Франсис Фукујама: Да ли је Фејсбук платформа или издавач?

Поделите:

Замисао да велике интернет платформе нису медијске компаније никада није била одржива, а противречности у њиховом јавном изражавању неутралности постајале су све очигледније

Прошлонедељна одлука сајтова као што су Фацебоок, Спотифy, Аппле и YоуТубе да уклоне материјал који објављује теоретичар завере Алекс Џоунс и да блокирају његов канал Инфоwарс упућује ка акутној дилеми с којом се суочавају све платформе друштвених мрежа, које би да помире посвећеност слободи говора и друштвеној одговорности са демократијама у којима делују. Они могу да помире ове циљеве на дуже стазе ако они (и ми) ураде две ствари: прво, да прихвате чињеницу да су медијске компаније са обавезом да редигују информације на својим платформама, и друго, да прихвате чињеницу да треба да буду мањи.

Велике интернет компаније су досад тврдиле да су заправо само неутралне платформе на којима корисници могу слободно да размењују информације. Kао такве, оне немају обавезу да филтрирају тај садржај за тачност, друштвене последице и слично. Њих у овоме подржава члан 230 Закона о пристојности комуникација из 1996, који издваја ове компаније од одговорности за оно што се појављује на њиховим сајтовима, уколико они не играју улогу традиционалних медија као што су Њујорк тајмс, Волстрит џорнал, ЦСС или Фоx Неwс. Члан 230 донет је како би се заштитила слобода говора, али и да би се промовисао раст и иновација у технолошком сектору.

И корисници и јавност били су задовољни тим дилом у наредних неколико деценија, када су се појавиле друштвене мреже и када је маса почела да гравитира ка платформама као што су Фејсбук и Твитер. Али ови погледи почели су драматично да се мењају после избора 2016. у Сједињеним Државама и Британији, и последичним открићем да су се Руси мешали у изборе у САД и другим земљама. Ту је и наоружавање друштвених мрежа, које спроводе десничари попут Алекса Џоунса.

Замисао да велике интернет платформе нису медијске компаније никада није била одржива, а противречности у њиховом јавном изражавању неутралности постајале су све очигледније. Од почетка су платформе схватиле да морају да исфилтрирају одређени садржај, попут терористичке пропаганде или дечје порнографије, а то су радили мењајући услове коришћења.

Али појавио се много већи проблем, за који су сами одговорни. Њихов пословни модел саграђен је на кликовима и виралности, због чега су подесили алгоритме тако да су активно охрабривали теоретичаре завере, увреде и други садржај који је стварао интеракцију. Ово је била супротност од идеала јавног емитовања, које (по дефиницији Савета Европе) акценат ставља на материјал за који се сматра да је у јавном интересу. Пажња корисника је најдрагоценија ствар на интернету, а алгоритми су све боље утврђивали шта корисници желе да виде или чују.

Традиционални медији бирају и организују материјал који објављују. Они то раде захваљујући квалитетним новинарима и стандардима за проверу чињеница. Али најважнија је одлука шта ће уопште објавити. Они могу да одлуче да објаве приче о избеглицама из Русије, о дискриминацији трансродних особа, о борби мајки у Средњој Америци и да их ставе на врх, или могу да истакну криминално понашање илегалних имиграната, мејл сервер Хилари Kлинтон, или политичку коректност на универзитетима. Заправо, жалбе конзервативаца на пристрасност мејнстрим медија немају везе са намерним лажним вестима, колико са селективним извештавањем које одсликава идеолошку наклоност медијских компанија као што је Њујорк тајмс.

Ово је најважнији смисао по којем су велике интернет платформе као што су Фејсбук, Твитер и Јутјуб постале медијске компаније. Оне стварају алгоритме који одлучују на шта ће се лимитирана пажња корисника фокусирати, вођене (макар досад) не неком широком визијом о јавној одговорности, већ максимизацијом профита, што значи да оне привилегују виралност. То је довело до великих реакција прошлог пролећа, када је на видело изашло да је Фејсбук дозволио компанији Цамбридге Аналyтица да приступи њиховим подацима и да посредно помогне Трамповој кампањи. До тренутка у којем је Марк Закербег сведочио пред Kонгресом у априлу, драматичан је био заокрет јавног мњења према његовој компанији и читавој индустрији. Највидљивија последица ове промене у политичкој клими је забрана Алекса Џоунса.

Џоунс и његове присталице одговорили су тако што су оптужили платформе за цензуру. У једном смислу та оптужба куца на погрешна врата: најчешће се бринемо о цензури када то ради моћна, централизована држава. Приватни актери могу да цензуришу материјал стално, и то и раде, а плафторме које су на удару не раде то за рачун америчке владе.

Али Џоунс има и једну поенту која се тиче величине. Фејсбук није само још једна друштвена мрежа; он је постао светски бехемот који је у многим земљама постао практично монополиста у свету друштвених мрежа. Постоји много земаља у којима је Фејсбук превазишао мејл као централни канал комуникације, и где функционише као јавно добро. Џоунс неће успети да привуче ни део корисника када га више не буде на Јутјубу и Фејсбуку.

Ово нас даље води до наредног проблема са данашњим универзумом друштвених мрежа, а то је величина доминантних платформи. Фејсбук данас има моћ да цензурише као нека држава, упркос чињеници да је приватна компанија. Њујорк тајмс и Волстрит џорнал могу да ефективно цензуришу Алекса Џоунса тако што га неће објављивати. Али пошто у традиционалним штампаним медијима постоји плуралистичко тржиште, то нема везе; Џоунсови следбеници могу да одаберу неки други медиј. То не важи за друштвене мреже. Лично, мислим да је Алекс Џоунс токсичан и не смета ми што је његова видљивост мања; то ће бити добро за нашу демократију. Али такође ми се не свиђа приватни квазимонопол који Фејсбук показује.

Зато ми се чини да јавна политика мора да охрабри два паралелна развоја. Прво, велике интернет платформе треба да отворено признају да су у ствари медијске компаније, чије одлуке могу да имају велике последице за демократију. То ће довести и до промене легислативе.

Али ово треба да буде само подлога за другу последицу: платформе морају да се смање. Данашњи интернет мора да постане разноврснији, децентрализован, компетитивнији, како би људи добили алтернативу за Фејсбук и Јутјуб. У другачијој политичкој култури и клими, могли бисмо да замислимо да Фејсбук постаје јавно добро, али то није могуће у Америци 2018. године, из разлога политичке поларизације. Права алтернатива била би да се промовише децентрализованије тржиште друштвених мрежа, како би оно више личило на постојећа тржишта новина и телевизије. Шта год да мислите о њима, следбеници Алекса Џоунса треба да имају место на које ће се преселити.

Ова децентрализација донекле се већ догађа. Број корисника Фејсбука и Твитера је или достигао врхунац или се смањује, а на одређеним тржиштима корисници прелазе на енкриптоване платформе као што су Телеграм или WхатсАпп. Претпостављам да већина будућег садржаја који ће бити уклоњен са друштвених мрежа неће бити равнотежно распоређен између Левог и Десног, пошто ми се чини да већину отровног материјала стварају конзервативци. Платформе ће бити на мети конзервативних медија, и вероватно ће почети да губе кориснике од овог тромесечја. То неће бити добра ствар ако сте деоничар, али може да буде добра ствар за демократију.

Јасно је и да наши антимонополски закони морају да се апдејтују за доба друштвених мрежа. Па ипак, и ако америчка влада не може да разбије Фејсбук на неколико мањих компанија, постоје друге одлуке које може да донесе како би лимитирала његову величину. Не мислим да је добра идеја што је Фејсбуку дозвољено да купи Инстаграм и WхатсАпп, или што је Гоогле купио Јутјуб. Те аквизиције могле би да буду законски оборене. А ту је и међународна димензија. Монопол Фејсбука шири се у многим државама, а неке ауторитарне, попут Kине, једноставно су га забраниле. То није добра опција, очигледно, али није јасно ни куда кренути с ове раскрснице.

Друштвене мреже и интернет платформе биле су велики извор слободне мисли, дебате и политичке партиципације, и водиле су иновације у америчкој економији. Али приватни сектор може да цвета само у контексту широке демократске политике, па оне имају одговорност да одрже здравље тог политичког система. То су добро разумели традиционални медији, и ово је лекција коју неки морају да понове.

 

nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here