen unutar naše kuće. Verovatno su oni koji su izmislili zlo protiv Pravoslavlja bili promišljeni, a ono što se dešava u Ukrajini liči na bombu bačenu u našu kuću (Moskva, 29. januar 2019.).

 

Pomolimo se da, pre ili kasnije, dođemo do istinskog jedinstva i tako pretvorimo našu kolektivnu patnju u radost!”

 

3. Iz izveštaja Episkopa istočnoameričkog Irineja Svetom Arhijerejskom Sinodu na temu „Episkopska akta sveštenstvu Eparhije istočnoameričke povodom ukrajinskog pitanja” (Ebr. 213 od 8. aprila 2019, Sinbr. 419/zap. 254 od 18. aprila 2019):

 

„Ovim obaveštavamo Sveti Arhijerejski Sinod naše najsvetije Crkve da smo povodom pitanja nekanonske situacije u Ukrajini našli za shodno da svemu sveštenstvu područne Nam Eparhije istočnoameričke dostavimo par zvaničnih akata (prilog: Ebr. 43 od 22. januara 2019, i Ebr. 68 od 5. februara 2019. godine) sa detaljnim uputstvima bogoslužbenog i opštecrkvenog ophođenja sa sveštenstvom Ukrajinske Pravoslavne Crkve u SAD, koji su pod omoforom Carigradske Patrijaršije (podvlačenje moje).

 

U navedenim aktima smo, u nekoliko paragrafa, podvukli stav naše Crkve po pomenutom predmetu, njegovu primenu u bogoslužbenom i crkvenom životu, kao i detaljno uputstvo sveštenstvu o očuvanju svepravoslavnog jedinstva u novonastalim okolnostima.

 

Ovde podsećamo Sveti Arhijerejski Sinod i na zvanični odgovor Rumunske Pravoslavne Crkve Vaseljenskom Patrijarhu, a i na razgovor sa njihovim pomesnim Mitropolitom, u kome je iznet zahtev da se ispita slučaj primanja ukrajinskih samosvjatih jurisdikcija u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi pod omofor Carigradske Patrijaršije.

 

U prilogu ovog akta, takođe dostavljamo Svetom Arhijerejskom Sinodu i jednu digitalnu fotografiju, na kojoj se vidi kako, u prisustvu ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, mitropolit Antonije saslužuje sa unijatima i drugim raskolnicima” (podvlačenje moje).

 

Ja nisam dobro obavešten o prilikama i neprilikama Pravoslavlja u Americi, ali bih rekao da je moj imenjak, Episkop istočnoamerički Irinej, kao nadležni arhijerej, veoma dobro obavešten o zbivanjima u njegovoj eparhiji, pa i o slučajevima u Ohaju, i da njegovi tekstovi nisu sumnjiv izvor. Neće, dakle, biti da „nikakve kanonske pomesne ukrajinske jurisdikcije u Americi ne postoje”, kako tvrdi moj mlađi brat i saslužitelj. Postoji ukrajinska jurisdikcija pod omoforom Carigrada, za koju sam ja oprezno rekao da u načelu nije sporna i da se sa njom manje-više sasluživalo, bar doskora, a koliko je i ona ozbiljna odlično je ilustrovao moj Preosvećeni imenjak u citiranim tekstovima. Iz njih se vidi i to da ja nisam izmislio stav Episkopskog Saveta Srpske Pravoslavne Crkve u Americi po ukrajinskom pitanju.

 

U produžetku episkop Maksim, na moju iskrenu radost, izjavljuje da ne prihvata novu carigradsku eklisiologiju i teoriju o jurisdikciji Carigrada nad ukupnom „dijasporom”, ali, držeći se svog cik-cak metoda u dijalogu, zaboravlja da ja njemu nisam ni pripisao prihvatanje te čudne novovekovne teorije Carigrada nego sam mu bratski skrenuo pažnju na netačnost njegovog mišljenja da nas Carigrađani, kako reče, u dijaspori oslovljavaju onako kako i mi sami sebe identifikujemo. Samo u toj nameri sam se pozvao na 28. halkidonski kanon i njegovo pravo značenje i ukazao na zaista nedopustivu manipulaciju naših otaca i braće iz Fanara titulama učesnikâ Kritskog sabora iz dijaspore. I u završnim razmatranjima vladike Maksima prisutna je njegova uobičajena dijaloška taktika „toplo-hladno”. Svojim radom u okviru ženevskih priprema za Kritski sabor nisam se hvalio nego sam samo odgovorio na njegovo pitanje zašto se u  Ženevi nisam bunio protiv fanariotskih pretenzija, da bi on sada, posle moga skromnog svedočenja, poverovao da sam tamo, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem, ipak zastupao i branio pravoslavna eklisioška načela. Kako se njegov, Maksimov, odgovor na moje pitanje o smislu 28. halkidonskog kanona „podrazumevao”, čemu se opet iskreno radujem, tako je valjda i moje držanje u Šambeziju moglo da se podrazumeva, a ne da se dovodi u pitanje. Moj sagovornik, priznajući mi izvesne napore u Šambeziju, ipak, u svom maniru, dodaje da moji potpisi stoje „na svim relevantnim dokumentima o pravoslavnoj dijaspori od 1993. godine do danas”. Nažalost, ni ovo „spočitavanje” episkopa Maksima meni zlehudom ne odgovara činjenicama, kao ni ona prethodna. Objasniću redom!

 

1. Svi „relevantni dokumenti” sa savetovanjâ u Šambeziju su bili pripremni, radni materijal, predlozi za odluke, a ne odluke. Odluke je trebalo da donese Sabor i niko drugi.

 

2. Potpisivani su samo i isključivo oni tekstovi za koje je postojao konsenzus svih prisutnih predstavnika pomesnih Crkava.

 

3. Nije bilo nikakvih predloga o dijaspori, baš zato što se unapred znalo da po tom pitanju postoje dva dijametralno suprotna gledišta. Dokument pod naslovom „Pravoslavna dijaspora” to i konstatuje kada kaže da „u ovoj fazi”, i to „iz istorijskih i pastirskih razloga”, nije moguće doći do konačnog, eklisiološki i kanonski ispravnog i za sve autokefalne Crkve prihvatljivog rešenja, te se zasad, „u prelaznom stadijumu”, predlaže samo osnivanje pravoslavnih episkopskih konferencija ili sabranjâ u zemljama dijaspore i, u nastavku, formuliše se predlog Pravilnika o radu tih konferencija ili sabranja (o svemu ovome videti u zbornicima Συνοδικά/Synodica, knj. 11, Šambezi-Ženeva 2015, str. 290 – 301; knj. 12, Šambezi-Ženeva 2015, str. 256 – 265; knj. 13, Šambezi-Ženeva 2016, str. 323 – 332).

 

Dokumente su po pravilu potpisivali samo šefovi delegacija, u našem slučaju mitropolit Amfilohije. Ja jesam potpisnik teksta  o pravoslavnoj dijaspori, odnosno o episkopskim sabranjima u dijaspori, na Četvrtom predsaborskom savetovanju, održanom 2015. godine, umesto mitropolita Amfilohija (verovatno u njegovom odsustvu ili po njegovom nalogu, ne sećam se), kao i na Petom, održanom 2016. godine. Na svim ostalim predsaborskim dokumentima stoji samo potpis mitropolita Amfilohija, a na nekima, usvojenim i na Sabranju Predstojateljâ Crkava, i potpis našeg Patrijarha u nizu potpisâ svih ostalih Predstojatelja. Ponavljam: potpisani su pripremni tekstovi, i to samo oni koji su bili svepravoslavno usaglašeni i konsenzusom usvojeni. Na samom pak Kritskom saboru – koji od naše Crkve, koliko znam, nije ni priznat ni nepriznat kao „Sveti i Veliki Sabor” nego je primljen na znanje izveštaj o našem učešću na njemu – „izostanak potpisâ pojedinih episkopa” ne menja stvar. Tu se potpuno slažem sa vladikom Maksimom. Uostalom, svi smo sve potpisali kao prihvatljivo osim eklisiološki nemuštog i krajnje dvosmislenog teksta o odnosu Pravoslavne Crkve prema inoslavnima, koji mnogi, iz razlogâ savesti, nisu potpisali. Ja ga, primera radi, poput mnogih drugih, nisam potpisao, ali to ne znači da sam ikome osporio slobodu da ga potpiše, po sopstvenoj savesti. Najzad, moram ponovo da kažem da nije tačno tvrđenje episkopa Maksima da je „u finalnim aktima Kritskog sabora” njegova titula ispravljena i da će se to pokazati „kada ta akta budu konačno i zvanično objavljena”. Tekstovi Sabora su već „konačno i zvanično” dostupni javnosti, ne samo u službenom izdanju Synodica i ne samo u grčkom originalu već i u prevodu na srpski jezik u knjizi „Sveti i Veliki Sabor: Učešće i svedočenje Srpske Pravoslavne Crkve” koju su godine 2017. izdali Svetigora (Cetinje – Beograd) i Sevastijan Pres (Alhambra, Kalifornija). U prvom delu te knjige (str. 49 – 155) nalaze se svi zvanični saborski tekstovi, na grčkom i na srpskom, sa potpisima posle tekstova, gde se jasno vidi koju i kakvu titulu Carigrad priznaje episkopima rasejanja, među njima i episkopu Maksimu, a uz koju je on stavio svoj potpis, bez ikakve ispravke ili izmene. Ako koza laže, rog ne laže. Ne bih na ovome sada ponovo insistirao da vladika Maksim nije po drugi put, protivno činjenicama, insistirao na tome da mu je titula ispravljena. Uzgred budi rečeno, nadam se da će mi on upisati u malu zaslugu – ili makar uzeti kao olakšavajuću okolnost – moj tekst, pun nade i dobrih očekivanja od Sabora, pisan neposredno pred njegovo sazivanje, a štampan na početku knjige „Svepravoslavni Sabor: bogoslovski doprinos Srpske Pravoslavne Crkve” (izd. Svetigora, Beograd 2016) kao njen predgovor.

 

Poput početka teksta Pashalni prelaz, tako i njegov završni akord zvuči kao prihvatanje toga da smo obojica u onom glavnom i suštinskom saglasni premda drugačije, ponekad i sasvim oprečno, gledamo na konkretnu problematiku o kojoj već odavno vodimo javnu prepisku. I sâm tu ocenu prihvatam, sa pashalnom nadom da se pashalni prelaz ubuduće neće ticati samo prelaska na „miroljubivije tonove”, njegove ili moje, nego da će se ticati, pre svega, ulaska u blagodatni prostor „istinovanja u ljubavi”. Ako smo tome bar na korak bliže nego što smo bili na početku naše javne diskusije, onda ona možda i nije bila potpuno jalova i besmislena, na uštrb predragocenog vremena Velikog i Časnog Posta. Hristos vaskrse!

Beseda

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here