Европска десница у потрази за идентитетом

Поделите:

Разједињена десница у ЕП се коначно ујединила у једну посланичку групу. Али како сада наћи заједничку агенду, и шта их у томе спречава?

У Европском парламенту у Бриселу делује нова математика. Пре два дана јавности се представила Фракција идентитета и демократије, десни блок девет странака под идејним вођством италијанског шефа Леге Матеа Салвинија. Такозвани „десни“ су до недавно били распоређени у три фракције и имали 142 посланика; од јула ће седети у једној и имати 73 парламентараца. Зашто се европске јавности толико боје деснице кад она по бројевима поседује само снагу коректива?

Десница у европском парламенту се ујединила, и то тако да је сад мања него пре. Истовремено је борбенија него што је била. То је интересантна ситуација и за оне који се ужасавају деснице, и за оне који је бирају, јер и једнима и другима нуди прилику за оптимизам. Чаша је у оба случаја напола пуна. Код консензуса у центру – конзервативни, социјалдемократе, либерали, зелени – стање нервозе због скоре пропасти света би до сада требало да се смири, а није. Десница није победила на европским изборима, није освојила ни трећину, ни четвртину, ни петину гласова.

Однос мандата десне фракције и укупног броја парламентараца је 73:751. Ако Британија заиста изађе из ЕУ у октобру ове године и ЕУ парламент падне на 705 посланика, фракција под вођством Леге ће држати десетину мандата. Десница такође има разлога да се радује. Нема више скривања по три-четири фракције, тај ко се сврстава уз нови блок, срушио је све психолошке баријере, ставио све на карту националног и културног идентитета и сад је морално опремљен да поднесе етикете са стране. Између осталих и ону капиталну оптужбу да су тврда десница, тамо где су они уствари само националисти обичне свакодневне сорте. Ако се погледа састав ЕУ парламента, чаша је у Европи заправо за све напола пуна. Празна је само за Србију и Србе.

Нити су Срби из Хрватске, којих, кад читате коментаре испод неких чланака у српским медијима, има најмање милион исељених и избеглих, успели да међу собом скупе дисциплину за 55.000 гласова (скупљено: 29.000), колико је на крају био цензус да један српски посланик оде у Европски парламент; нити ће већина у том парламенту, фиксирана на борбу против деснице, смоћи концентрацију да примети како је агенда проширења Уније практично избрисана из програма.

САЛВИНИЈЕВ „ИДЕНТИТЕТ & ДЕМОКРАТИЈА
Овако за сада изгледа структура нове Фракције идентитета и демократије од 73 парламентараца:

Из Фракције нација и слободе у прошлом сазиву Европског парламента долазе италијанска Лега (28), француски Национални савез (22), аустријски Слободари (3) и холандски Фламански интерес (3). Из бивше Фракције слободе и директне демократије долази немачки АфД (11). Из бивше Фракције конзервативних и реформера долазе Прави Финци (2) и Данска народна партија (1). Уз њих су још две партије које су сада први пут ушле у Европски парламент – Естонска конзервативна народна партија (1) и чешка Партија слободе и директне демократије (2), коју води чешки националиста под традиционалним словенским именом Томио Окамура.

Теоретски, с њима би била и холандска Партија слободе Герта Вилдерса, али је пропала на изборима и испала из Европског парламента. Био би и мађарски Фидес са својих 13 посланика, да је Виктор Орбан то хтео. Била би и Брегзит-партија Најџела Фаража са освојених 29 места, али то би онда био хумористички начин објаве да Уједињено Kраљевство ипак остаје у ЕУ.

Од оних који су унутра, Салвинијева Лега је највећа група. Она је против миграције, поготову исламске, али истовремено захтева и рачуна на ширу ЕУ солидарност. Та контрадикција значи да је Лега, пре ње Lega Nord, годинама могла бити „поткупљена“, а њена ћутња „купљена“ од стране европских промиграциoних снага. За тако нешто је било довољно да немачка канцеларка Ангела Меркел проблеме Италије као земље првог удара миграцiоног таласа схвати као проблем ЕУ, а није. У економској политици, Салвини тражи омекшавање одредби из ЕУ Стабилизацијског пакта (1997), према којима дефицит државног буџета не сме прећи три одсто бруто-националног продукта. У консеквенци то значи пораст италијанског задуживања и притисак Рима на Европску банку да откупљује италијанске државне обвезнице и тиме финансира италијански дуг.

Матео Салвини и Марин ле Пен на завршном предизборном скупу европске деснице уочи мајских избора за Европски парламент, Милано, 18. мај 2019.

Преведено, Салвинијева економска политика је сумирана у његовој недавној изјави „ја морам да дам Италијанима да једу“. Тај националистички рефлекс Леге могао би да буде велики изазов за мир и слогу унутар нове десне фракције, прогнозирају и надају се велики медији немачког говорног подручја. Иронија судбине, али и логичка консеквенца национализма као политичке снаге – кад се националисти окупе око заједничких фондова и шанси, брзо се постави питање ко је од њих бржи и успешнији у подели.

Француски Национални савез (бивши Национални фронт) је друга снага у новој десној фракцији, а шефица Марин ле Пен икона европских националиста много пре него што се на тој сцени појавио Салвини. Као Лега, као уосталом све странке из ове фракције, и Национални савез размишља изразито социјално, али национално социјално. И они морају да дају Французима да једу. При чему се наравно поставља питање ко је за њих Француз, иако нема назнака да би се у тој дефиницији ишло испод законских одредби да је Француз свако ко сада, овог момента, поседује француско држављанство. За нове је већ питање.

Ако негде лежи потенцијал за свађу између Леге и Националног савеза, онда је он у чињеници да су француске банке највећи европски повериоци италијанског државног дуга. Ако Италија заустави отплату дугова, онда ће француски порески обвезници плаћати за опстанак својих банака. Да до тога не дође, притисак би се пренео на Европску банку да свежом емисијом новца социјализује италијански дуг и расподели га на све ЕУ грађане. У финансијском смислу то је исти онај механизам који је деловао у случају Грчке пре неколико година, само што би ефекaт по ЕУ сада био најмање шест пута драматичнији, онолико колико је Италија по броју становника већа и економски тежа од Грчке. Пријатељство Салвинија и Ле Пенове не би преживело такав сценарио, коментарише аустријски Пресе.

Трећа велика снага нове фракције је АфД. Немачки националисти су генерално сумњичави према евру као валути и доживљавају га као стаклену фигурицу у дућану у ком купују слонови. Попуштање пред уценама јужних ЕУ чланова не долази у обзир. И идеолошке разлике су релевантне. АфД на пример инсистира на традиционалним породичним вредностима и одбија геј-бракове, док остали нису спремни да се превише супротстављају духу времена, без обзира на то шта о томе мислили. АфД не прихвата ни идеју да је човек, да су људске цивилизације криве за климатске промене. Још једна мала иронија у пријатељском клубу европских националиста, кад се зна да су клима и екологија постали главни правац даље политичке трансформације аустријских Слободара.

ШТРАХЕ ИДЕ У БРИСЕЛ?
Сви остали чланови нове фракције су битно мањи, имају од три до једног посланика.

Али способност аустријских Слободара да изненаде и шокирају, да буду главна вест у конституисању десне фракције Европског парламента идућег месеца надилази њихову бројчану снагу. Нема месец дана да је Хајнц Кристијан Штрахе сишао са свих функција, и државних и партијских. Чак се не може рећи ни да је отеран са власти, да се борио да остане, или да је изгубио битку. Пресудан је био осећај личне срамоте. Сам је 18. маја поднео оставку, само осамнаест сати након избијања Ибицагејта. Само 24 сата после њега, оставку су поднели сви слободарски министри.

„Тако брзо као министри Слободарске партије, није никад нико отишао из владе. Нису се качили за столице, нису показали трунку презира према уставу, као да не долазе из партије ауторитарних тенденција, како многи виде Слободаре. Антифашистички алармизам из последњих година је тиме доживео битан пораз“, коментарисао је аустријски филозоф Конрад Паул Лисман за швајцарски НЗЗ.

Одлазак Штрахеа из политике је био његов лични морални акт. У међувремену се Штрахе пита да ли је у читавој констелацији он можда поражен од горих од себе, од оних, рекло би се, са још мање морала него што га је он показао инкриминисане ноћи на Ибици пре две године. Од такве дилеме до прихватања посланичког места у Европском парламенту мали је корак. Законски, нема никаквих препрека да Штрахе оде у Брисел. Добио је довољан број гласова на изборима.

Ханс Кристијан Штрахе на конференцији за медије подноси оставку на све државне функције, Беч, 18. мај 2019.

Ни то да је државно тужилаштво против њега покренуло поступак, такође није препрека само по себи, јер се имунитет у Европском парламенту укида лако и нецеремонијално, ни близу компликованој процедури на националним нивоима. Ако се у поступку аустријског државног тужилаштва докаже да Штрахеове изјаве са Ибице нису биле хвалисање пијаног политичара, већ опис чињеничног стања, тешко је замислити да би Штрахе побегао, закључао се у тоалету у Бриселу, или тражио азил у Москви.

Свеједно, једном новом шефу странке, Хоферу, било би драже да Штрахе остане ван политике; други, Кикл, је по том питању амбивалентан. Кикл се, после вреле освете над бившим партнером у влади још није вратио на собну температуру и прижељкује такву врсту провокације, надајући се да би она у електорату изазвала катарзични ефекат, отрежњење у горе споменутом смислу, да има и горих од Штрахеа на летовању.

У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ
Чињеницу да се Штрахеова супруга Филипа Штрахе кандидовала на Слободарској листи за националне изборе у септембру доказ је унутарпартијске трговине. Она је стављена на високо треће место, што значи да сигурно улази у национални парламент. Оно што са стране изгледа као политички кабаре, утеха је за Штрахеа, коментарише ОРФ. Филипа иде у национални парламент да Хајнц Кристијан не би у европски.

Осим ако се Филипа у септембру не одрекне националног мандата у корист неког другог функционера из странке, супруга, на пример. Технички, трампа мандатима је уобичајена пракса унутар аустријских политичких странака. Чак и морални контекст губи директну снагу. И други су под теретом срамоте одустајали од парламентарног мандата, па се онда вратили као да ништа није било. Рецимо Петер Пилц (листа Jetzt) пре две године, под теретом оптужби за сексуално напаствовање сарадница, а онда се не само вратио, него пре неколико дана у ефектном личном драмском доприносу срушио владу Себастијана Курца.

Гледано са стране, врх Слободарске партије се ових дана претворио у психолошки пројект под називом „како утешити Хајнца Кристијана Штрахеа“. С једне стране, он је баласт; с друге, он је и даље најпопуларнији политичар унутар слободарског бирачког тела. С њим није добро, без њега горе. У ту рачуницу треба убацити и нове партнере Слободарске партије у Бриселу, осталих осам партија у Фракцији идентитета и демократије. Они ће долазак или недолазак Штрахеа мерити у непосредним ефектима. Случај Штрахе за њих нема стратешку димензију, већ се само појављује као рачуница вероватноће за добру или лошу рекламу.

Напротив, њихови проблеми су друге природе. Како се не посвађати између себе? Како наћи заједничку мотивациону тему осим ригорозне миграционе политике и лабавог про-ЕУ консензуса? Шта их још спаја, осим ништа? Али пре свега, шта сад нуди њихова једна фракција, што нису прошле три, или три и по, ако се рачуна и Орбанов Фидес, који најављује да не би остао у коалицији с конзервативним блоком?

Конфузија европске парламентарне „деснице“ се крије у њиховом имену. Већ су извртели све комбинације речи као слобода, демократија, непосредна демократија, нација, идентитет, култура, конзервативно, реформистичко. Сад су опет посегнули у исти појмовни трезор и изабрали „идентитет“ и „демократију“. Тиме су само поново одложили одлуку о властитом идентитету – јесу ли они модерни националисти или стари десничари? Стари националисти или модерна десница?

Потпредседник владе Италије Матео Салвини поздравља окупљене на скупу европске деснице у Милану, 18. мај 2019.

Слично је, али није исто. Каква штета што у Европском парламенту неће седети један српски посланик са јасним (мањинским) националним мандатом да из непосредне близине прати и савладава корисну праксу паневропског парламентаризма.

 

Извор РТС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here