Ево како да разликујете образованог човјека и генија!

Поделите:

“Свака будала може нешто знати, али поента је разумјети”, говорио је велики Алберт Ајнштајн

Људи у данашње време често мешају образовање са интелигенцијом и зато је битно разграничити разлику.

Чињеница да је неко завршио факултет или прочитао стотину књига не значи да је та особа интелигентна и да се може снаћи у замршеној ситуацији.

Разлика је знати и разумети

Једно је научити напамет, рецимо, хемијску формулу за нешто и како тим путем стићи до одређене реакције, а сасвим је друго разумети шта се заиста десило.

Препознавање одређених ствари је углавном површно и везано за посматрање и памћење. Али, разумевање је нешто пуно дубље – придона радозналост која настоји да објасни разлог.

Интелигенција је подстицала велике умове да дођу до генијалних открића. Следили су трагове, били знатижељни, размишљали, повезивали и истраживали нове могућности које су се сматрале немогућим.
Шири контекст је одраз интелигенције

Изоловано размишљање о одређеним чињеницама је бескорисно трошење времена. Али, спајање тих чињеница да би се створила већа слика је интелигенција.

Људи са високим Q доживљавају одређени детаљ као део велике слагалице, па изнова траже други део, трећи, све док не добију комплетну слику.

Они разумеју однос између неких ствари, то је оно што покушавају да схвате, ту повезаност.

Особе којима интелигенција није јача страна, али су образовани и начитани имају навику да не брину претерано о стварима које су изван њиховог суженог поља мишљења.

Битно је завршити бесмислену расправу

Многе особе су у стању да се квалитетно расправљају и бране своје ставове, али некад то само води свађи и негативној енергији.
Зато је битније знати заћутати, попустити и разрешити неку ситуацију својом вољом.

Људи мање интелигенције, а који су веома образовани, имају превише високо мишљење о себи, као да су ‘попили сви памет света’ и, када се расправљају, имају снажну потребу да доказују како су у праву.

Не размишљају на начин да се од свакога може нешто научити, независно од тога колико је неко образован, начитан или није. Они не могу да разумеју да човек може бити врло интелигентан, да зна све и свашта иако можда никада није ишао у школу.

Треба знати како нешто утиче на некога

Интелигентан човек је у стању да предвиди како ће његови поступци и речи утицати на друге људе. То може бити емпатија, али та способност је одраз интелигенције појединца и не може да се научи из књига.

Реч је о способности поистовећивања са неким. Затим се доносе одлуке које су најбоље у одређеној ситуацији. Људи који ту способност немају не могу да разумеју зашто њихове речи и поступци делују на некога на одређени начин и изазивају одређене реакције.

Интелигентни увек уче и слушају друге

Интелигентни људи никада неће имати утисак како су најпамтнији на свету.

“Најмудрији сам човек јер знам да ништа не знам”, говорио је Сократ.

Интелигентни појединци су свесни својих граница и спремни да признају када нешто не знају, те саслушају друге како би нешто научили од њих.

Пуњење главе прегршт информација је карактеристика људи који верују да су јако интелигентни, а заправо су само добро образовани и начитани. Тешко им је признају када нису у праву, а други јесте. То је због тога што су ограничени у начину размишљања, преноси The Spirit Science.

стил

Поделите:

2 Коментари

  1. jedne osobine genija, pobija dugacke tekstove u jednoj recenici: da li filozofi nesto “otkrivaju” (da li naucnici nesto “otkrivaju”, da li je Galilej “otkrio” zakon slobodnog pada?), “povezuju cinjenice”? Kant je smatrao da samo umetnici mogu biti genijalni, jer je pravio razliku izmedju “znanja” i “prenosenja znanja” (pitanje prenosenja znanja istorijski je izmenilo prirodu znanja, npr J.Fabijen “Vrijeme i Drugi”).”Genijalnost” naucnika nuzno podrazumeva ucenje, dakle prenosenje znanja, dok se genijalnost umetnika nikako ne moze sa nuznoscu povezati sa predhodno naucenim!Inace, ideja “genija” je u potpunosti izmenila shvatanje prirode umetnosti.Sa svim tim se bavi filozofija, a sta je filozof i to je filozofsko pitanje!

  2. Идемо на један већ дуго веома озбиљан проблем у Срба. Реч је о полатиничавању Срба на штету њиховог миленијумског ћириличког писма. Велики број људи споссобан је да о томе нешто научи и зна. А само неколицина људи данас суштински зна како је дошло до полатинуичавања Срба, зашто је некоме важно полатиничавање српског народа, како, тј. којим је све начинима спровођено полатиничавање, када је оно било најуспешније. И најзад, само неколицина људи код нас (два-три стручњака тек) имају јасан предлог који може поново вратити Србе своме писму. Једино је још прилично нејасно зашто то власти, државници, политичари и српске језичке институцијее још нее прихватају предочени им предлог као једини начин поновног враћања Срба ћирилици. И, пошто ти извршиоци у реешењу проблема српске ћирилице још неће да примене више пута им предочен једини могући начин решења, код Срба и даље, и порд уставне заштите ћирилице, нема никаквог напретка у враћању живота ћирилице у српској јавности, него, напротив, њено нестајање се наставља.
    Уз то, наравно, мало ко може да разуме зашто је данас међу Србима највише прротивника враћању Срба ћирилици баш међу самим Србима, поготово међу онима који су ослабили у родољубљу и чак постали самомрзитељи, а да и не разумеју да мрзе себе.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here