ЕУ против екстремизма – од џихадиста до усташа

Поделите:

Законски се хрватска радикална десница од идућег петка налази у идеолошки страном окружењу – међу симболима тврдих исламиста

Блиски слом такозване Исламске државе/Даеша у Сирији и повратак на хиљаде интернационалних фанатика у њихове изворне земље ставља Европљане пред нове безбедносне изазове. Данас и сутра лидери ЕУ разговарају о томе на састанку са Арапском лигом у Египту, иако очекују тек симболичке уступке. Са своје стране, Аустрија шири листу конкретних исламистичких симбола забрањених законом. Међу организацијама санкционисаних симбола нашла се само једна која се не позива на ислам – усташка.

Терористичка милиција Даеш је преузела идеолошку матрицу „исламистичке интернационале“ коју је почетком овог века утемељила Ал Каида, с тим да је тај концепт усавршила, пре свега омасовила. Сада се налази пред поразом, али само у Сирији, не и у Ираку. Оптимиста би рекао да је чаша напола празна, песимиста да је на делу физички закон спојених судова – зароне с једне стране, изроне с друге.

Колико је у тој наднационалној терористичкој милицији војничког устројства било, остало, кроз њу прошло, странаца? Према управо објављеном извештају њујоршког центра за глобалну безбедност и нове претње Соуфан, негде око 40.000, од тога добра четвртина из Европе, ако се ту урачуна и Русија (близу 4.000, махом Чечена, актуелније информације говоре о 4.500).

Од читаоцима интересантније статистике – Соуфан обрађује податке закључно са 2017. годином, извештај за прошлу још није изашао – ту је 900 чланова ИД са Западног Балкана, са проминентном заступљености Косова (317), Босне (248), Македоније (140) и Албаније (90). Србија (50) и Бугарска (10) су на добром зачељу. Поредак европских земаља по броју њихових грађана који су иза себе оставили рај либералне демократије и прикључили се Даешовој терористичкој интернационали је следећи: Француска (2.000), Немачка (1.000), Велика Британија (900), Белгија (550), Аустрија, Шведска и Холандија, свака око 300. Из мале Данске 150, из Италије 110. Укупно из ЕУ 5.000.

Из Турске је у терористичку милицију отишло 1.500 њених грађана, из САД 130. Турска и САД нису европске земље, али како по амбицији и последицама својих националних политика делују као да јесу, подаци о њима су се нашли у овом тексту. Нема сумње, то је превише бројева у једном чланку који фокус ставља на феномен, а не на статистику. Али бројеви су били неопходни да би скренули пажњу на размере и махом непрегледне процесе терористичког туризма, чије стазе од избијања рата у Сирији 2011. прекривају Европу као полазну, пролазну и повратну дестинацију.

Кад се однекуд крене у мисионарење, поготово оно оружаног типа, логично је да ће се преживели једног дана вратити кући. Могући разлози су бројни – пакет аранжман је истекао; туђина је постала досадна, опасна и неразумљива, а домаћи људи незахвални; извори финансирања су пресушили; нема пристојног места да се сперу прашина, зној и крв.

ПОВРАТАК РАТНИКА
Шта са „повратницима“? Европа стоји пред масовним правним, безбедносним и етичким проблемом. Нема јединственог правила, свака влада се с тим носи или – углавном – не носи, на специфичан начин. У Аустрији је на делу комбинација рационализације, негације, типично бечког хумора (такозвани schmäh/šme), стоицизма и превенције.

Рационализација: Према процени аустријског Министарства унутрашњих послова, од 320 аустријских џихадиста који су се придружили исламистичкој милицији, још их само трећина делује на терену. Негација: Само трећина од те трећине, дакле њих тридесетак, јесу аустријски држављани са аустријским пасошем. Осим тога, нису ни сви од тих тридесет нужно ни џихадисти, ни мушкарци, јер се у барем шест случајева ради о женама и деци џихадиста. Кад се, дакле, овог тренутка говори о повратницима у Аустрију, мисли се на минималне бројеве.

Припадник Исламске државе маше заставом у Раки, 29. јун 2014.

Бечки schmäh: Аустрија ће примити натраг све своје држављане-џихадисте и њихове породице и неће око тога правити никакве проблеме. Они се, међутим, не враћају као група са ђачке екскурзије. Теоретски, аустријска министарства спољних послова и полиције морала би да шаљу службенике на терен да у директним контактима са особама у питању и локалним администрацијама решавају „предмете“, то јест одлучују од случаја до случаја. Како је реч о зони ратних операција, Беч нема моћ да службенике натера да рискирају живот не би ли довели кући некога ко је у злој намери побегао од куће и још у медијски организованим акцијама спаљивао свој европски пасош.

Стоички хумор: Од тих 320 аустријских џихадиста на привременом раду у Сирији или Ираку, њих 90 се већ вратило кући и то много пре него што је курдски СДФ (Сиријске демократске снаге, оружана снага регионалне администрације у Рожави, савезници САД) позвао европске владе да „преузму своје фанатике“ (Пресе, 12. 2). Од тих 90, сви су по повратку у Аустрију приведени, свима је суђено, неки су у затвору, добар део је одслужио казну и већ је на слободи. Осим тога, нису ни сви који су тамо отишли убијали. Неки су били кувари, шофери и преводиоци, неки само електронски специјалисти за контролу друштвених мрежа. Чему онда медијска нервоза и хистерија, кад су они већ ту?

КЛИН-ЧОРБА НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА 
„Превенција“ аустријске државе у третману исламистичке идеологије је посебан случај. То је и врло широк појам, зато се овде мора рећи на шта се конкретно мисли. Превенција се овде односи на покушај да се предвиди које форме политичког ислама би у новим условима – пораз Даеша у Сирији – могле развити атрактивност међу властитим становништвом, пре свега младим муслиманима и конвертитима.

То је врло трезвени, разумно минималистички тип превенције, чија је намера да не буде горе, а не да буде добро, јер добро више није реалистична опција. Како су фокус млади, а циљ смањење атрактивности борбеног ислама и санкционисање трансгресија, аустријски законодавац је бацио тежиште на употребу симбола. Идеја водиља је једноставна: Друштвена интеграција је симболички посредована. Социјализација младих одвија се преко друштвене понуде симбола, који стабилизују колективне идентитете. Како је ситуација преозбиљна да би се препустила слободној вољи и личном избору, иначе каменима темељцима либералне демократије, треба забрањивати и кажњавати.

Пре пет година је тако донет Закон о забрани симбола Исламске државе. Забраном четрнаест симбола санкционисан је њен пропагандистички пакет. Истина, законодавац је на моменте био збуњен непознатом ситуацијом, па се у описима забрањених симбола налазе формулације као „црна позадина са белим натписом на арапском“, или „црна позадина са белим арапским словима, а у средини једна округласта бела форма у којој нешто пише“.

Укратко, аустријски законодавац се ту тек учио забрањивању страних симбола, хватао залет пре озбиљнијег просејавања туђих симболичких поредака. У међувремену се показало да ИД није само снага која се бори за властите државне и идеолошке циљеве. Напротив, ИД је индиректно постао произвођач новог глобалног поретка. На шта се ту мисли најбоље је објаснити преко метафоре „клин-чорбе“. ИД је „клин“ у чорби коју, испровоциране његовом друштвеном токсичности, кувају велике, средње, регионалне и мале силе, убацујући у ту смесу своје састојке, свако по снази и нахођењу. На крају се из чорбе извади „клин“, то јест побеђени Даеш – а оно што у глобалном котлу остане је нови светски поредак.

У складу с горе описаном превенцијом на локалном новоу и прогнозом блиске будућности на глобалном, аустријски законодавац је прошле јесени донео новелу којом се проширује Закон о забрани исламистичких симбола, с тим да је сад додато „и других знакова“. Забрањено је још укупно десет знакова политичког ислама, увек по два из визуелних система Хезболаха, Хамаса, Муслиманског братства, Курдске радничке партије АКК и турских „сивих вукова“ – све организације које из рата у Сирији и Ираку црпе своју снагу, иако свако на други начин.

Арапски и курдски борци ,,Сиријских демократских снага“ полажу војну заклетву у Камишлију, фебруар 2018.

Курди се, на пример, надају да ће доћи до властите државе. Турски режим председника Ердогана користи популацију „сивих вукова“ за пацификовање турске дијаспоре у Европи. Муслиманско братство такође има јаки европски фокус. Мала Аустрија стоји далеко од котла у ком се са Даешом као „клином“ кува нови глобални поредак. Из тог разлога се њене горе споменуте превенције своде на ситне поправке, забране и санкције у властитом националном простору.

ХРВАТСКА У ДОБРОМ ДРУШТВУ
Законска новела која ступа на снагу идућег петка санкционише исламистичке и „друге симболе“. „Други“ су они који долазе из визуелног сета хрватских усташа као историјског покрета (свака употреба усташких симбола се кажњава са 4.000 евра или месец дана затвора; ко понови прекршај, плаћа 10.000 евра, или служи затворску казну од месец и по дана). Реч је о две варијације усташке „шаховнице“ са првим белим пољем. Поздрав „За дом спремни!“ није забрањен – зато што је то вербални, а не визуелни симбол. По томе се види колико се законодавац мучио са категоријама.

Тајминг ступања закона на снагу је намеран, промишљен и изабран тако да се примети аустријска фрустрација над „мисом за мртве“, у ствари политичком манифестацијом и ревизионистичком агитацијом која се уз покровитељство хрватских државних институција одржава на Блајбуршком пољу почетком маја сваке године. Од 2015. та је манифестација нарасла у бројевима, амбицијама и дрскости учесника и уз то попримила драматичне медијске размере, јер су новинари из Европе и Америке долазили да извештавају о „највећем нацистичком скупу данашњице“.

Рецимо овако: До 2015. су симпатизери и идеолошки носиоци историјског усташког покрета могли долазити на блајбуршке „комеморације“ у релативној медијској тишини. Од тада, на мајским стазама око Блајбурга више нема инкогнито-усташа. Новинари су им свуда за петама. Посебно је гужва прошлогодишњег скупа (организатори Блајбуршки почасни вод као наследник хрватских „ветерана“ после 1945. и Хрватски сабор после 1991) допринела видљивости хрватских „усташа“ на аустријској сцени.

Зато је на јесен прошле године у парламенту у Бечу изгласана Новела о исламистичким „и другим“ симболима. Једини „други“ долазе са хрватске неонацистичке сцене. Временски је закон темпиран тако да предупреди ексцесе на овогодишњој 74. комеморацији. Када ће она тачно бити је за сада поверљива информација. На сајту Блајбуршког вода нема података, чак ни у менију под „занимљивости“.

ХРВАТСКИ „НОСТАЛГИЧАРИ“ МЕЂУ ВУКОВИМА 
Тешко је рећи шта је била главна намера аустријског законодавца. Да ли је Беч искористио „усташе“ да би забранио себи много опасније турске „сиве вукове“? Или обрнуто, да ли је забрана агитације Муслиманског братства и „сивих вукова“ међу аустријским муслиманима искоришћена да се успут санкционишу и „усташе“?

Тешко је бити сигуран. Чињеница је да су неке од исламистичких организација чији су симболи забрањени од идуће седмице заиста опасне по интеграцију аустријског друштва. „Усташки бал“ једном годишње на неком пољу ван градића у дубокој провинцији није. Беч је могао наставити да га игнорише – али је срамота по аустријски национални имиџ постала неиздржива.

И тако су се данас живи носиоци идеја усташког покрета, носталгично и религиозно узнетог у хрватском историјском пантеону, нашли у аустријском закону раме уз раме са снагама Даеша, чији припадници одрубљују главе неверницима и враћају точак историје у седми век. Анте Павелић и Ел Багдади у једном визуелном коду, машала. Могао је аустријски законодавац, да је хтео, да спречи такво понижење Хрвата, а да опет санкционише ексцесе на блајбуршким мисама за мртве.

Комеморација у Блајбургу, 13. мај 2017.

Непосредно пре краја рата 1945. аустријска провизорна влада је донела и данас важећи Уставни закон о забрани (Verbotsgesetz) нацистичке странке НСДАП. Како то није било довољно, јер историјске идеје настављају да живе у својим симболима, 1960. је донет Закон о употреби знакова (Abzeichengesetz, последње новелирање 2012), којим је забрањена свака визуелна форма нацистичке пропаганде – униформе, знаци, поздрави, плакати и слично.

Како је функција оба споменута закона спречавање да нацизам у форми неонацизма икад више добије простор у аустријском политичком бићу, законодавац је могао, ако је хтео бити милосрдан, да у тај правни оквир убаци и хрватске неоусташе. Било би ту неке контекстуалне правде, нацистички и неонацистички симболи на једном месту, у јединственој кутијици сродних идеолошких матрица.

Али не, хрватске неоусташе су изгуране са аријевских странпутица, избрисане из стигматизованог породичног наслеђа, идеолошки разбаштињене и бачене међу вукове. Законски се хрватска радикална десница од идућег петка налази у идеолошки себи страном окружењу – међу симболима тврдих исламистичких организација, о којим Европа, осим што их се нагонски боји, често не зна више осим да „на црној позадини нешто пише на арапском, а испод тога бели круг“.

Извор РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here