ФИЛИП РОДИЋ: Кад светосавље постане фашизам

Поделите:

Антифашизам, баш као и антикомунизам, није идеологија него став противљења нечему што се карактерише као „фашизам“. Као што су антикомунисти могли бити представници разних идеологија – од поменутих фашиста и националсоцијалиста, преко конзервативаца, до левих либерала и социјалдемократа – тако и антифашисти могу бити одевени у сасвим различита руха – од екстремно левих, до крајње конзервативних – једино што их веже је супротстављање „фашизму“, како год он био дефинисан.

Поновимо: супротстављање фашизму је једина идентитетска основа антифашизма, и једина ствар на овоме свету која је супротна антифашизму јесте фашизам (како год он био дефинисан). То, опет, не значи да сваки ток и свака идеја која се противи антифашизму мора бити фашистичка, али то је нека друга прича.

НАОПАКО СХВАТАЊЕ СВЕТОСАВЉА
С обзиром на то да ствари овако стоје, речи монтенегринског премијера Душка Марковића у ауторском тексту за подгоричку Побједу, од 13. јула ове године, да је суштинско питање „на којим темељима Црна Гора жели да гради своју кућу: на антифашистичким или на светосавским? Једно с другим не иде никако“, значе да он светосавље поистовећује с фашизмом. Јер шта с антифашизмом „не иде никако“? Само и искључиво фашизам. Значи светосавље је фашистичка идеологија, а Српска православна црква фашистичка организација.

Чак ни равногорство, да не кажемо четништво, не може ни у главама његових најљућих и најострашћенијих противника логички бити повезано с идеологијом фашизма (како год она била дефинисана). Равногорци се не оптужују за „фашизам“, него за сарадњу са окупатором (који јесте био носилац фашистичке идеологије), а са окупатором их је суштински повезивао антикомунизам, а не антифашизам. Ако су четници због сарадње с фашистима фашисти, онда су Черчил и Рузвелт, због сарадње са Стаљином, комунисти. Али у глави најхрабријег премијера у региону Душка Марковића (који је храбар, како би Дучић рекао, не јер се ничега не боји него јер се ничега не стиди) СПЦ је фашистичка организација, јер се с антифашизмом никако не може усагласити.

Државни удар и демонстрације 27. марта 1941. године били су несумњиво један антифашистички чин. И једно, и друго предводили су они који се данас оптужују за фашизам – Српска православна црква с патријархом Гаврилом Дожићем на челу (због тога су га Немци одмах ухапсили), и националистички покрети попут Соколова и Народне одбране на којим је у великој мери заснован и равногорски покрет. Ово им у својим мемоарима признаје чак и Милован Ђилас напомињући, између осталог, да парола „Боље рат, него пакт!“ није била комунистичка, напротив.

„Ваља поменути да је тога дана доминирала парола ’Боље рат, него пакт!’ Ми комунисти нисмо били за ту паролу. Чак смо били и противу ње, иако не оштро. Сматрали смо да тако не треба ствар постављати, него – у наслону на СССР – избегавање рата. Но поменуту паролу нисмо никако могли потиснути“, навео је он у књизи Идеал и професија, мемоари 1929-1941. Дакле, чак ни комунистички отац црногорске нације Милован Ђилас не спори овде антифашизам српских националиста и СПЦ.

Штавише, у наставку текста о пароли „Боље рат, него пакт!“ он је повезује са Косовским заветом и српским националним поносом, те наводи: „Њена снага била је и у њеној музичкој једноставности и сликовитости, а највише у томе што је била израз националног поноса – поноса макар и лудог и очајничког, али поноса, којим се српска нација одувек одликовала. Било је у томе нечег древног, као у оном гусларском царству небеском, на које се кнез Лазар одлучио уочи Косовске битке, по цену круне и живота. И нечег новог, као да се у пролеће пробудила млада и незнана снага нације. Било је лепо тога дана знати и осећати се Србином.“ Али са овим се Душко Марковић не би сложио. Вероватно би због ових речи чак и Ђиласа назвао „српским фашистом“.

Мора се признати, постоји једна потка коју непријатељи светосавља користе да би га повезали с фашизмом. Ради се о чињеници да је светосавље, како га данас познајемо, доиста настало у периоду између два светска рата из ума Светог Николаја Велимировића и Светог Јустина Поповића, а владику Николаја радо повезују са фашизмом и антисемитизмом. Уопште сада не желимо да полемишемо о лику и делу светог владике, јер тема овог текста није одбрана њега него светосавља. Све и да је био „фашиста“ и „антисемита“, да ли то мора бити и светосавска идеја?

„Од свих црквених отаца и реформатора, није било поганијих уста, нити језика који је изговорио вулгарније клетве против деце Израиља од тог оснивача реформације“, рекао је ортодоксни јеврејски рабин Товија Сингер не за Светог Николаја него за Мартина Лутера, оснивача протестантизма. Једно од његових најважнијих дела, О Јеврејима и њиховим лажима (Von den Juden und Ihren Lügen, 1543), с великим ентузијазмом је прештампавано за време Трећег рајха, Хајнрих Химлер га је радо цитирао, а прво издање ове књиге чак је поклоњено за рођендан оснивачу и уреднику централног нацистичког пропагандног дневника Штурмер Јулијусу Штрајхеру (осуђеном за злочине против човечности у Нирнбергу и погубљеном 1946). Да ли би ико нормалан због тога рекао да је протестантизам „фашистичка религија“ и да се због тога земље попут Шведске или Холандије не могу градити на протестантским темељима? Нормалан не би, али „храбри“ Марковић сигурно би, само када би то било потребно.

Да бисмо то схватили, чак нам није потребно ни сведочење покојног Момира Булатовића о томе како се Марковић „спустио“ из родног Мојковца у Подгорицу и аванзовао у каријери: „Када смо Душка Марковића преводили из Мојковца у Подгорицу, био сам у прилици да о томе донесем одлуку. Питао сам Мила (Ђукановића) зашто предлаже овај трансфер, а он ми је рекао да је у питању заслужни кадар наше партије који је под великим притиском супруге да се пресели, јер су дјеца стасала за даље школовање. Добро, а шта он конкретно зна да ради, питао сам Мила. Ништа посебно, али је вјеран као пас, одговорио ми је.“ „Вјеран као пас“, али не својим прецима, роду, или вери него господару (Ђукановићу, за сада). Тада је Марковић и добио надимак „Радијатор“, јер је, наводно, напуштајући канцеларију градоначелника Мојковца, из ње изнео све, укључујући и радијаторе.

Важно је напоменути и да утицај који је наводни антисемита, Свети владика Николај, могао имати на светосавље никако не може бити поистовећен са утицајем Лутера на протестантизам. Владика Николај и ава Јустин Поповић нису светосавље измислили, него су га само синтетизовали. Они су уобличили и уоквирили, дефинисали нешто што је постојало много векова пре њих. Ако неко напише књигу о ровцима, њиховој прехрани, животу и понашању, то не значи да је он измислио ровце, нити да они пре њега нису постојали. Исто важи и за светосавље и књигу Светосавље као филозофија живота аве Јустина Поповића за коју је предговор писао владика Николај. Светосавље као идентитетска одредница и наслеђе српског народа, као душа српства постоји сада већ осам векова и представља за Србе аутентично изражавање православне вере.

ДИЛЕМА ИЗМЕЂУ 12. И 13. ЈУЛА
Још је важније напоменути да, док је Марковићу неспојиво градити државу Црну Гору на темељима антифашизма и светосавља, није му неспојиво да је гради на основу антифашизма и људи који су недвосмислено били фашисти с фашистичким идејама и делима. Не смета му да химна нове Црне Горе „Ој, свијетла мајска зоро“ садржи стихове које је 1944. испевао Секула Дрљевић, човек који је сматрао да су Срби „дегенерисана раса“. Трагови Дрљевића, иначе пријатеља Анта Павелића, видљиви су не само у химни већ у целокупном оквиру у којем власт у Подгорици покушава да изгради нови црногорски идентитет.

Због тога чуди што је Душко Марковић одлучио да спорни текст напише баш за 13. јул, Дан државности Црне Горе. „Данас кажемо да је 13. јул 1941. темељ наше куће, а антифашизам морална вертикала која тој кући гарантује стабилност и дуговјечност у свјетској породици народа и држава“, наводи Марковић занемарујући да је 13. јул управо био последица и реакција на 12. јул када је на Цетињу одржан Петровдански сабор на којем је проглашена Независна Држава Црна Гора на чијем је челу био италијански намесник Алесандро Пирцио Бироли (е, то је фашиста по свакој могућој дефиницији), а одмах испод њега премијер Секула Дрљевић.

Други човек уграђен у темеље нове Црне Горе је много мање споран од Секуле Дрљевића, али су његови лик и дело баш због тога много више фалсификовани. То је Крсто Зрнов Поповић који се увек декларисао као Србин и који је сматрао да је „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“. Крсто Зрнов Поповић је, међутим, био на супротној страни од тринаестојулских устаника, односно на страни фашиста и био командант квислиншке Ловћенске бригаде, на позив, уз дозволу и помоћ Пирција Биролија.

„Није, дакле, до нас. До цркве је“, навео је у тексту у којем светосавље проглашава за фашизам Душко Марковић. Ми бисмо одговорили да није, дакле, до светосавља него до монтенегринског неофашизма, јер Марковићу и осталима из екипе истински много више прија 12. од 13. јула.

 Печат
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here