Fransis Fukujama: Da li je Fejsbuk platforma ili izdavač?

Podelite:

Zamisao da velike internet platforme nisu medijske kompanije nikada nije bila održiva, a protivrečnosti u njihovom javnom izražavanju neutralnosti postajale su sve očiglednije

Prošlonedeljna odluka sajtova kao što su Facebook, Spotify, Apple i YouTube da uklone materijal koji objavljuje teoretičar zavere Aleks Džouns i da blokiraju njegov kanal Infowars upućuje ka akutnoj dilemi s kojom se suočavaju sve platforme društvenih mreža, koje bi da pomire posvećenost slobodi govora i društvenoj odgovornosti sa demokratijama u kojima deluju. Oni mogu da pomire ove ciljeve na duže staze ako oni (i mi) urade dve stvari: prvo, da prihvate činjenicu da su medijske kompanije sa obavezom da rediguju informacije na svojim platformama, i drugo, da prihvate činjenicu da treba da budu manji.

Velike internet kompanije su dosad tvrdile da su zapravo samo neutralne platforme na kojima korisnici mogu slobodno da razmenjuju informacije. Kao takve, one nemaju obavezu da filtriraju taj sadržaj za tačnost, društvene posledice i slično. Njih u ovome podržava član 230 Zakona o pristojnosti komunikacija iz 1996, koji izdvaja ove kompanije od odgovornosti za ono što se pojavljuje na njihovim sajtovima, ukoliko oni ne igraju ulogu tradicionalnih medija kao što su Njujork tajms, Volstrit džornal, CSS ili Fox News. Član 230 donet je kako bi se zaštitila sloboda govora, ali i da bi se promovisao rast i inovacija u tehnološkom sektoru.

I korisnici i javnost bili su zadovoljni tim dilom u narednih nekoliko decenija, kada su se pojavile društvene mreže i kada je masa počela da gravitira ka platformama kao što su Fejsbuk i Tviter. Ali ovi pogledi počeli su dramatično da se menjaju posle izbora 2016. u Sjedinjenim Državama i Britaniji, i posledičnim otkrićem da su se Rusi mešali u izbore u SAD i drugim zemljama. Tu je i naoružavanje društvenih mreža, koje sprovode desničari poput Aleksa Džounsa.

Zamisao da velike internet platforme nisu medijske kompanije nikada nije bila održiva, a protivrečnosti u njihovom javnom izražavanju neutralnosti postajale su sve očiglednije. Od početka su platforme shvatile da moraju da isfiltriraju određeni sadržaj, poput terorističke propagande ili dečje pornografije, a to su radili menjajući uslove korišćenja.

Ali pojavio se mnogo veći problem, za koji su sami odgovorni. Njihov poslovni model sagrađen je na klikovima i viralnosti, zbog čega su podesili algoritme tako da su aktivno ohrabrivali teoretičare zavere, uvrede i drugi sadržaj koji je stvarao interakciju. Ovo je bila suprotnost od ideala javnog emitovanja, koje (po definiciji Saveta Evrope) akcenat stavlja na materijal za koji se smatra da je u javnom interesu. Pažnja korisnika je najdragocenija stvar na internetu, a algoritmi su sve bolje utvrđivali šta korisnici žele da vide ili čuju.

Tradicionalni mediji biraju i organizuju materijal koji objavljuju. Oni to rade zahvaljujući kvalitetnim novinarima i standardima za proveru činjenica. Ali najvažnija je odluka šta će uopšte objaviti. Oni mogu da odluče da objave priče o izbeglicama iz Rusije, o diskriminaciji transrodnih osoba, o borbi majki u Srednjoj Americi i da ih stave na vrh, ili mogu da istaknu kriminalno ponašanje ilegalnih imigranata, mejl server Hilari Klinton, ili političku korektnost na univerzitetima. Zapravo, žalbe konzervativaca na pristrasnost mejnstrim medija nemaju veze sa namernim lažnim vestima, koliko sa selektivnim izveštavanjem koje odslikava ideološku naklonost medijskih kompanija kao što je Njujork tajms.

Ovo je najvažniji smisao po kojem su velike internet platforme kao što su Fejsbuk, Tviter i Jutjub postale medijske kompanije. One stvaraju algoritme koji odlučuju na šta će se limitirana pažnja korisnika fokusirati, vođene (makar dosad) ne nekom širokom vizijom o javnoj odgovornosti, već maksimizacijom profita, što znači da one privileguju viralnost. To je dovelo do velikih reakcija prošlog proleća, kada je na videlo izašlo da je Fejsbuk dozvolio kompaniji Cambridge Analytica da pristupi njihovim podacima i da posredno pomogne Trampovoj kampanji. Do trenutka u kojem je Mark Zakerbeg svedočio pred Kongresom u aprilu, dramatičan je bio zaokret javnog mnjenja prema njegovoj kompaniji i čitavoj industriji. Najvidljivija posledica ove promene u političkoj klimi je zabrana Aleksa Džounsa.

Džouns i njegove pristalice odgovorili su tako što su optužili platforme za cenzuru. U jednom smislu ta optužba kuca na pogrešna vrata: najčešće se brinemo o cenzuri kada to radi moćna, centralizovana država. Privatni akteri mogu da cenzurišu materijal stalno, i to i rade, a plaftorme koje su na udaru ne rade to za račun američke vlade.

Ali Džouns ima i jednu poentu koja se tiče veličine. Fejsbuk nije samo još jedna društvena mreža; on je postao svetski behemot koji je u mnogim zemljama postao praktično monopolista u svetu društvenih mreža. Postoji mnogo zemalja u kojima je Fejsbuk prevazišao mejl kao centralni kanal komunikacije, i gde funkcioniše kao javno dobro. Džouns neće uspeti da privuče ni deo korisnika kada ga više ne bude na Jutjubu i Fejsbuku.

Ovo nas dalje vodi do narednog problema sa današnjim univerzumom društvenih mreža, a to je veličina dominantnih platformi. Fejsbuk danas ima moć da cenzuriše kao neka država, uprkos činjenici da je privatna kompanija. Njujork tajms i Volstrit džornal mogu da efektivno cenzurišu Aleksa Džounsa tako što ga neće objavljivati. Ali pošto u tradicionalnim štampanim medijima postoji pluralističko tržište, to nema veze; Džounsovi sledbenici mogu da odaberu neki drugi medij. To ne važi za društvene mreže. Lično, mislim da je Aleks Džouns toksičan i ne smeta mi što je njegova vidljivost manja; to će biti dobro za našu demokratiju. Ali takođe mi se ne sviđa privatni kvazimonopol koji Fejsbuk pokazuje.

Zato mi se čini da javna politika mora da ohrabri dva paralelna razvoja. Prvo, velike internet platforme treba da otvoreno priznaju da su u stvari medijske kompanije, čije odluke mogu da imaju velike posledice za demokratiju. To će dovesti i do promene legislative.

Ali ovo treba da bude samo podloga za drugu posledicu: platforme moraju da se smanje. Današnji internet mora da postane raznovrsniji, decentralizovan, kompetitivniji, kako bi ljudi dobili alternativu za Fejsbuk i Jutjub. U drugačijoj političkoj kulturi i klimi, mogli bismo da zamislimo da Fejsbuk postaje javno dobro, ali to nije moguće u Americi 2018. godine, iz razloga političke polarizacije. Prava alternativa bila bi da se promoviše decentralizovanije tržište društvenih mreža, kako bi ono više ličilo na postojeća tržišta novina i televizije. Šta god da mislite o njima, sledbenici Aleksa Džounsa treba da imaju mesto na koje će se preseliti.

Ova decentralizacija donekle se već događa. Broj korisnika Fejsbuka i Tvitera je ili dostigao vrhunac ili se smanjuje, a na određenim tržištima korisnici prelaze na enkriptovane platforme kao što su Telegram ili WhatsApp. Pretpostavljam da većina budućeg sadržaja koji će biti uklonjen sa društvenih mreža neće biti ravnotežno raspoređen između Levog i Desnog, pošto mi se čini da većinu otrovnog materijala stvaraju konzervativci. Platforme će biti na meti konzervativnih medija, i verovatno će početi da gube korisnike od ovog tromesečja. To neće biti dobra stvar ako ste deoničar, ali može da bude dobra stvar za demokratiju.

Jasno je i da naši antimonopolski zakoni moraju da se apdejtuju za doba društvenih mreža. Pa ipak, i ako američka vlada ne može da razbije Fejsbuk na nekoliko manjih kompanija, postoje druge odluke koje može da donese kako bi limitirala njegovu veličinu. Ne mislim da je dobra ideja što je Fejsbuku dozvoljeno da kupi Instagram i WhatsApp, ili što je Google kupio Jutjub. Te akvizicije mogle bi da budu zakonski oborene. A tu je i međunarodna dimenzija. Monopol Fejsbuka širi se u mnogim državama, a neke autoritarne, poput Kine, jednostavno su ga zabranile. To nije dobra opcija, očigledno, ali nije jasno ni kuda krenuti s ove raskrsnice.

Društvene mreže i internet platforme bile su veliki izvor slobodne misli, debate i političke participacije, i vodile su inovacije u američkoj ekonomiji. Ali privatni sektor može da cveta samo u kontekstu široke demokratske politike, pa one imaju odgovornost da održe zdravlje tog političkog sistema. To su dobro razumeli tradicionalni mediji, i ovo je lekcija koju neki moraju da ponove.

 

nedeljnik

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here