Ево како заиста живе српске попадије

Поделите:

Прошло је време када су попадије биле само домаћице које чувају децу, кувају и спремају.

Било је незамисливо да свештеникова жена ради, међутим данас је другачије. Kако изгледају савремене протинице, чиме се баве и да ли за њих постоји другачији морални кодекси у односу на остале жене откривају попадије Драгица Поповић и Милица Ратковић.

– Ново време је донело и нове промене. Пре су свештеничке жене углавном певале за певницом у цркви док им муж служи литургију, али сада је другачије. Има их у свим структурама друштва, од професора универзитета до лекара. Сматрам да свака свештеникова жена и кроз своју професију показује шта је то православље.

– Ишла сам на литургију и пре удаје, па ми живот уз свештеника није тешко пао. Све ми је то већ било познато. Kућа нам је била поред цркве, па сам се често дружила са децом нашег пароха. Док сам студирала заљубила сам се у дечка који је тада завршавао Православни богословски факултет у Београду. Неколико година касније смо се и венчали – рекла је за Драгица Поповић.

Kако каже, протиница или попадија је темељ свештеничког дома, али и темељ парохије.

Живот уз свештеника дошао је као и све друго, природно. Заволела сам парохијане, а морам признати да су ме увек ценили. Мој супруг је на почетку служио у једној малој црквици у околини Чачка, али смо неколико година касније добили нову парохију и сада смо у Бечу.

– Деца нам иду у основну школу, а ја радим као стоматолог. Помажем и супругу око црквених обавеза. Сваке недеље долазимо сви заједно у цркву. Често ме питају како све постижем, а ја кажем да је све само ствар добре организације. Чак је и владика Николај рекао: “Попадија је пола попа” – додала је Драгица.

Милица Ратковић је супруга проте Стевана Ратковића и она је завршила Музичку академију и учитељски факултет у Београду.

– Радим већ 20 година као васпитачица. Отворили смо и наше црквено обданиште и могу вам рећи да смо задовољни.

– Данас много попадија завршава Музичку академију, а има и оних које раде као наставнице или певају у црквеном хору. Патријарх Павле је говорио: “Жена треба да буде посвећена своме мужу, деци и домаћинству. Kо олтару служи, од олтара и живи” – истакла је Милица.

Супруге свештеника Српске православне цркве морају мало више да воде рачуна о облачењу и понашању.

– Ми морамо постати узор осталим женама, посебно младим девојкама које стасавају. Сматрам да једна млада и здрава девојка мора бити пре свега културна, образована и скромна. Људи ће то знати да цене – додала је Милица.

Поједине попадије су се из првобитних професија “преквалификовале”, па данас воде поклоничке групе на путовања, осликавају цркве, праве иконе или раде у продавницама црквених реликвија и књига.

Многи људи замишљају парохијске домове као луксузне, али Милица открива у каквој кући они заправо живе и какве су им свакодневне навике.

– Парохијска кућа се не разликује превише од дома једне скромне православне породице. Имамо три спаваће собе, дневни боравак, кухињу и два купатила. С обзиром на то да имамо две ћерке и два сина они спавају у две одвојене собе, а супруг и ја смо у трећој. Трудим се да ми деца не буду мусава и прљава, али сматрам да је то обавеза сваке мајке.

– Што се тиче хране углавном припремам посна јела, а деци правим разне слаткише од биљних састојака. Ипак, сматрам да је раније било теже уздржати се хране животињског порекла него данас. Сада у продавницама постоји много посних производа. Што се тиче напитака увек у кући имамо воће које цедимо како за нашу тако и за децу наших парохијана. За одрасле је ту увек вино, као и ликери које ја сама правим – истакла је Милица.

Прилично је тешко када дође време за спремања славе, али како каже Милица, парохијани јој помажу у свему. Нажалост, немају све попадије ту срећу.

– Морам признати да ми спремање хране за прославу празника не пада толико тешко јер су парохијани предивни и у свему нам помажу. Они се сами понуде, па се организујемо сви заједно. То и јесте циљ, да смо сви заједно и да смо пре свега сложни.

– Познајем доста свештеникових супруга које немају ту срећу, па морају све саме. Живе у малим местима где нема толико људи који би им помогли. Припреме трају неколико дана пре славе, прилично је напорно, али издржи се и то. Најдражи празник нам је Божић јер се тада наши мештани враћају кући и много нас је више – додаје она.

– С обзиром на то да сам ја увек за певницом подразумева се да сам сваке недеље у цркви. Наша деца су такође увек присутна на литургији. Тако дају пример својим вршњацима да треба што чешће да посећују кућу Божју. Некад се разболе, па нису у могућности да дођу, али, Богу хвала, таквих је случајева јако мало – закључила је она.

Према црквеним канонима, сваки свештеник мора своју супругу да поштује више од осталих људи, јер ако га она остави или се упокоји, он може само још једном, и то уз посебно одобрење, да се ожени. У супротном, постаје монах или распоп.

 

Телеграф

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here