Галијашевић: Босна претећи гори у пламену исламског радикализма

Поделите:

У ЗАПАДНОЈ јавности поход на Балкан дуго је правдан потребом наставка обрачуна са „црвеном империјом СССР“, касније Русијом и њеним политичким утицајем у Србији и Републици Српској. Чини се да су савремене идеолошке представе о „руској пријетњи“ и наводно активној улози српског народа у њој постале, за западне владе и медије, згодан начин да се различите политике и групе идентификују као деструктивне а да се истовремено исламистички режим у Сарајеву унапријед амнестира од фундаментализма и подршке терористичким групама.

Захваљујући таквом приступу западних сила, јачање ислама у бошњачкој политици постајало је отвореније, агресивније, примитивније, чак дугорочно гледано утицајније него што то пропагандни слогани из западних медија откривају властитој јавности.

„Великодржавна агресија“, „систематско силовање“, „етничко чишћење и прогон на вјерској основи“, гранатирање насеља, снајперска ватра по цивилним циљевима и мучења, приписивани су готово искључиво једној страни – српској!

Лажне вијести као дио мита о „геноциду“ требало је да изазову кумулативни пропагандни ефекат о кривици Срба и „невиним жртвама“ муслиманима. У срцу свега, наравно, стоји Сребреница, мјесто злочина и тријумфа западне и локалне пропаганде. И данас након 25 година.

У ту сврху, владајућа, муслиманска странка СДА осмислила је мноштво јубилеја који су увијек причу о сукобу и кривици враћали на почетак. А прије него што је запуцало, знали су се и кривци и жртве.

Током једног од сребреничких „јубилеја“, прије тачно пет година, Александар Вучић као премијер Владе Србије нападнут је у Сребреници пред очима западних дипломата из Њемачке, Аустрије, Словеније и Хрватске, те бившег америчког предсједника Била Клинтона.

Одмах након тога покренут је „британски напад“ на Србију у Уједињеним нацијама приједлогом резолуције о тзв. геноциду.

Изгледа да су данас многе лекције из блиске прошлости заборављене.

У познатом „процесу Исламској декларацији“ на коме су муслимани тужили и судили муслиманима, Тужилаштво БиХ заступала је Едина Решидовић а предсједник судског вијећа био је судија Ризах Хаџић. Том приликом 1983. осуђено је дванаест муслимана предвођених Алијом Изетбеговићем на 90 година затвора.

У овом процесу први пут је употријебљен појам кривично дјело – етничко чишћење. За то је заслужан др Фуад Мухић, који је тврдио да су њих тринаесторо заговарали „етнички чисту Босну“, што ће се непуну деценију послије показати тачним.

Тадашњи савезни секретар СУП СФРЈ Стане Доланц проширио је заговарање етничког чишћења и на Косово.

Интересантно је да су у вријеме овог процеса најоштрије реаговали тада комунистички прваци, муслимана у БиХ.

Тадашњи предсједник Скупштине СФРЈ Раиф Диздаревић је изјавио да иза фундаменталиста из БиХ стоји Америка, а то исто је поновио и Нијаз Дураковић уз напомену да је „Изетбеговићева група у контакту са ЦИА“.

Током посјете Багдаду, тадашњи предсједник ЦK СK БиХ Хамдија Поздерац је за Изетбеговићеву групу рекао да су агенти иранског ајатолаха Хомеинија.

Само изван Босне и Херцеговине јављали су се гласови емпатије и разумијевања: Добрица Ћосић, са 12 академика, потписује петицију тражећи помиловање, чак се и преко кардинала Кухарића и папа заузимао за њих…

Суђење је било основано јер за Алију Изетбеговића ислам је озбиљан, динамичан и практичан начин живота, објављен са циљем да уреди живот у његовој практичној форми и да конкретну стварност потчини својим критеријумима.

Свакако, Изетбеговићеве теорије („Ислам између истока и запада“ и „Исламска декларација“) представљале су, у стварности, примитивни политички програм изградње друштва и државе својствен само средњем вијеку Блиског истока.

„Ислам своју улогу може обавити само на синтези теоријских упутстава и практичног дјеловања“, истицао је ментор Алије Изетбеговића, познати усташа, по коме су у Сарајеву назвали улицу и школу – Мустафа Бусулаџић.

По његовом увјерењу, човјечанство, нарочито у овом времену, неће да слуша само учење, а да његову потврду не види у практичном животу.

Ово учење и ове идеје данас, као повампирени политички концепти, пријетећи одзвањају у умовима и осјећањима данашњих Бошњака. Таква свијест се гради из дана у дан.

Брине ли неко што та „филозофија“ данас ликује због протеста у Србији?
Чини се да се у протестима препознаје матрица „петог октобра“, тежња да се власт освоји на улици, те да се пониште резултати тек одржаних избора и сруши Устав Србије.

Ситуацију користе политички плаћеници у Србији, хулиганске групе под надзором обавјештајаца хрватске службе СОА подржане криминалним групама и нарко-картелима, повезаним с властима из Подгорице и њиховом службом АНБ.

Док се на улици покушава ослабити Србија, Босна пријетећи гори у пламену исламског радикализма; Хрватска пламти усташоидном мржњом; у Црној Гори прогањају Србе и Српску православну цркву, а Македонија, ничија и свачија, окреће главу од Србије.

За западне силе ово су идеални услови за покретање непотребног и углавном штетног дијалога о Косову.

Прижељкивани и креирани услови за тзв. бриселски дијалог.

        Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here