Evrounijaćenje Srba: Prošlost koja je budućnost, zašto se štrecamo reči „Unija“?

Podelite:

Kad Srbin čuje reč „unija“, odmah mu na pamet pada unijaćenje njegovih predaka, koje je Vatikan sprovodio uz pomoć Mletaka i Habzburga, primoravajući decu Svetog Save da priznaju papu rimskog, a nudeći im da,za početak, sačuvaju svoj „grkoistočnjački“ obred.
Reč „unija“ nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru“, makar umro od gladi; takođe, ne možemo ni izgovoriti ovu reč, a da se ne setimo svih lukavstava i podlosti kojima su se služili latinski misionari da bi Srbe preverili. Između ostalog, u sankt peterburškom časopisu „Duh Hrišćanina“ (april 1863.), Živojin Žujović, kao student ruske Duhovne akademije, objavio je članak „Unijatstvo u Hercegovini“, u kome takve metode opisuje. Pre svega, Žujović uočava da Vatikan i Beč daju ogromne pare za preveravanje pravoslavnih. Siromašne mladiće iz Hercegovine preuzimaju jezuiti, i ulažu u njih: „Domaći život budućih fratara je takav da se bolji poželeti ne može: žive u pristojnim i urednim stanovima, imaju obilnu i ukusnu trpezu, nose prikladnu odeću, jednom rečju – sve što im je potrebno i više od toga, nalazi im se pri ruci…
Učeći svoje vaspitanike „svakidašnjoj životnoj mudrosti, da im, na primer, lice bude prijatnim osmehom ukrašeno kad razgovaraju sa drugim ljudima, a naročito sa silnima ovoga sveta“, jezuiti, po Žujoviću, postižu svoj cilj: „Mladi Hercegovac, posle nekoliko godina provedenih u Rimu, već više nije Hrecegovac; sada je to ovejani katolik, papist i Italijanac! Za njega biste rekli da se rodio u kući prvog papinog miljenika: blag, uslužan, do krajnosti obziran. Sve što je u domaćem duhu, njemu je potpuno strano; sve što je drago njegovim zemljacima, ocu mu i majci, što je pre bilo drago i njemu samom, sada je za njega neobrazovanost i glupost… Još malo pa će mu sve što je njegovo rođeno postati do krajnosti odvratno“.
Propoved unijatskog fratra
Čim dođe u rodni kraj, počinje da deluje među pounijaćenim Srbima, učeći ih da odbace svoj dotadašnji identitet, verski i nacionalni: „Čuje li samo fratar da unijat, pri susretu sa pravoslavnim, pozdravi ovoga po narodnom običaju: „Pomozi Bog, brate!“ i dobije od njega odgovor: „Bog ti pomogo, brate!“ odmah naređuje unijatu da to ubuduće ne čini. „Kad hoćeš da pozdraviš Vlaha, reci samo: „Hvaljen Isus!“ (mada ovakav pozdrav nema gotovo nikakvog smisla na srpskom). „A i kako će tebi Vlah biti brat?“ „Kako da zovemo pravoslavne?“, pitaju ponizni unijati. „Zovite ih kudrovi (kudravi psi, na srpskom), repovi (reponje), rkaći (bikovi koji ruše ograde i nište useve)“, svedoči Žujović o metodama antipravoslavne propagande.
Čuveni hercegovački arhimandrit Joanikije (Pamučina), koga Žujović citira, ovako opisuje svoj razgovor sa jednim Srbinom unijatom: „U jednom selu gde sam se i ja dogodio u kući siromašnog pravoslavnog hrišćanina, dođe mi u kuću domaćinov sused unijat. Posle kraćeg razgovora, zapitam ga ja: – Zašto vi toliko mrzite i svakojakim besčastnim imenom grdite svoju sabraću, pravoslavne Srbe? – Ne pitajte me, oče, za to sam se sad s svojim patrom svadija, pa me već i zbog ovoga sigurno neće mimoići neka beda! – Kakva to beda? – zapitam ga ja. – Takav da mi i za ono triba sutra (kada se budemo skupili u crkvu na bogosluženje) izit izvan puka. Pitali ste zašto mi ružećim imenima zove pravoslavne? A zar ne znate da nas patri maltene silom na to nateravaju? A evo kako je još pridikao pater.
Ja ga malopre upitam: – Hoće li se kudrovi spas, i hoće li i oni u raj? – Šuti! – jetko me je prekinuo fratar. – Kudrovska vira je nikakva (najgora) vira; oni nisu dostojni ni nositi ime ljudi! Kudrovi u Boga ne viruju, od njih nema gorij niko na ovom svitu; oni su iljadu puti grđi nego Turci, i bolje se iljadu puti poturčiti, nego njihovu viru primiti. Kogod ne viruje u svetog oca papu, on u raj ne more, okrom dite od sedam godišta. – Na to mu ja odgovorim: – Hoće li to biti tako, patre? I kako to tako da more bit, kad se oni mole Bogu kao i mi, i ispovidaju, i pričešćuju se, i poste i bolje nego mi?
Kako se samo razgnjevio na mene pater, kako me je pogledao. Prosto sam se prestrašio. Pa onda ođednom zagalami: – Ni jedne više, prokletniče… Dabogda zanimio! (nikakvij zakon i vira!)/…/Tako fratri postupaju sa nama“. Sutradan – nastavlja otac Pamučina – pun žalosti i jeda pođem kod fratra, i pošto se obično pozdravimo, reknem mu: – Šta ste vi to more sinoć govorili pred prostim ljudima, zašto širite tako niske misli kao ono sinoć kad ste bili u tom i tom selu? Ili možda mislite da je ovo papina a ne turska zemlja, da su sve ovo puste njive, pa ste izneli svakog semena da sejete kuda vama drago? Varate se, ljubezni! Takvim propovedima vi samo unižavate sebe. Zar je jevanđelje to što ste vi sinoć govorili?
Tako li vaša bogoslovija uči? – Donekle zbunjen mojim rečima, fratar mi dosta zaobilazno odgovori: – Zašto bih ja o vam ružno govorio, ta mi smo skoro jednoverci, i naša vira je od grčko–istočne samo u dva–tri riči razlučila? Ako sam sinoć što i besedija, besedija sam za Lutore i Kalvine.“
Kako se kali ustaša mali?
Arhimandrit Pamučina navodi još jednu vrlo interesantnu fratarsku propoved. Evo odlomka iz te propovedi, od reči do reči:“Nemojte se Bogom kleti, najbolje virujte u svetog oca papu, pa poštujte svoga redovnika isto kako Boga; jer vi Boga ne vidite i ne znate, no misto Boga gledajte svoga redovnika; pa kako god vam on kaže, onako je istina, isto kao da vam samij Bog kaže. Ja Boga vidim svaki čas, i da ja oću sad bi siša ovdi Isukrst, no ja neću, budući da ste vi grešni. Kudrovima (pravoslavnima) ništa ne virujte, i držite ih za nikakvu (ovde je reč „nikakav“ upotrebljena opet u smislu uvredljivog nipodaštavanja) viru, – i, ako morete, tajno da niko ne vidi, uradite im svako zlo, ubite ga, ukradite mu, slažite mu, odajte ga silnome, pa ne bi li se ova nikakva vira, što u svetog oca papu ne viruje, iskorenila; i ovo sve kad bi izvršili, bilo bi dovoljno za spasenje duša.“
Zar je onda čudno što su se pounijaćeni Srbi odnarodili?I zar je čudno što su se od njih 1941. godine regrutovale najgore ustaše? Zar je čudno što su im samostani poput Širokog Brijega u Hercegovini i Petrićevca u Banjaluci bili sedišta?
Zašto unijata više nije Srbin?
Aleksandar Fjodorovič Hiljferding, ruski folklorista, bio je od 1856. do 1859. godine konzul Ruske carevine u Bosni. On je to odnarođavanje vrlo lepo zapazio: „Srbin–katolik baca sve što je srpsko kao pravoslavno i neće da zna za srpsku otadžbinu i srpsku zemlju. On zna samo za svoju užu domovinu, pa se naziva Bošnjakom, Hercegovcem, Slavoncem, prema pokrajini gde se rodio. Svoj jezik ne naziva srpskim, nego bosanskim, hercegovačkim, dalmatinskim, itd.
Kad hoće da da širi pojam o jeziku koji je jedan isti i u Bosni, i u Hercegovini, i u Slavoniji, on ga naziva „naškim jezikom“, jer ni sam nema opšte otadžbine, nema opšteg narodnog imena. Osim svoje uske oblasti, ima još samo jednu otadžbinu – a to je rimokatolička crkva“.
Rodoslov Ante Ćapića
Ti Srbi, koji su govorili „naškim“ jezikom kasnije su skoro svi postali srbofobi, to jest Hrvati. Evo kako o tom fenomenu govori episkop bački Irinej (Bulović), u svom izlaganju na skupu „Srpsko pitanje i srbistika“, održanom 23. i 24. novembra 2007. godine u Novom Sadu:“Samo bih hteo da kažem da verujem da, ako ne širi slojevi naše inteligencije, svakako vi sa ovim znanjima koja posedujete i učestvujući u ovakvim naučnim i duhovnim pregnućima ne prihvatate neopravdanu optužbu koju mnogi često olako izriču na račun naše Crkve, Srpske Pravoslavne Crkve. A ta optužba se sastoji u sledećem: da je navodno Crkva isposlovala ili čak odlučno zahtevala da se za pripadnike srpskog etnosa i srpskog jezika mogu priznavati samo oni koji su pravoslavne vere. To nije tačno. Ni istorijski, ni teološki, ni duhovno. Crkva nikada nije pravila konfuziju, zbrku između narodnosne pripadnosti i verske pripadnosti. To ne čini ni danas. Daleko bi nas to odvelo.
Možda bi jednog dana vredelo da i to bude tema razgovora, naučnog razgovora, stručnog razgovora. O tome koji su sve razlozi dovodili do te pojave da mnogi članovi našeg naroda, a takvih pojava ima i kod susednih naroda, i kod Grka i kod Bugara u nešto drukčijoj formi, da ti pripadnici našeg naroda sa svojom drugačijom ili novom konfesionalnom ili verskom pripadnošću dosta lako menjaju nacionalnu svest.
I ne samo to, nego u svom novom identitetu postaju netrpeljivi, netrpeljiviji prema svom stvarnom poreklu i svojim stvarnim precima, nego što su to oni koji su iskonski i bez svoje krivice ili zasluge bili nešto drugo, a ne Srbi.
Dozvolićete mi da navedem najdrastičniji primer koji ja znam u svom iskustvu. Svi smo u medijima nailazili na ime izvesnog Đapića, vođe Hrvatske stranke prava, danas. Čoveka koji moglo bi se reći je eto, glavni, dežurni, neoustašoidni ideolog u susednoj Hrvatskoj. Vidimo ponekad u medijima neke njegove izjave. Sve su ekstremne. Sve u nešto zavijenoj formi ponavljaju stare ideje Anta Starčevića, pa i u neku ruku Pavelića i ostalih neprijatelja i zlotvora srpskog naroda. Ja sam se, naišavši na to ime u medijima, setio svog detinjstva. Ranog, predškolskog i u osnovnoj školi u Stanišiću ovde, u blizini Sombora gde sam rođen i odrastao u ranom detinjstvu. Setio sam se da je u paralelnoj ulici sa onim gde sam živeo ja sa roditeljima, bila neka porodica Đapića, i da su oni bili čak u izuzetno prijateljskim odnosima sa mojim roditeljima i nisam bio siguran da li kao neki daleki rod ili neki prisni prijatelji, kumovi, nešto; ostalo mi je u sećanju.
I pitam ja svoju majku; živa je majka, kod mene je ovde danas. Mama, molim te, ne objašnjavaj mi zašto pitam, možeš li mi reći u kakvom smo odnosu, ko su nama ovi Đapići u susednoj ulici? Samo sam tako pitao, jednostavno. Ona, kao da je prozrela zašto ja to pitam, kaže meni, znaš sinko, njih ima i naših i njihovih. Narodski odgovor, koji, preveden, znači: oni se izjašnjavaju i kao Srbi i kao Hrvati. Neki su Srbi, neki su Hrvati.
Posle toga, vladika Fotije, današnji episkop dalmatinski, meni u razgovoru kaže, bio sam na groblju tvojih predaka, odakle su tvoji, ponikli, u Dalmaciji. Tamo sam konstatovao da na tom groblju uglavnom postoje dva prezimena, ima još nekih, ali dva najmnogobrojnija, to su Gurovići, tvoji preci i to su Đapići. I kaže, ne samo to, nego sam naišao, pokazali su mi ovi seljaci koji još tamo žive, grob rođenog dede ovog ovde ustaše u Hrvatskoj. Dakle, tom čoveku nije neki predak uskok u 16. veku bio pravoslavne vere, pa sad dobro, prošlo je 300–400 godina i oni su se asimilirali, utopili kao Žumberak, kao neki drugi krajevi.
To je istorijska činjenica. Njih ima u Žumborku, tih ljudi, koji se zovu ne samo Đorđevići i Jovanovići, nego čak i Popovići. Pa danas kažu da su Hrvati. Po veri su unijati, znači nisu ni katolici pravi. To se zna istorijski, da su oni pounijaćeni srpski uskoci. To nije ta istorija. Ovo je rođeni deda, kojeg je ovaj verovatno i zapamtio, ali i ako i nije, uglavnom mu je rođeni deda.
Dakle, isključeno je da je Srpska Pravoslavna Crkva i to u periodu jugoslovenstva kao vladajuće ideje, na prostoru gde naš narod živi, to je uglavnom 20. vek, da je Srpska Pravoslavna Crkva mogla da utiče na izbor nacionalne svesti, i to još te ekstremne šovinističke ideologije kod tog nekog Đapića, koji je po ovim, da kažem objektivnim kriterijumima, potomak srpskih predaka, izdanak srpskog naroda, ali po njegovom izboru i opredeljenju nije mu dovoljno da ne samo ne bude, nego mu je potreba da bude izrazit antisrbin.“ Naravno, episkop bački Irinej je nekad svakako znao da je ključni uzročnik pojave fenomena kakav je Đapić papa rimski, i zato je on svoju doktorsku disertaciju, zreli plod duhovne mladosti, posvetio Svetom Marku Efeskom, velikom borcu protiv unije sa Rimom,u čiju je papsku zamku upala pozna Vizantija pre no što su je, po Božjem dopuštenju, zgromili Turci.
Posledice EUnijaćenja
Dakle, da podvučemo: za Srbina, reč „unija“ ima neprijatno zvučanje. Mnogi Srbi su bili žrtve unijatstva: nasiljem, obmanom i materijalnim komforom mamljeni su da ostanu pri svom, „istočnom“, „bizantskom“ liturgijskom obredu, a priznaju vrhovnu vlast pape rimskog, sjedinjujući se sa tzv. „Univerzalnom Crkvom“. Takvi Srbi su postepeno prestajali da budu Srbi – prvo su sebe nazivali po oblastima u kojim su živeli, a zatim je Vatikan od njih pravio Hrvate. Pošto je osnova hrvatstva srbofobija zasnovana na vatikanskoj mržnji prema pravoslavnom „šizmaticima“, logično je da se protiv Srba, kao pravoslavnih, mrskih „bizantinaca“, vodi rat do istrebljenja, ili do njihovog pretvaranja u papopoklonike.
Treba uočiti i ovo:nametanje Srbima i Srbiji EU identiteta je nova, sekularna verzija starog unijaćenja. Očuvaj svoju spoljnu formu, svoju ljušturu ( možeš da biraš – od žutokrakog „gađanskog patriotizma“ do briselskog novogovora sa šajkačicom a la „Rokeri s Moravu“ ), priznaj vašingtonsko-briselskog Velikog Brata i tvori volju njegovu umesto volje Božje, i priznaće te da postojiš. Ali, to više nećeš biti ti. Ni ne treba da budeš ti.Niti to možeš biti ti. Postaćeš EU Ante Đapić, i,mrzeći negdašnjeg sebe, mrzećeš sve oko sebe koji nisu postali takvi kao ti, nego su ostali verni sebi, to jest Hristu,Svetom Savi, Svetom Marku Efeskom. Oni koji su se „poevrounijatili“, poput drugosrbijanaca, zato i osećaju neku vrstu neoustaške mržnje prema nepokornim Srbima.

Vladimir Dimitrijević

Vesti.rs

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here