Галијашевић: Kaко је Бакир Изетбеговић уз помоћ Мектића, Иванића и Шаровића у име БиХ, објавио рат Русији и Србији

Поделите:

Случај Прилепин сигурно није мали инцидент, као што није могуће ни то да је у доношењу одлуке о забрани уласка великом руском књижевнику учествовао само један човјек, шеф ОБА-е Осман Мехмедагић или да је ОБА, без знања Бакира Изетбеговића, СДА и Савјета министара БиХ, сама ушла у ову авантуру, Јасно је то поручио предсједник Републике Српске Милорад Додик затраживши хитан одговор на питање ко је све знао и учествовао у забрани уласка руском књижевнику. Прије свега, Иванићев кадар Трифко Буха, као замјеник и као шеф специјалних операција, у том послу био је не само као пасивни оперативац него и као иницијатор процеса идентификације „опасних странаца по БиХ“.

У систему управљања и надзора извршне власти над Обавјештајно безбједносном агенцијом незаобилазни су Денис Звиздић, Мирко Шаровић и Вјекослав Беванда. Прецизније: Предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић искључиво је одговоран за надзор и усмјеравање рада агенције као и обезбјеђивање законитости у њеном раду. Одлуком Предсједавајућег савјета министара сходно члану 12 Закона о ОБА успоставља се Извршни обавјештајни одбор који поред предсједавајућег чине и његови замјеници из реда српског и хрватског народа. Али – да ли је Мирко Шаровић Србин?! Годишњу платформу обавјештајне политике ипак одобрава Предсједништво БиХ а то значи: Бакир Изетбеговић, Младен Иванић и Драган Човић. Зато није само питање зашто је Драган Мектић овјерио Регистар опасних странаца. РОС, који је Русију ставио у исту раван са Исламском државом и Ал каидом започиње са вољом и мржњом Бакира Изетбеговића и Младена Иванића који су креирали годишњу платформу рада ОБА, наставља се Денисом Звиздићем и Мирком Шаровићем, одговорним за законитост рада ове отуђене службе а завршава се стварним оперативним извршиоцима: Осмицом и Бухом.

Управо зато, „случај Прилепин“, привидно само симболично а у бити суштински битно и потпуно јасно, сврстава БиХ у војни табор НАТО земаља; тачније западних земаља који су Русији објавили рат агресивном војном доктрином и праксом; економским санкцијама, специјалним безбједносним и обавјештајним операцијама, прогонима…

Није само Русија добила тај статус у РОС-у (занимљиво да назив „тајног списка и регистра носи назив шиптарске специјалне јединице на Косову), тај статус има и Србија. Многи интелектуалци и аналитичари из србије, бајкери и експонирани вјерници и српске патриоте су добили своје мјесто у РОС-у и забрану уласка у БиХ.

С друге стране, Муслиманско братство и њихове идејне и војне вође нису у њему!!!
Џихадисти и терористи које прогони запад изједначени су са грађанима Русије и Србије. Муслиманско Сарајево то није учинило само зато што је опсједнуто или заведено усташким наслијеђем, па као НДХ 1941, објављујући рат Сједињеним Америчким Државама, вјерује у домете те политике и заблуду да ће наштетити правој свјетској сили.

Мета свакако није Русија јер је Русија њима недостижна. Мета је Република Српска.

Држава која дефинише Русију као свога непријатеља није нимало поуздан партнер за било какве инвестиције или геополитичка улагања. Зато Сарајево увјерава Русију па и Србију да су непожељни у БиХ како би Републику Српску ослабила и остала без важне подршке, смањила руско интересовање за БиХ а ограничила Србију у дјеловању на Балкану.

Босна и Херцеговина, заједно са Косовом (шта год оно у политичком и правном смислу покушавало да буде), представља политички неуређен, безбједносно и одбрамбено недефинисан, радикално исламизирани и криминализован простор, који извози нестабилност, сукобе и тероризам а за то има подршку и западних и исламских држава – отворену подршку у Европи и ван ње.

У Босни и Херцеговини дјелује бројна и фанатична мрежа насилних екстремиста и терориста. Она је организована кроз разне облике привидно хуманитарних, образовних и вјерских организација. Та мрежа формирала је своја антиуставна насеља, класичне терористичке кампове у којима обавља разне специјалистичке обуке, проводи програм вјерске радикализације, и организује слање бошњачких младића и цијелих породица на најгора ратишта у историји ратовања. На ратишта на којима не постоје Женевске и друге конвенције, на ратишта на којима се дрогирана дјеца користе као бомбаши самоубице, на којима се брутално и пред камерама врше ритуална одрубљивања глава цивилима и војницима и од тероризма прави класична естрада која путем западних медија допире до сваке земље, народа, сваке породице и сваког човјека. Све ово што се дешава у Босни и Херцеговини као највећој бази и јединственом терористичком кампу Ал каиде у Европи, као дубока антицивилизацијска појава, је превасходно безбједносни проблем на који држава не реагује ниједном – баш ниједном адекватном безбједносном мјером. То се више не може сакрити али и не жели.

Ипак – то су познате чињенице – Бакир Изетбеговић и Хашим Тачи, баш као и Осмица, Џаферовић, Харадинај и слични, су и у Србији и Републици Српској, „прочитане књиге“, радикални монструми чије је непријатељство, антисрпска оријентација и мржња, видљива, очигледна и препозната. Јасно је да постојање познатог непријатеља и сазнање о њему, значај тог непријатеља и његове могућности умањује и такав познати непријатељ представља мањи проблем од полтронског односа и издајничке политике, одсуства јасне националне политике у појединим странкама у Републици Српској удруженим у тзв. Савез за Побиједе. Стварни проблем српског народа, Републике Српске и Србије је постојање националних издајника на највишем политичком нивоу и завјера ћутања од стране њихових партијских колега, прозападних медија, невладиних организација и необавијештених грађана о природи њихових активности, које су потпуно видљиве.

Ако неко мисли да постоји могућност компромиса и да је због српског јединства потребно разговарати са овим снагама, онда се тај заиста налази у трагичном неразумијевању стварних прилика. Те снаге треба поразити јасном националном идејом и државотворном политиком заснованом на националном интересу очувања мира и функционалности државе. Може ли било који народ правити компромисе на рачун ових, дубоко историјско оправданих стремљења која представљају смисао највишег народног интереса? Поразити те снаге значило би одсјећи крила исламском фанатику, Алијином сину, насљеднику идеје и политичког циља стварања Исламске државе на тлу БиХ.

У начелу, ови људи су дио субверзивне и криминогене мреже која прислушкује владине званичнике и најважније личности у Српској и кроз Оперативно-обавјештајни продор „УШЋЕ“ изводи сложене операције тајних претреса појединих локација, на које често или повремено долазе одговорне политичке личности Србије те тајно их прате, снимају, анализирају њихово кретање и на територији Србије и ван ње.

Ти подаци се размијењују са Тајном службом Хашима Тачија на Косову и са Средишњом обавијештајном агенцијом – СОА, Републике Хрватске.

У начелу овакву БиХ и Косово везује Ердоган и неоосмански пројекат „Зелене трансверзале“ – везује их исти политички циљ и непријатељство према Србима али и вјерски циљ, да на крају политичког пута већ изграђено исламско друштво на БиХ и Косову и изабрана исламска власт, обзнане постојање Исламских држава по угледу на Турску и Иран: ауторитарне државе, које на сличан начин његују специфични дуализам теократске државе републиканског уређења: ислам и република! Ипак су те политике Ердогана, баш као и Британије и Њемачке, бесмислена холограмска политичка пројекција списка жеља и неких геополитичких могућности које се никада неће моћи реализовати. Обмана.
Ердоган је својим плановима и тежњама недвосмислено и константно узнемиравао Балкан – његове изјаве никада нису производиле равнодушност али он постаје, све више, политички мртвац, који се пред политичку смрт само снажно бацака рукама и ногама, док се цјела Турска гуши у америчким економским санкцијама као и у клинчу Ататуркових присталица и исламиста; Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних. Опада бруто национални доходак, вањскотрговинска размјена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби: у Турској права криза тек куца на врата и „султанова“ самоубилачка политика је константа упркос скоро потпуне турске зависности од Русије.
Турска у ствари на Балкану превише ризикује задржавајући исти курс у БиХ какав је имала док се чинила лојалном и поузданом чланицом НАТО-а и наставком давања подршке Бакиру Изетбеговићу и СДА; када се узме у обзир важност партнерства са Русијом Ердоган је увјерен да Балкан у међусобним односима са Русијом није дошао на дневни ред и чини све да у БиХ подржи оне снаге који упорно руше Републику Српску.

Турска је и као рањени киклоп који жели данас тежиште геополитичких сукоба пренети на Балкан и тиме отворити нови фронт између Трампове Америке и Русије. Само због тога Бакир Изетбеговић срља у авантуру сукобљавања Бошњака са Русијом, призивајући нове жртве властитог народа. Подсјећа то на авантуру и жртвовање које је велики Меша Селимовић описао у књизи ”Дервиш и смрт”, када су потпуно бесмислено, ничим оправдно ратовали и гинули босански муслимани у Хоћину, у славу и за интерес османског царства.

Када својим љубоморним исламистичким очима погледа руске успјехе на Блиском истоку, руско партнерство са Сиријом и Ираном па добре односе са Саудијском Арабијом, Египтом и Израелом, Ердоган је свестан да се Турска показује у том одмјеравању слаба и зависна држава, као што се показује слабом и око геополитичког натезања са САД. Само због тога, Ердоган и његови сарадници покушавају уз помоћи насљедника Алије Изетбеговића и његових радикала отворити нови фронт, за који Русија још увијек није заинтересована јер жели завршити започете послове прије него што уђе у нове сложене пројекте. Зато се Бакир и „сарајевска БиХ“ заплиће у ноге Русије на исти начин на који су то радиле Грузија и Украјина некад а још увијек некажњено и Црна Гора.

Јасно је да је Русија свјесна како се Изетбеговићевим активностима мање наноси штета њој али уочава да се шири линија фронта дуж цијеле границе са важним партнером: Србијом. А Србија се више не смије само бранити у Београду него и у Бањалуци и Сарајеву.

Предсједник Русије рекао је једном приликом историјски важну геополитичку максиму и поуку за све државнике и политичаре: „Не пада нам на памет да икада више дозволимо непријатељу да против нас води рат на територији наше државе“. Зато је Русија вратила Крим, подржала народни, антифашистички отпор у Донбасу и у Сирији учинила све да линија фронта, у неизбјежном сукобу који планира непријатељски оријентисана алијанса, буде што даље од руских граница, јер се тако на најбољи начин брани властити народ.

Српска и Србија су много научиле из тога и, очито, због тога су водиле активну политику сарадње са земљама Евроазијског савеза, гдје им и јесте мјесто, са кога ће дефинитивно, одбацити идеолошку фантазију о само једном путу, ка Њемачкој Европи. Значајне су поуке из историје братског и оданог народа те његове велике државе, али је дошло вријеме да се ревалоризује све оно научено из властите историје страдања?!

Јасно да стратешком угрожавању руских интереса на Балкану сиромашна, растројена, биједна и неважна Босна и Херцеговина може само допринијети у мјери сардине која јуриша на плавичастог кита или комарца на леђима слона.

Зато је забрана уласка Прилепина, прогон неколико руских држављана и доношење тајних црних листа на којој су мотористички клубови, књижевници и новинари из Русије за Русију само познати методолошки постулат поданичке свијести и културе сродног народа и исказивања лојалности држава, етницитета и политика које кроз вијекове функционишу као слуге великих сила и никада нису показали способност изградње властите државе ни испољавали одговорност према потреби уређења народног живота.

Та политика и тај друштвени менталитет вређајући Русију и, игноришући њену моћ и величину, поново јасно, уз помоћ домаћих издајника, објављују рат Србима и Републици Српској.

Питање које се неизбјежно поставља јесте: постоји ли, уопште, преговарачка воља и потенцијал код Бошњака, који би значио свијест о нужности уважавања минималног српског интереса и колико је реално очекивати промјену дугорочних стратегија сукоба које политичко Сарајево нескривено и агресивно заступа?!

Одговор се нуди сам по себи: Република Српска мора сама мислити на себе и своје интересе а то значи мислити на подршку Србије и савезништво са Русијом, као најважнијим тачкама линије одбране властите државности потврђене Дејтонским споразумом.

Да би то успјешно учинила мора са јавне сцене уклонити домаће издајнике, инсталиране као политички и обавјештајни пројекти АИД-а и Изетбеговићеве тајне полиције, који извршавајући налоге политичког Сарајева чине све да доведу у питање постојање Републике Српске, што за посљедицу може имати и довођење у питање „Дејтонске БиХ“ а то значи и било какве БиХ.

И Република Српска и Србија морају повећати своју одбрамбену моћ и не бити заслијепљени идеологијом евроунијатства, том фаталном, побједничком идеологијом традиционалних српских и руских напријатеља, и бити спремни за изазове који стоје пред њима. Тек након тога, оно што ће бити врло тешко, најважнији лидери Срба и Бошњака, уз помоћ партнера, озбиљнијих од Ердогана и његовог оронулог халифата, требају покушати превазићи сукобе и договорити усаглашен наступ са циљем и концептом очувања минимума заједничког интереса а посебно мира и безбједности у региону.

Правда

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here