Ево које све храмове ПОДГОРИЦА ХОЋЕ ДА УЗМЕ од СПЦ: Закон припреман 5 година

Поделите:

Заједничка црта радне верзије спорног прописа из 2015. и закона усвојеног у црногорској скупштини у драматичној ноћи између 26. и 27. децембра 2019. јесте огољени удар на статус и имовину Српске православне цркве.

Предложеним законским текстом чини се правно убиство свих цркава и верских заједница – упозоравала је Митрополија црногорско-приморска јавност Црне Горе у августу 2015. године, када је на светло дана изнета прва верзија контроверзног Закона о слободи вероисповести. Скоро пет година касније, исти закон изазвао је најдубљу друштвену кризу у Црној Гори у њеној новијој историји.

Заједничка црта радне верзије спорног прописа из 2015. и закона усвојеног у црногорској скупштини у драматичној ноћи између 26. и 27. децембра 2019. јесте огољени удар на статус и имовину Српске православне цркве. Несхватљивом упорношћу и доследношћу у кршењу права, па и здравог разума, власт је прогурала акт који више од месец дана изазива бунт десетина хиљада грађана.

Против оваквог закона изјаснили су се готово сви – Српска православна црква, остале верске заједнице, Руска и Васељенска патријаршија, Венецијанска комисија, небројени домаћи и страни правни стручњаци… Све то, међутим, није довољно да режим сагледа све опасности и ризике његове примене, да га повуче и отвори дијалог о његовом унапређењу.

А све је почело у лето 2014, када је министар за људска и мањинска права Црне Горе Суад Нумановић формирао радну групу за израду акта који је требало да замени стари закон о правном положају цркава и верских заједница из 1977. године.

„Овај закон донет је у бившем друштвено-политичком систему. Влада је препознала објективну потребу за новим законом, будући да је стицање државности условило другачији приступ уређења права и обавеза верских заједница у уставноправном оквиру Црне Горе“, гласило је тадашње образложење рада на изради новог прописа.

Архијереји Српске цркве и правни тимови Митрополије црногорско-приморске, очекивано, енергично су се успротивили намери законописца да одступи од начела одвојености државе и Цркве, али и да отворено конфискује црквену имовину. Спорна је била и обавеза регистрације, као и низ других чланова противних међународним нормама, Уставу Црне Горе и постојећим законима. Нацрт је послат Венецијанској комисији, да би после више од две године, делимично, али не и суштински измењен, поново био изнет пред црногорску јавност. Истинског дијалога и јавне расправе о његовим решењима – није било.

Црква је, текстом који је крајем године постао званични законски предлог, доведена у ситуацију да доказује оно што је вековима уназад било неспорно – да је пуноправни власник својих храмова, цркава, манастира, конака, имања…

Историчари и стручњаци за канонско право виде јасан континуитет права својине Српске цркве од средњег века до данас. О томе говоре многобројне задужбине Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића широм Црне Горе. У прошлости Цркве уочава се јасна правна веза, која сведочи да су црквеноправни субјекти – парохије, цркве, епархије, манастири – одувек били власници своје имовине, односно да црквена добра никада нису били државна имовина.

Жабљак

Доказа за то је прегршт – од Манифеста краља Николе из 1895. године, преко акта Митрофана Бана из 1910, до небројених судских пресуда и докумената државне власти из претходних деценија.

У доказивању наводног права да спроведе „враћање на старо“, режим у Подгорици потеже за тобожњом аргументацијом из паучине дубоке прошлости. Своје мотиве темељи, између осталог, и на одлукама црногорске народне скупштине која је на Цвети 1868. извршила дефинисање државне, црквене и имовине владара. Вешто се притом избегава и једноставан закључак, да је и ово тело уважило чињеницу постојања добара чији је власник Црква.

Познаваоци црквене прошлости истичу да нема јасних доказа да је имовина Српске цркве икада била у државној својини.

Аутори неславног закона, у покушају узурпације добара, повукли су црвену линију на 1918. години, коју монтенегринска историографија узима као датум почетка наводне српске окупације и прекида црногорске државности. Нова краљевина, међутим, преузела је већину прописа из претходне државе, па црквена имовина ни за њу није била упитна.

Чак и комунистички режим, иако строго идеолошки обојен, није дирао у неприкосновено право верских заједница. То се види и по томе што је после 1945. године опустошену Митрополију црногорско-приморску аграрном реформом, национализацијом и конфискацијом лишио свих добара која нису била неопходна за богослужења, односно издржавање свештеника и монаха. Правна природа храмова, цркава и манастира није била спорна чак ни комунистима, што је свој коначни исход добило у Закону о правном положају цркава из 1977. године.

Архијереји, свештеници и правни тимови Митрополије црногорско-приморске, који воде вишегодишњу борбу за своју цркву и њене светиње, упозоравају и на још један аспект црквене кризе у Црној Гори – она је генерална проба за сличну операцију која ће бити изведена на Косову и Метохији. Уколико трансфер својине са Цркве на државу успе у Црној Гори, истим путем ће кренути и власти у Приштини, којој је СПЦ дуго већ трн у оку. Апсурд је да Црква бољу правну заштиту ужива на КиМ, међу Албанцима, али то не искључује будуће покушаје њеног подржављења или проглашавања за културно добро тзв. Косова.

Иако притиснут невиђеним незадовољством верника, али и мирним изражавањем њиховог протеста, режим у Подгорици не одустаје од примене скандалозног прописа. Државни органи имају рок од годину дана да попишу имовину која долази под удар закона и припреме се за прекњижбу. Црква је у међувремену најавила жалбу Уставном суду Црне Горе, од кога с правом очекује да контроверзни акт стави ван снаге.

Контроверзе око будућег статуса СПЦ долазе на врхунцу епохе незапамћеног црквеног градитељства у Црној Гори. Нови и обновљени храмови и цркве успешно су испунили празнину коју су за собом оставиле комунистичке, атеистичке власти.

У Митрополији црногорско-приморској истичу да је за три деценије обновљено чак око 600 храмова, да су изграђени и многи нови сакрални објекти. У овом кругу је и подгорички Храм Христовог Васкрсења, који се сматра саборним храмом верника у Црној Гори. По лепоти и монументалности истиче се и трећи храм у центру Берана, посвећен Светом Симеону Мироточивом. Круна црквеног градитељства свакако је недавно завршени и освећени Саборни храм Светог Јована Владимира, на Тополици, у Бару, који се убраја међу најимпресивније православне храмове у свету.

Бар

Масовне протестне литије верника у Црној Гори рођене су спонтано, као израз незадовољства свештенства и верника усиљеним усвајањем спорног закона у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године. Рођене су после позива који је Митрополија црногорско-приморска, само дан после драматичне вечери у подгоричкој Скупштини, упутила верницима – да се окупе и помоле Богу и Богородици за мир и разум у Црној Гори. Број окупљених већ прве вечери премашио је сва очекивања. Литије су се из Подгорице и са севера Црне Горе прелиле и у друге крајеве земље, а затим и државе региона. Подршка је из дана у дан расла и бујала. Васојевићи, Кучи, Братноножићи, Пипери, Бајице, Паштровићи, Грбљани, Бокељи – иако раздвојени, сви заједно, из вечери у вече, слали су јединствену поруку – Не дамо светиње! Протестна окупљања своју кулминацију доживела су почетком фебруара, када је на литијама пребројано више од 200.000 учесника – трећина свих становника Црне Горе.

Беране

КЉУЧНЕ ПРАВНЕ ПРИМЕДБЕ НА ЗАКОН

* Написан и усвојен једнострано, без истинске јавне расправе и учешћа СПЦ

* Прекида вишевековни правни субјективитет Митрополије и осталих епархија које делују у Црној Гори

* Крши међународне конвенције и домаће законе о имовини

* Суспендује велики број прописа, уводи правну несигурност

* Својину Цркве не оспорава у редовном судском поступку, већ директно законом и у управном поступку

* Нема правних лекова, а терет доказивања својине је на власнику

* Закон дискриминише одређене категорије грађана – вернике СПЦ

* Не поштује и не примењује препоруке Венецијанске комисије

Кучи

Друштвена превирања услед црквене кризе која већ месецима тресе Црну Гору и намера власти да загосподари имовином Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија отворило је и питање будуће бриге над драгоценим реликвијама које оне чувају. Цетињски манастир чува неколико светиња које се сматрају најдрагоценијим у читавом православном свету. То је пре свега рука Светог Јована Крститеља, којом је крштен Исус Христос, као и честица Часног крста Господњег, на коме је Христ био разапет. У седишту Митрополије чувају се и мошти Светог Петра Цетињског, епитрахиљ Светог Саве, круна српског краља Стефана Дечанског (којом се крунисао и црногорски краљ Никола Петровић 1910. године), као и штап првог црногорског владара Ивана Црнојевића из 15. века.

Вечерње новости
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here