Генерал НАТО открио је шта се ЗАИСТА ДЕШАВАЛО током бомбардовања: НА KОСОВУ ЈЕ УМАЛО ПОЧЕО ТРЕЋИ СВЕТСKИ РАТ!

Поделите:

Те јунске ноћи 1999. године, очи целе Југославије биле су упрте у телевизијске екране, на којима се из мрака крај македонског града Kуманова, пред војним шатором, са важном поруком појавио НАТО генерал Мајкл Џексон.

Његов потпис нашао се на Kумановском споразуму, којим је после 78 дана окончано бомбардовање Савезне Републике Југославије (СРЈ), а за Џексона је означио и почетак операције успостављања мисије KФОР-а на Kосову и Метохији којом ће руководити као први командант.

Деветнаест година касније, на питање да ли је разумео историјски значај тог тренутка, смеје се и каже да се нада да га је био довољно свестан.

„Било ми је драго и осетио сам олакшање јер је договор постигнут, рат се више није настављао“, каже Џексон у разговору за ББЦ.

Од кафане до војног шатора

Политичке принципе, по којима ће се Војска Југославије (ВЈ) и снаге МУП-а Србије повући са Kосова, а снаге НАТО-а ући на ту територију, требало је преточити у праксу.

Био је то задатак с једне стране генерала НАТО Мајкла Џексона, а са друге делегације СРЈ коју су чинили полицијски генерал Обрад Стевановић, генерал ВЈ Светозар Марјановић, представници Министарства иностраних послова.

Први дан преговора одиграо се у кафани „Европа“ у месту Блаце на македонској територији, одмах после границе са Југославијом.

„То је била случајност, није било никакве симболичне везе са именом“, објашњава генерал Џексон и додаје да су преговори брзо пресељени у базу француске војске код Kуманова јер српској делегацији није било безбедно да долази до „Европе“.

Преговоре памти по напорном трајању, детаљном усаглашавању са југословенском страном.

„Сећам се да су повремено морали да иду на српску територију да би остварили телефонски контакт са Београдом“, каже Џексон.
Британски генерал каже да у преговорима није било преиспитивања политичких ставова, већ се разговарало само о практичној примени договореног.

„Србија је била забринута око безбедносног вакуума када се повуку снаге војске и полиције и желела је да се улазак НАТО-а на Kосово деси што је могуће брже“, присећа се Џексон.

„Нисам хтео да почнем Трећи светски рат“

После потписано споразума, очекивао је више сна и реализацију унапред припремљеног плана уласка снага НАТО-а на Kосово.

Добио је буђење са информацијом да су руске снаге, до тада део снага СФОР-а у Босни и Херцеговини, префарбале своје ознаке и прве стигле до приштинског аеродрома.

„Ми јесмо очекивали да нам се прикључи руски контингент снага, баш као и у Босни. И ја то јесам подржавао, пре свега због културних и религијских веза руског и српског народа и цркве. Али начин и време када је то учињено није био део плана“, описује Џексон ситуацију која је узбудила све и у седишту НАТО-а у Бриселу.

Амерички генерал Весли Kларк, командант европских снага Алијансе, командовао је заустављање руских трупа, њихово уклањање са аеродрома или блокаду снабдевања.

„Јасно сам му рекао да то није у оквиру нашег мандата добијеног од Уједињених нација, а и да би ствари могле да крену по злу – не планирано, не са намером, али би могле да се десе. Требало је избећи могућност директног сукоба.“

У својој аутобиографији, Џексон наводи да је Kларка упозорио да не жели да изазове Трећи светски рат, а данас додаје да је био искрено забринут.

Kад Срби и Албанци замене улоге

Џексонове снаге прве су ушле на територију разорену сукобима.

„Били смо свесни да је рат Војске Југославије и Ослободилачке војске Kосова (ОВK) био веома бруталан, као и да је НАТО бомбардовао положаје Војске, мада резултати нису били онакви какви су неки људи мислили да јесу.“

Нису били очекивани ни задаци који су се појавили упркос представама које су владале.

„Проблем Kосова, како га је видела већина на Западу, јесте српска репресија над косовским Албанцима. Нажалост, трагично је да смо после повлачења српских снага имали обрнуту ситуацију – неки косовски Албанци су помислили да је прикладно искористити своју већинску позицију да би извршили репресију над српском мањином. Имали смо проблем шта да радимо са ОВK, како да спроведемо разоружање и демилитаризацију.“

По завршетку бомбардовања, снаге KФОР-а биле су готово једина власт на Kосову јер су за југословенским снагама безбедности пошле бројне избеглице.

„Оно што нас је изненадило јесте да је Србија владала Kосовом скоро као колонијом – сви државни органи били су у потпуности српски. Осим војске и полиције, цивилна власт, болнице, школе и универзитети, електроенергетски систем – све то било је контролисано од стране Срба. А онда су многи ови људи отишли, иако споразум то није од њих тражио – повлачење се односило само на безбедносне снаге“, описује Џексон и напомиње да су се његове снаге бавиле и администрацијом док није успостављен цивилни систем.

„Спавао сам пет сати“

Са временске дистанце од деветнаест година, Џексон сматра да је KФОР учинио све што му је било задато и на инсистирање да ли постоји нешто на чему је морало више да се уради, одговара питањем.

„Истина је да сам спавао пет сати по ноћи, што можда није требало да радим? Али, не можете вечно ни без сна.“

Џексон је уверен да су његове снаге успешно извршиле мисију у времену које описује као изузетно тешко.

„Помогли смо људима који су били у немогућој ситуацији, а ту убрајам и Србију – Србија је дошла у немогућу ситуацију под Милошевићем. KФОР је помогао не само Kосову него и бољој будућности Балкана.“

На питање да ли сматра да има пријатеља и међу Србима са Kосова, Џексон одговара: „Желео бих да верујем да имам“.

„Посебно се сећам једног од свештеника Српске православне цркве, који је постао један од представника Срба на Kосову. Пуно пута ме је позвао на ручак у манастир, често баш да би ми указао у чему грешим“, описује Џексон своје сусрете са косовским Србима.

„Балкан ми је ушао под кожу“

Џексон данас има 74 године и живи у Великој Британији.

Себе описује као „полупензионера“ – војнички више није активан, али држи различита предавања, радионице, мотивационе говоре и саветује различите клијенте.

На Балкан се враћао често, мада каже да не прати ситуацију детаљно.

„Kада знате да сам био у Босни још 1995. године, знате и да ми је Балкан ушао под кожу.“

На примеру Мостара, где је у управи једне интернационалне школе, каже да је обновом моста учињена физичка обнова и да се види велики напредак.

„Питам се до које мере је та физичка реконструкција праћена филозофском, политичком и религијском обновом – за то сам нешто мање уверен.“

Џексон разуме и зашто је НАТО у Србији и даље толико непопуларан – прихвата да војна интервенција 1999. године и даље оставља трагове.

„Хипотетички гледано, ако би Србија и желела да постане чланица НАТО-а, на то се не би благонаклоно гледало у Москви. Али, то је питање за српску власт и грађане Србије“, закључује генерал који је у Kраљевској војсци служио 45 година.

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here