Филип Родић: Фјодор Јемаљенко – витез конзервативне револуције

Поделите:

Последњу победу прославио је на начин који би онима који га не познају био сасвим неочекиван – у рингу се нашла и српска тробојка

Попут нашег прослављеног кошаркаша Дејана Бодироге, који је на скандирање српских навијача „Ми имамо свога Бога, име му је Бодирога“ узвратио да је Бог само један и да то није он, и руски борац Федор Јемељаненко с подједнаком скромношћу на прикачени надимак да је „Последњи цар“ одговара да је последњи цар Николај II Романов. Иако није никакав цар, а камоли последњи, за Јемељаненка се са сигурношћу може рећи да је прави витез. И то је сасвим довољна титула за овог великог човека

Попут средњовековног витеза који своје умеће и снагу одмерава на турнирима, Федор Јемељаненко је у једном интервјуу упитан да кратко објасни шта га мотивише да настави борбу у једном од најсуровијих спортова, мешовитим борилачким вештинама (ММА), у којем је доживео и небеске успехе, али и тешке падове, одговорио: „Борим се у славу хришћанске вере и Господа Бога, Исуса Христа.“ „Никада се не сматрајте надмоћнијим, бољим, јер онда ће пад бити снажнији. Један борац мора да уложи сву снагу у тренинг и према другима се односи хумано, а остало је Божја воља“, додао је, парафразирајући део Прича Соломонових из Библије у складу са својом скромношћу пропорционалном његовој снази, борац којем већина стручњака за овај спорт придаје готово натчовечанске особине и сматра га најбољим који је икада ушао у „октагон“ (осмоугаони ринг за ММА борбе). Човек којег пореде с легендарним играчима бејзбола и кошарке Бејбом Рутом, односно Мајклом Џорданом, нагласио је да се пре сваке борбе моли Богу и да се труди да никада не осети бес или мржњу спрам својих противника.

ОД СИРОМАШТВА ДО СЛАВЕ
Живот и судбина Федора Јемељаненка умногоме, могло би се рећи, подсећају на историју његове отаџбине Русије. Скромних и сиромашних корена, винуо се у звезде и заблистао у свету ММА, да би се потом срушио и нестао са сцене само да би њоме неколико година касније поново загосподарио. Јемељаненко је рођен 1976. године у градићу Рубижне у Луганској области, данас делу Украјине у којем бесни рат између кијевске хунте и проруских устаника, од мајке Олге Федоровне, учитељице, и оца Владимира Александровича, вариоца.

Породица се 1978, када је Федор имао свега две године, сели у Стари Оскол, у Белгородској области, где му се рађају браћа Александар и Иван, такође веома успешни ММА борци. Породица Јемељаненко је у то време била толико сиромашна да није имала новца да Федору, када је са 12 година почео да се бави џудоом, купи кимоно и осталу неопходну опрему, па је то, препознавши огроман таленат овог дечака, учинио његов тренер Васили Гаврилов.

Одмах по завршетку више трговачке школе Јемељаненко одлази на служење двогодишњег војног рока (1995-1997), иако је већ у то време почео да се бави борилачким спортовима на високом нивоу. Током служења представници елитних снага руске армије, Спецназа, покушали су да га придобију за себе (видети антрфиле), али их је он одбио јер је сматрао да ће професионалним бављењем спортом моћи да својој земљи да већи допринос него у оружаним снагама. Посебно с обзиром на то да је већ било предвиђено да по изласку из војске 1997. почне припреме с руским националним џудо тимом за олимпијске игре 2000. године. Док се бавио џудоом, Јемељаненко је у два наврата освајао бронзану медаљу у руском шампионату (1998. и 1999), али је одлучио да пређе на ММА пре него што му се указала прилика да се такмичи на олимпијади 2000. године.

Каријеру у ММА започео је 2000. са четири узастопне победе, укључујући и потчињавање тадашњег светског шампиона у рвању Рикарда Арону. После контроверзног пораза од Јапанца Цујошија Кохсаке децембра 2000. године (спорним техничким нокаутом у првој рунди) уследила је серија од 28 победа, што значи да је Јемељаненко био непоражен читаву деценију. Међу овим победама је и тријумф над чувеним хрватским борцем Мирком „Кро кап“ Филиповићем и то упркос томе што је Хрват у почетку борбе успео да му поломи нос.

Његово суверено владање светом ММА окончано је 26. јуна 2010. када је доживео први пораз после десет година. Уследила су још два пораза која су га навела да се 2012. повуче. Оно што је Јељцинова ера представљала за Русију – депресија и пропадање – у спортском животу Јемељаненка окончало се 2015. када се тријумфално враћа у ринг. Његова последња борба, која је и непосредни повод за овај текст, одржана је 13. октобра у Њујорку, када је техничким нокаутом у првој рунди савладао Чејла Сонена.

СРБИЈА ДО ЊУЈОРКА
Победу против Сонена Федор Јемељаненко прославио је на начин који би свима који не познају лик и дело овог борца био сасвим неочекиван – у рингу се поред руске заставе нашла и српска тробојка, а чланови његовог тима су публику поздрављали и „српским поздравом“ с високо уздигнута три прста. Поред тога што је ватрени православац и руски патриота, Јемељаненко веома воли и српски народ и Србију коју је досад посетио неколико пута, и сваку прилику је искористио за обилазак највећих српских православних светиња, међу којима су манастир Раковица, где се поклонио земним остацима патријарха Павла, и Раваница, где почива Свети цар Лазар, а обишао је и манастир Острог, али и Свету Гору.

„Ми јесмо православни народи и свако има своје свеце. Срби поштују наше свеце, у вашим храмовима су иконе Казанске Богородице, Серафима Саровског, Сергија Радонежског. Ми у Русији такође поштујемо српске светитеље: Светог Саву, Светог цара Лазара…“, рекао је Јемељаненко, који је посебно везан за Светог Серафима Саровског, јер је свој православни пут започео у манастиру Дивјево, где почива овај велики руски светитељ. Своју љубав према „братском српском народу“, како каже, показао је и подржавајући у више наврата разне хуманитарне акције, укључујући и слање значајне помоћи у време катастрофалних поплава које су погодиле Србију 2014. године. Колики значај посвећује братству и љубави са Србима најбоље демонстрира чињеница да је по повратку у октагон 2015. одлучио да Песму бродара са Волге, уз чију је мелодију до 2012. улазио у ринг, замени песмом са стиховима Светог владике Николаја Велимировића „Вера вечна, вера славна“. Управо ова песма пратила је и његове кораке ка рингу у Њујорку 13. октобра.

Јемељаненков патриотизам је немогуће оспорити и методом коју често користе домаћи аутошовинисти оптужујући оне који воле своју земљу да свој патриотизам дебело наплаћују. Иако је Јемељаненко веома богат човек (његово богатство процењује се на 18 милиона долара), да је био склон да прави компромисе око својих принципа и убеђења несумњиво би био много, много богатији. Премда је у више наврата преговарао с најмоћнијом светском организацијом за ММА, америчким „Ултимејт фајтинг чемпионшипом“ (УФЦ), што би му омогућило далеко лукративније борбе и медијску покривеност, Јемељаненко никада није пристао на услове које су му они нудили. „Уговори које нуди УФЦ су драконски и репресивни. Нисам спреман на потписивање таквог поробљивачког споразума. Пре свега, они би требало да покажу поштовање према борцима. Овде се не ради о новцу, ради се о поштовању“, рекао је он својевремено. УФЦ је Јемељаненку нудио за ММА значајну своту новца од два милиона долара по борби плус проценат од реклама и гледаности.
Јемељаненко је, делом својевољно, а делом и мимо своје воље, дубоко умешан и у политику. Познато је да је велики поштовалац и пријатељ председника Русије Владимира Путина, којег је снажно подржавао на свим изборима, а посебно на председничким изборима 2012, када је Путин освојио 63,6 одсто гласова. Члан је и Путинове Јединствене Русије, те је посланик у регионалном парламенту Белгорода, у ком и даље живи. Док је паузирао с борбама, од 2012, заменио је руског премијера Дмитрија Медведева на челу Руског председничког савета за физичку културу и спорт.

Јемељаненко се и сасвим невољно и случајно нашао у жижи политичке борбе када га је Хилари Клинтон у јеку предизборне кампање за председника САД употребила против свог ривала Доналда Трампа. Клинтонова је тврдила да је Јемељаненко, због ранијих пословних веза које је имао с Трампом 2008. године, спона између будућег председника Америке и руских власти које желе да га злоупотребе и помоћу њега завладају Сједињеним Државама. Због овога је Јемељаненка испитивао и амерички Федерални истражни биро.

С обзиром на све ово, рекло би се да лику и делу Федора Јемељаненка најбоље одговара опис који је дао новозеландски борац Марк Хант, којег је Федор 2006. године савладао за свега девет минута: „Његова мистичност састоји се од једнаких делова необјашњивог атлетицизма и стоичке личности која истовремено изазива и мало пажње и ставља га под светлост рефлектора. Његова скромна руска позадина и побожност су у савршеном контрасту са његовом насилном професијом. Он има људске особине у надљудској личности.“

ОДБИО СПЕЦНАЗ
Изузетне способности Федора Јемељаненка нису промакле ни оштром оку регрутних официра специјалних јединица руске војске Спецназ, који су покушали да га заврбују док је био на редовном служењу војног рока. Како је Јемељаненко испричао, то се десило једног дана када је сам чувао складиште оружја и муниције у својој касарни. „Док сам обилазио круг око складишта, приметио сам како се некакво возило приближава прилично брзо. Прва помисао ми је била да су то људи из касарне који доносе храну, али како су пришли мало ближе, видео сам да је то УАЗ (руски џип), и истог тренутка зачуо се рафал. Није ми било јасно шта се дешава, али нисам имао много избора сем да узвратим истом мером.

У том тренутку калашњиков који сам имао успео је да испали само неколико хитаца, у тој хаотичној ситуацији сам помислио да се аутомат заглавио. Када су се готово скроз приближили, изашао сам из заклона с подигнутим рукама. Из џипа су изашла два маскирана момка у мени до тада непознатој униформи. Обојица су ме држала на нишану. Један од њих ми је прислонио пиштољ на чело и рекао да га одведем до просторије са противавионским ракетама. Ишао сам испред њега. Када смо ушли у просторију, прстом сам му показао на сандук, и потом осетио како му је пажња попустила јер је хладноћа од цеви пиштоља на мом потиљку на секунд нестала. Инстинктивно сам га ударио лактом у стомак и оборио на земљу. Повукао ме је са собом, а пиштољ је пао на метар од нас. Нашао сам се на боку, силовито сам га ударао коленима, лактовима, надајући се да ћу га савладати пре него што уђе онај други. Када сам га коначно онеспособио, пиштољем прислоњеним на његову главу полако сам га извео напоље. Очекивао сам свашта, али човек који је био напољу, видевши нас, испаљује рафал према њиховом џипу, а возило остаје нетакнуто. Затим је одложио оружје, скинуо фантомку и представио се: ’Ја сам Рамзес, командант специјалне јединице Спецназ, а ти си управо положио тест.’

Рамзес му је било шифровано име, мени добро познато, јер је у нашој јединици помињан као један од најбољих руских специјалаца. Тек тада сам схватио шта се догодило. Момак с којим сам се борио је задобио лакше телесне повреде. Испричао ми је како је све било до детаља испланирано, да су момци који су били на полигону током године већ били тестирани и да су ми они раније тог јутра испразнили калашњиков. Рамзес је био одушевљен са мном јер је рекао да сам на првом сегменту реаговао. То је био моменат када је овај одвојио цев од моје главе. Више пута након тога су ме звали да приступим Спецназу, али моја једина жеља је била да се бавим овим спортом.“

 

Извор Печат, 19. октобар 2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here