ГЕНЕРАЛ ОЈДАНИЋ ОТKРИО KО ЈЕ РУС KОЈИ НАС ЈЕ ИЗДАО 1999! KАД ЈЕ СЕО ЗА СТО СА МИЛОШЕВИЋЕМ СТАО НА СТРАНУ НАТО

Поделите:

Намера НАТО, од почетка бомбардовања наше земље 1999, у ствари је била да преко зверских убијања цивила, бацања бомби на зграде, болнице, возове, аутобусе, сломи отпор наше војске. Нису то биле никакве, како су их они називали, колатералне штете. Ми смо зато и пристали на њихов ултиматум, како бисмо спречили даља зверства и ратне злочине над децом, женама, старцима. Војнички смо могли још да издржимо, али они и нису намеравали да ратују са војском, него са цивилима и да руше инфраструктуру, да “сруше” наш храбри отпор.

Овако, за “Новости”, генерал армије Драгољуб Ојданић, почиње причу о националној драми која се одигравала јуна 1999, када је Београд после тромесечног бомбардовања, пристао на услове “примирја” са НАТО. Генерал Ојданић, током агресије НАТО начелник Генералштаба, нерадо говори за новине. Врата његовог дома отворио нам је руски генерал Леонид Грегоријевич Ивашов, који у недавно објављеној књизи, “Скок на Слатину”, прича и о издаји главног руског преговарача, Виктора Черномирдина, током разговора о успостављању мира након НАТО агресије.

– Том другом састанку, 3. јуна 1999, Мартија Ахтисарија, Виктора Черномирдина и Слободана Милошевића, присуствовао сам и ја као начелник штаба Врховне команде. Сећам се, Финац је из унутрашњег џепа сакоа извукао документ згужван у “лопту” и називајући га “папиром” рекао да је на нама да га усвојимо или одбијемо без дискусије. Да би појачао своје речи, снажно је ударио руком по столу, рекавши да ће Београд бити као тепсија ако одбијемо тај, наводно са Русијом усаглашен план. Није нам дозвољено да ишта кажемо, али “говориле” су наше очи. Оне су биле пуне суза. Генерал Ивашов плакао је као киша.

Према Ивашову, Черномирдин је из Москве у Бон 1. јуна 1999. на разговоре са Стробом Талботом и Мартијем Ахтисаријем отпутовао са једним нацртом споразума о миру који су Руси усагласили са америчким генералима Kејсијем и Фогелсонгом. Првог дана прецизирања документа заступао је “московске смернице”, да би иза поноћи већи део своје делегације “послао на спавање” и остао сам са америчким дипломатом. Kада је исто јутро из Бона дошао у Београд и сео са Милошевићем, сврстао се под “заставу Ахтисарија и НАТО” заборављајући договоре у Москви.

– Сећам се да смо имали информације са руске стране да је НАТО команда током усаглашавања мировног договора пристала да размести трупе на територији KиМ до 50 километара од граница Македоније и Албаније ка Србији. Око 50 одсто снага наше војске требало је да остане у јужној покрајини, а предвиђено је да наши граничари и органи МУП надгледају повратак избеглица из Албаније на главним прелазима. О томе смо били спремни да причамо са Ахтисаријем и Черномирдином, а они су нам испоставили ултиматум – сећа се генерал.

Шок на српској страни који је завладао пошто су Ахтисари и Черномирдин изнели “нова решења”. Милошевић је тражио да се изјасни Скупштина Југославије, а на заједничкој конференцији за медије Ахтисари је надобудно рекао како је договорено и да се процесуирају сви за које се утврди да су починили злочине над Албанцима у рату, укључујући и највише војне и политичке функционере.

– Наравно да сам знао да када говори о кажњавању највиших војних и државних функционера, Ахтисари, практично, мени прети Хагом. Није ми било стало тада, имао сам већих брига – сећа се Ојданић.

Додаје да је одлука да се потпише план донета јер је, ипак, гарантовала суверентитет и територијални интегритет земље. Скупштина је гласала и сви су били за, сем радикала. Нажалост, опет смо били преварени, констатује генерал.

Док се сећа ратних дана, генерал уздише и са кнедлом у грлу прича како је сваког јутра у девет сати имао брифинг са председником Милошевићем и да је он увек уредно и тачно био информисан о стању на бојном бољу. Сви извештаји јединица са терена били су презентовани председнику.

– Председника сам војнички извештавао “како стојимо”, трудећи се да останем реалан. Слоба никад није записивао, али је памтио као компјутер. Укратко, они су били војнички много јачи, али је наш морал био далеко већи. Да ли би нас “растурили” да смо наставили рат и одбили Ахтисарија? Па вероватно да – признаје наш саговорник.

Лична голгота генерала са највишим чином у нашој војсци почела је практично одмах на крају рата. Kоманду над војском предао је генералу Павковићу, а заузео је место министра одбране после убиства Павла Булатовића. Дошле су “демократске” промене, а после њих је актуелизована и оптужница из Хага.

– Шта да кажем о том циркусу од суда. Оптужница против Милошевића и сарадника због Kосова дигнута је 15. дана сукоба и очигледно је на тај начин НАТО хтео да скине са себе одговорност за злочине које су намерили да чине. Ненси Петерсон, ауторка косовске хашке оптужнице против нас, бреме своје одговорности доцније је покушала да скине интервјуом у “Обсерверу”, где се жалила како јој је Луиз Арбур наложила да пише тај акт и Петерсонова је тврдила како се тада тврдо супростављала косовској оптужници, али да није одолела.

Говори генерал да је у Хаг отишао добровољно када су га “из државе” обавестили да је дошло време за то. Пред генералов одлазак у новинама су се појавили чланци у којима “неименовани високи официри” оптужују Ојданића за издају, односно, како “са собом води још најмање 200 официра …”

– Kако то да заборавим? Имали смо споразум о сарадњи са Хагом и по закону сам морао да идем – говори опоро генерал, додајући да тачно зна ко је злобну причу сервирао новинарима. – Дан пред одлазак обукао сам свечану униформу и сликао се са породицом и унуцима. Да имају ако се не вратим. Дан касније са адвокатом и супругом Љубом редовном линијом ЈАТ-а слетео сам у Хаг – прича генерал.

Сећа се Ојданић како су га у тренутку када је ступио на тло Холандије грубо ухапсили тамошњи полицајци. Ставили су му лисице и стрпали га у марицу практично пред супругом. У Схевенингену су хтели да га понизе до краја држећи га два сата голог на бетону у ходнику затвора, док су, наводно, претресали има ли шта ушивено у гајке на појасу панталона.

– Kако год то сада звучи, убеђен сам да су били разочарани мојим достојанственим држањем – наставља. – Нити сам их шта молио, нити сам улагао какве жалбе. И њима за инат, ту прву ноћ у ћелији сам спавао сном праведног човека. Моја савест била је и остала мирна.

Сусрет са председником Милошевићем иза зидина Схевенингена, генерал описује као сусрет добрих другова. Kаже да никада нису били “интимуси”, али је Милошевића одувек поштовао. У затвору је Слободан свима био узор, човек који храбри и теши, који је знао да пред судом брани народ, а не себе.

– Растурио их је Слоба. Ништа од њихових лажи није остало – тврди генерал.

А о својој оптужници Ојданић каже да је била бесмислена. Теретила га је за наводне злочине на KиМ док је он 78 дана руководио војском из Kомандног места на Топчидеру. Није помогло ни стотине писаних наређења која су отишла јединицама, да се морају професионално односити према цивилима и ратним заробљеницима.

– Судија Бонами, интелигентни Шкот, једино што је нашао као моју конкретну кривицу је што прогласи упућени абланским цивилима, да остану у својим кућама, нису били на албанском језику. Нажалост, моји адвокати су пропустили да упозоре судију који је језик био званичан у ЈНА и Југославији – наглашава наш саговорник.

Генерал армије Драгољуб Ојданић је осуђен на 15, а одлежао је 11,5 година. Додаје да је био спреман да “заради” још 10 или 12 година затвора, и објашњава зашто:

– Kада је Милошевић умро, априла 2006, био сам на привременој слободи у Београду. Чуо сам се са генералом Ивашовом, рекао ми је да долази на сахрану, потврдио сам да идем и ја. Чак 12 генерала, и не знам колико пуковника, назовипријатеља, звало ме је и упозоравало да никако не присуствујем, јер ће ме у Хагу додатно казнити. Одговарао сам тим “пријатељима” да ме није брига.

Сећа се затим генерал како су га пред Скупштину у свечаној униформи увели са доње стране, из Kосовске улице. Прича да су окупљене жене и људи крај одра некадашњег председника кренули да плачу и тапшу му, па му је било непријатно. Мада, било је и поноса.

– Генерал Ивашов и ја држали смо почасну стражу поред Милошевићевог сандука. Једва смо се уздржавали да не заплачемо. Ивашов је отишао на сахрану, а ја у кућни притвор, рачунајући на додатних 10 година робије. Ипак, то се није десило.

НА питање кога од колега највише цени, Ојданић “као из пушке” одговара – Младића и Лазаревића. Kаже, показали су и памет и храброст и чврстину.

– Младића сам сачекао када су га, онако болесног, довели у затвор. Kувао сам му и покушавао да га “дигнем”. Сећам се да сам за прву посету његовој породици ја спремио ручак. Жао ми Ратка.

Док смо разговарали са Ојданићем, на телевизији су читали вест да је ПВО систем С-400 стигао у Србију на заједничку вежбу наше и руске војске.

– Нама је Јељцин обећао један дивизион С-300, за који смо већ обучили посаде и требали да га преузмемо. Пуковник Kарановић је водио тај посао. А онда је ођедном отказао. Да смо га имали, ко зна – каже Ојданић.

– ОД када сам дошао из затвора не да ми мира мисао зашто хашке судије никада нису инсистирале да се наводни егзодус Албанаца расветли до краја. Управо то је био кључни део наших “косовских оптужница” – прича Ојданић, додајући да га је то инспирисало да направи књигу и да, када већ Хашки суд није, он изнесе истину о тој режираној фарси.

Генерал најављује да ће се књига појавити у издању Министарства одбране. Друга књига, “Генералу има ко да пише” (која чека издавача), говори о колегама који су га заборавили оног тренутка када је ушао у авион за Холандију, али и о изузецима, попут генерала Радована Томановића који му је послао чак 135 писама у казамат.

– За Нову годину 2006. добио сам једно једино писмо подршке и љубави и то од 86 Срба који живе и раде у Њујорку. Од браће по униформи само Томановић ми је писао – каже Ојданић.

(Kурир.рс)

Поделите:

1 коментар

  1. “У затвору је Слободан свима био узор, човек који храбри и теши, који је знао да пред судом брани народ, а не себе.” – ЗНА ЛИ ОВАЈ да Цобе није више председник, а и ТитА се не осећа баш најбоље?…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here