Globalistički lament ili kako Špigl vidi situaciju u svetu

Podelite:

Poslednjih godina liberalna demokratija nije uspela da ispuni neka od svojih glavnih obećanja, što je dolilo ulje na požar neliberalizma

Ruski predsednik Vladimir Putin nije mnogo zainteresovan za fudbal. On je više tip za borilačke veštine, a voli i hokej na ledu. Ali kada Svetsko prvenstvo u fudbalu počne u četvrtak u Moskvi, Putin će hteti da bude savršeni domaćin. Logo takmičenja je fudbalska lopta sa zvezdama iza nje, stilizovana tako da asocira na Sputnjik, a milijarda ljudi će pratiti događaj koji Putin nastoji da iskoristi tako da prikaže Rusiju kao snažnu i modernu zemlju.

Tokom probe koju je predstavljao prošlogodišnji Kup konfederacija, Putin je održao pozdravni govor u kojem je govorio o ,,besprekornoj, fer i poštenoj igri…do samog kraja meča“. Sada je vreme za glavni događaj, za Svetski kup, što Putinu daje šansu da reklamira svoju zemlju celom svetu.

Svetsko prvenstvo će, međutim, biti samo delić velikog festivala autokrata iz 2018. Turski glasači će 24. juna izaći na birališta po prvi put od kada su odobrili ustavne reforme predsednika Redžepa Tajipa Erdogana prošle godine. Rezultati glasanja će po svemu sudeći da zacementiraju njegovu faktički apsolutnu vlast do 2023, ili čak još duže. Ukoliko propusti priliku da u prvom krugu izbora osvoji apsolutnu većinu – što je svakako moguće kada se ima u vidu rastuća inflacija u zemlji – onda će izaći na drugi krug. Rezultat će verovatno biti Turska – zemlja u kojoj je oko 170 novinara iza rešetaka i gde je od pokušaja puča pre dve godine do sad preko 70.000 ljudi uhapšeno (često bez ikakvih osnova sumnje) – koja će biti još autoritarnija nego što je danas.

A tu je i Donald Tramp koji, nakon što je samit G-7 u Kanadi pretvorio u farsu, kreće u Singapur kako bi se u utorak sastao sa severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom. A mnogi stručnjaci su ove nedelje tvrdili kako je najveći dobitnik tog susreta zapravo kineski predsednik Si Đinping, čovek koji predstavlja veći izazov za zapadnu demokratiju od svih drugih.

Kod kuće, Tramp nastavlja svoj napad na široko prihvaćene norme ponašanja jednog predsednika. On ima ,,apsolutno pravo“ da sebe pomiluje u ruskoj aferi, rekao je nedavno – a onda je poludeo u Kanadi, kačio se sa svojim saveznicima i povukao svoju podršku za završno saopštenje samita tvitom iz svog aviona. Da ne bude zabune, Tramp je izabrani predsednik, ali je jedan od onih koji sanjaju o sticanju apsolutne moći i vide sebe ne samo iznad zakona, nego i iznad međunarodno priznatih normi ponašanja.

KLIZIŠTE
Ishod je taj da globalnom politikom trenutno dominira šačica ljudi – i to samo muškaraca – koji prema liberalnoj demokratiji ne osećaju ništa drugo osim prezira i koji teže apsolutnoj kontroli u politici, ekonomiji, sudstvu i medijima. Oni su dominantne figure današnjice – a odluke koje prave će dalekosežno oblikovati budućnost pred nama. Globalizovani, visokotehnološki, konstantno informisani i prosvećeni svet 21. veka se našao usred klizišta koje ga vraća u doba autoritarnosti.

To nije puki lament zapadnih kultur-pesimista, to je tvrdnja utemeljena u statistici. Skorašnja studija nemačke fondacije Bertelsman štiftung je utvrdila da 3,3 milijarde ljudi živi pod autokratskim režimima, dok obaveštajno odeljenje britanskog Ekonomista (Economist Intelligence Unit) navodi da svega 4,5 odsto svetske populacije, nekih 350 miliona ljudi, živi u ,,punoj demokratiji“. U svom najnovijem godišnjem izveštaju, objavljenom ovog januara, nevladina organizacija Fridom haus je napisala da se 2017. ,,demokratija suočila sa najozbiljnijom krizom u proteklim decenijama“. Dalje napominje da su na globalnom planu ,,pravo na izbor lidera na slobodnim i fer izborima, sloboda medija i vladavina prava pod napadom i u povlačenju.“

Kako se ovaj globalni trend može objasniti? Da li su autokrate zaista toliko jake ili su demokrate toliko slabe? Da li je liberalna demokratija u stanju da dobro funkcioniše samo u relativno homogenim društvima u kojim prosperitet raste? Zašto tako mnogo ljudi sumnja u sposobnost demokratije da reši probleme 21. veka, odnosno izazove poput klimatskih promena, tehnološke revolucije, demografije i distribucije dohotka?

Optimistične premise Zapada – o tome da veći prosperitet vodi do veće slobode, da uvećana komunikacija vodi do većeg pluralizma, a da više slobodne trgovine dovodi do veće ekonomske integracije – su se raspale. Nakon kraja Hladnog rata, tačnije 1996, američki politikolozi Huan Linc i Alfred Stepan su rekli da je zapadna demokratija ,,sada jedino pravilo“. Sada se čini da je ona izgubila na svojoj privlačnosti. Procene da je trijumfalni marš demokratije nemoguće zaustaviti pokazale su se kao iluzorne. Kina trenutno pokazuje celom svetu da su ekonomski uspeh i socijalni prosperitet mogući i u autoritarnom sistemu.

Činjenica da etablirane diktature poput onih u Belorusiji, Zimbabveu ili Vijetnamu ne pokazuju simptome promene je samo deo problema. U stvari širom sveta se dešava da autoritarne faze dolaze nakon propasti kratkih – ili nešto dužih – eksperimenata sa demokratijom, što je razvoj koji se mogao videti u Egiptu, Tajlandu, Venecueli i Nikaragvi, primera radi. Istovremeno, liberalna demokratija erodira u mnogim zemljama Zapada.

Možda i najveća opasnost je u tome što raste atraktivnost autokratskog razmišljanja u Evropi. Neki elementi takvih sistema se ušunjavaju u zapadne demokratije, kao što je rastući prezir za etablirane političke stranke, medije i manjine. U Italiji je upravo uspostavljena nova vlada pod vođstvom Matea Salvinija, neskrivenog Putinovog fana. U Mađarskoj je Viktor Orban upravo izvojevao odlučnu pobedu na parlamentarnim izborima, koji su prema rečima posmatrača OEBS-a protekli u atmosferi ,,zastrašivačke i ksenofobne retorike“. Poljski birači će izaći na birališta sledeće godine, a i tamo desničarski nacionalisti iz PiS-a imaju dobre šanse da odnesu pobedu.

Preko Atlantika, Amerika se pod vođstvom Donalda Trampa do sada odupirala iskliznuću u autokratiju, ali samo zahvaljujući institucionalnim barikadama u formi sudskih i legislativnih grana vlasti koje su uspele da se održe. Uprkos tome, liberalna demokratija je pod opsadom upravo u zemlji u kojoj je prvo nastala.

Nemir takođe raste i u drugim zapadnim demokratijama. ,,Do nedavno, liberalna demokratija je trijumfalno vladala. Uprkos svim njenim manama, većina građana je delovala duboko posvećena ovom obliku vlade. Ekonomija je rasla. Radikalne stranke su bile beznačajne“, piše harvardski politikolog nemačko-američkog porekla Jaša Munk u svojoj knjizi ,,Narod protiv demokratije“. Ali onda je situacija počela da se rapidno menja: Bregzit, Trampova pobeda i uspeh drugih desničarskih populističkih pokreta u Evropi. Pitanje je, piše Munk, ,,da li će se populistički pokret pretvoriti u populističku eru – i tako opstanak liberalne demokratije dovesti u pitanje“.

Zapadni politički sistem, piše Munk, ,,raspada se na sastavne delove, što daje vetar u leđa neliberalnoj demokratiji s jedne strane i nedemokratskom liberalizmu sa druge“. Jednim, tvrdi on, dominira izmanipulisano mišljenje većine, dok drugo podrazumeva kontrolu institucija poput centralnih banaka, ustavnih sudova i supranacionalnih birokratija kakva je Evropska komisija, koje mogu da operišu nezavisno od direktne demokratske debate.

,,Vratimo kontrolu“ je slogan koji su bregzitaši koristili tokom svoje uspešne kampanje. Zapravo, taj osećaj življenja u eri u kojoj je izgubljena kontrola je verovatno zajednički imenilac za sve evropske populiste. Vraćanje te kontrole je nešto što svi oni obećavaju. Sve to je kombinovano željom da se pokidaju lanci koji navodno čine život na Zapadu svime samo ne slobodnim. Svi ti zakoni, pravila, odredbe i ugovori koji diktiraju ljudima, kompanijama i čitavim državama kako da se ponašaju. Šta smeju da kažu, a šta ne. Šta smeju da kupe, a šta je zabranjeno. Kako stvari mogu, a kako ne mogu da se proizvode. Ta želja da se uvede novi set svojeručnih, jednostavnijih pravila za svet hrani popularnost autokratije.

Ovih dana je retkost da demokratije kolabiraju pred napadima naoružanih, uniformisanih protivnika. Takve slike pripadaju prošlosti, državni udari su postali retkost. Naprotiv, mnoge autokrate su došle na vlast glasačkim kutijama, vladaju u ime naroda i regularno održavaju referendume kako bi učvrstili svoju moć.

Ali kada jednom dođu na vlast – u Turskoj, Venecueli ili Rusiji – stavljaju institucije demokratije pod svoju kontrolu. Oni uglavnom nisu posvećeni ideolozi. Umesto toga, oni su stratezi na vlasti koji ideologije koriste bez nužne vere u njih. Štaviše, oni generalno ne pribegavaju masovnom nasilju, što je još jedna razlika u odnosu na ubilačke režime prošlosti. Ponekad neki novinar izgubi glavu ili oligarh završi iza rešetaka. Ali, osim toga, nove autokrate su daleko suptilnije od svojih totalitarnih prethodnika. Uglavnom su dovoljne pretnje koje se na vreme upućuju neposlušnim građanima. A naročito su vešti u mračnoj veštini propagande. Oni znaju da su mnogi ljudi postali nesigurni i da se plaše budućnosti i stranaca. Naučili su kako da uvećaju ove strahove, kako bi mogli da sebe predstavljaju kao garante stabilnosti.

KINESKI SISTEM DOBRO FUNKCIONIŠE
Pekinški aerodrom se prostire kao gigantska crvena raža na severoistočnoj strani grada i predstavlja jednu od najvećih zgrada na svetu. Nakon četiri godine gradnje, otvoren je 2008. godine i sada je drugi najfrekventniji aerodrom na svetu. Tri aerodromska terminala već su beznadežno prezauzeta, pa je u toku izgradnja novog, još većeg aerodroma na južnoj strani grada. Otvoriće se 2019, takođe nakon svega četiri godine gradnje. Sasvim mali broj ljudi sumnja u to da će se aerodrom otvoriti na vreme. Proteklih 40 godina je pokazalo da većina vladinih prognoza bude prilično precizna, kako one pozitivne, tako i one negativnije, kako generalne, tako i detaljnije.

Kada je predsednik Si Đinping došao na funkciju 2013. godine kineska ekonomija je već bila druga najveća u svetu. Danas, pet godina kasnije, porasla je za još 50 procenata. Plate su se utrostručile za proteklih deset godina, a raspoloživi prihodi domaćinstava su se duplirali. Čak i najsiromašnijim Kinezima je bolje nego što im je bilo pre svega nekoliko godina i očekuju da nastave da svedoče rastu svojih primanja.

To očekivanje je jedan od glavnih instrumenata moći Komunističke partije. Politikolozi govore o ,,legitimitetu kroz performanse“, što je klasični princip vođstva u autoritarnim zemljama u razvoju. Kineski vladari su ovaj princip pomerili do krajnjih granica u kojim vladini eksperti razmišljaju u kategorijama decenija, i to u globalnim dimenzijama. S obzirom na to da ih ne ometaju individualni interesi i izborni ciklusi demokratskih zemalja, njihovi planovi bivaju realizovani. Za sada je mešavina planske ekonomije i slobodnog tržišta dobro funkcionisala.

Ali ekonomija je samo jedan od nekolicine instrumenata. Sila Komunističke partije, pisao je kineski ekspert Minćin Pej, je danas bazirana na četiri stuba: snažnom rastu, sofistikovanoj represiji, državnom nacionalizmu i kooptiranju socijalnih elita. Kina postavlja nove standarde i povodom drugog stuba. Srastanje lenjinizma sa tehnologijom izrodilo je sistem nadzora bez presedana. Internet, koji se u zapadnim demokratijama posmatra kao alat slobode govora, u Kini se sve više koristi kao sredstvo društvene kontrole, kao barometar raspoloženja i instrument manipulacije.

Istovremeno, režim na državnim medijima i internetu širi veliki otadžbinski narativ, poznatiji pod sintagmom ,,Kineski san“, ili ,,Renesansa kineske nacije“, u zavisnosti od konteksta. Poruka je jasna: Kina, vodeća politička i ekonomska sila sve do izbijanja Opijumskog rata sredinom 19. veka, vraća se na ,,centralno mesto“ – kako je to predsednik Si objasnio na 19. partijskom kongresu u oktobru – nakon više od sto godina poniženja i kolonijalizma. To je dvostruko efektivan narativ: u domaćim okvirima on jača nacionalistički konsenzus dok istovremeno emituje rastuće samopouzdanje Pekinga ka celom svetu.

Za sada, državno rukovodstvo je bilo zadovoljno ideološkim i ekonomskim projektovanjem svoje sile. Za razliku od svojih geopolitičkih rivala Amerike i Rusije, Kina je izbegavala vojne avanture poput onih u Ukrajini ili na Bliskom istoku. Ali agresivno ponašanje ove zemlje u Južnom kineskom moru i gomilanje oružja jasno demonstriraju da bi to moglo da se promeni u budućnosti.

Pre godinu dana, Peking je bio domaćin istaknutog samita fokusiranog na najambiciozniji projekat veka: Novi put svile. Redžep Tajip Erdogan je došao iz Turske, kao i Rodrigo Duterte sa Filipina, Viktor Orban iz Mađarske i Vladimir Putin iz Rusije. Parkirali su svoje avione na asfaltu aerodroma u kineskoj prestonici i krenuli ka Velikom zidu gde je Si predstavio svoju viziju novog sveta. Bio je to susret sličnih umova. Prisustvovali su i zapadni političari, ali su delovali neobično marginalizovano.

Novi put svile je u srži kineske razvojne politike za 21. vek. Na prvi pogled, deluje kao ogromni infrastrukturni projekat koji će povezati Kinu sa Afrikom i Evropom. U realnosti, to je plan za novi svetski poredak u kojem dominira Kina.

Kina će, rekao je Ksi, postaviti primer i povezati Zapad i Istok u ,,miru, harmoniji i boljoj budućnosti“. Kako je predsednik rekao, Kina je ,,spremna da deli veštine razvoja sa drugim zemaljama, ali nemamo nameru da se mešamo u unutrašnja pitanja drugih zemalja“. Reč ,,dinastija“ se u govoru pojavila pet puta, a ,,investiranje“ devet puta. Termini ,,demokratija“, ,,vladavina prava“ i ,,sloboda mišljenja“ su bili u potpunosti izostavljeni.

Kineska diktatura razvoja predstavlja najveći ekonomski, politički i intelektualni izazov liberalnom svetskom poretku. Zbog svoje veličine i populacije, Kina stvara odnose ekonomske zavisnosti kojima manje države na njenoj periferiji jednostavno ne mogu da se odupru. Ali čak i političari i biznis lideri u zapadnim industrijalizovanim nacijama postaju žrtve dinamizma i efikasnosti kineskog modela. ,,Kineski Jedan pojas-jedan put“, rekao je direktor Simensa Džo Keser u Davosu ovog januara koristeći formalno ime projekta, ,,postaće nova Svetska trgovinska organizacija, svidelo se to nama ili ne.“

Teško je ne biti zapanjen pred brojevima. Pred 25.000 kilometara pruga za superbrze vozove koje su postavljene u proteklih deset godina. Pred masivnim gradovima koji su nikli niotkuda. Takva dostignuća ulivaju naročito strahopoštovanje sa tačke gledišta jedne Nemačke u kojoj je transportna politika daleko od adekvatne za buduće izazove, gde su mobilne i širokopojasne mreže beznadežno nedorasle, gde se projekti javne gradnje pojavljuju u medijima iz potpuno pogrešnih razloga (misli se na situaciju sa izgradnjom novog aerodroma u Berlinu, koji je trebalo da bude gotov 2006. godine, da bi nakon nekoliko odlaganja novi rok bio postavljen za 2020. godinu; prim. NS)

Štaviše, mnoge kineske kompanije troše skoro isto koliko i njihovi nemački konkurenti na istraživanje i razvoj. Doba u kome je Kina bila zavisna od inovacija sa Zapada se bliži kraju. U razvoju veštačke inteligencije, kompanije iz Kine su rame uz rame sa Silikonskom dolinom.

Migracije, klimatske promene, tehnološki razvoj, demografija: nigde se o tim izazovima ne govori tako otvoreno kao u zapadnim demokratijama. Međutim, ipak izgleda da nismo u stanju da odgovorimo na njih. Čini se da sloboda nije neophodan preduslov za preduzetničku ili socijalnu kreativnost. To je ekstremno neprijatan zaključak. Uverenje u to da garancije individualnih sloboda čine naš sistem superiornim u odnosu na druge je u samoj srži naše samospoznaje. Šta ako je ono pogrešno?

Najblaže rečeno, postoje alternative. Kina je izgleda našla jednu od njih.

Mnogo vekova je kineska civilizacija bila izuzetno dobro razvijena u kulturnom, tehnološkom i vojnom smislu. Ali je pre nekih 200 godina Zapad nadmašio Kinu, što je bio razvoj događaja proisteklih iz renesanse i njene nauke, istraživanja i vojnih tehnologija. Ništa od toga više nije zapadna privilegija, što je razlog zbog kojeg bi cela ta era mogla da se suoči sa svojim krajem. To nije neizbežnost, ali je svakako moguće.

RUSI VIDE PUTINA KAO ISTORIJSKU FIGURU
Pre godinu dana, istraživači javnog mnjenja su pitali Ruse da navedu ,,najistaknutije ljude svih vremena i svih nacija“. U rezultatima se našao Lenjin, kao i car Petar I, Napoleon i diktator Josif Staljin. Ali pored svih davno počivših lidera prohujalih vremena, našao se i jedan još uvek živ: Vladimir Putin, odmah iza Staljina.

Iako je i dalje lider svoje zemlje, Rusi već posmatraju Putina kao istorijsku ličnost. On više nije političar, već mitološko otelotvorenje čitave nacije. ,,Dokle god Putin postoji, Rusija postoji. Bez Putina nema Rusije“. Tako je jedan stariji zvaničnik Kremlja to objasnio 2014. godine.

Birači se izgleda slažu sa time, s obzirom na to da je ogromna većina glasala za reizbor Putina u martu ove godine, iako se nije ni trudio da predstavi platformu kampanje, pa čak ni da vodi kampanju. Izgleda da niko ne očekuje program za budućnost od istorijske ličnosti. A Putin, kao što je postalo očigledno, i nema mnogo toga da ponudi za budućnost. Njegovo obećanje je prošlost: povratak Rusije u status velike sile. ,,Učinimo Rusiju ponovo velikom“ je njegovo jedino obećanje.

Putin je ispunio to obećanje. Nakon haotičnih godina pod njegovim prethodnikom Borisom Jeljcinom, Putin je uspeo da obnovi autoritet ruske države. U brutalnom ratu je porazio čečenske separatiste i okončao haos u svojoj zemlji. Takođe je stavio medije, vodeće biznismene i političku opoziciju pod svoju kontrolu. Sve to je dalo makar privid stabilnosti. Više od bilo čega drugog, Putin je vratio Rusiji glas na svetskoj pozornici. Kina je možda izronila kao ozbiljan izazivač poziciji zapadne dominacije, ali Rusija je antagonista. A sa ekonomskim učinkom (output) veličine španskog i ne može zaista da učini mnogo više od toga. No, Putin je svom narodu vratio osećaj svetske sile kakva su bili tokom sovjetske ere – i to bez zahteva za žrtvama koje su sovjetski građani morali da čine.

Ratovi u istočnoj Ukrajini i u Siriji su zahtevali relativno ograničene resurse i srazmerno malo ljudstva. Kada je to bilo moguće, upućivani su plaćenici i dubiozni dobrovoljci. Za uticaj na izbore širom sveta, par stotina hakera i trolova je sve što je neophodno. Rezultat je taj da je Putin uspeo da potisne sramotu 1991. u kojoj se Sovjetski Savez raspao i otišao u udžbenike istorije. Čak i ako se sami Rusi možda osećaju slabo, poniženo i zapostavljeno od svoje države, a osiromašeno korupcijom, barem imaju jednu utehu: ,,Rusija je ustala sa svojih kolena“, kako to često kažu.

Međutim, samo po sebi to ne bi bilo dovoljno da učini ,,ruski model“ atraktivnim i na Zapadu. Za to je neophodan Putin. Sam predsednik je ruska ponuda ostatku sveta. To otelotvorenje muževnosti koje sebi i dalje dozvoljava da se fotografiše go do pojasa iako mu je 65 godina. Putin otelotvoruje žudnju za neslomljenim, nedvosmislenim identitetom koji je izgleda nestao u pluralističkim, heterogenim društvima. To je želja za vrstom patrijarhalnog stanja slobodnog od ,,MeToo“ heštegova, hidžaba i transseksualaca, a vođenog snažnim, harizmatičnim, sposobnim liderom.

Za razliku od totalitarnih vladara 20. veka, ruski predsednik nije vođen nekom dubljom istinom ili ideologijom koju želi da nametne i proširi. Suprotno Siju i Erdoganu, Putin čak nije ni član stranke. Umesto toga, Kremlj i mediji pod njegovom kontrolom nastoje da podriju uverenje da stvar poput istine uopšte postoji. Rusija želi da poseduje uticaj, kako direktan, tako i indirektan. Ruski hakeri su napali nemački parlament, Demokratsku stranku u Americi i Makronov pokret ,,Napred“. Smatra se da je Rusija takođe imala ulogu i u italijanskim izborima i ,,Bregzit“ referendumu. Rusija vodi rat u Ukrajini, ali se ponaša kao da njeni vojnici i vojni savetnici uopšte nisu tamo.

Demokratski sistemi nemaju mnogo alata na raspolaganju za suprotstavljanje ovim asimetričnim napadima. Trenutno je odgovor gotovo uvek taj da se sačeka dok oluja ne prođe. A upravo to je onaj slabašni odgovor koji Putin i njegovi saveznici očekuju od liberalnog Zapada.

Sa istorijske tačke gledišta, liberalna demokratija onog tipa koji je trenutno u primeni na Zapadu je skorašnji fenomen. Prema Semjuelu Hantingtonu, politikologu koji je preminuo 2008, širila se u tri talasa. Prvi, tvrdi on, počeo je u osvit 19. veka sa usponom američke ustavne države, čemu se još 29 zemalja pridružilo do 1926. godine. Drugi talas je otpočeo 1945, a do šezdesetih je bilo 36 demokratija. Treći talas je počeo tzv. Karanfilskom revolucijom u Portugalu 1974. i nastavio je da raste, utrostručujući broj demokratija nakon 1989.

IZGUBLJENO OBEĆANJE
Kraj Hladnog rata, kako to piše politikolog Frensis Fukujama 1989, obeležava ,,kraj ideološke evolucije čovečanstva i univerzalizaciju zapadne liberalne demokratije kao finalnog oblika ljudske vlade“. Bio je to, kako je napisao, ,,kraj istorije“. A do kraja milenijuma bilo je preko stotinu demokratija širom sveta.

U Evropi, liberalna demokratija je cvetala na ruševninama Drugog svetskog rata. Utelovljavala je optimizam posleratnih godina dok je prosperitet rastao, a mnogi ljudi su po prvi put bili u stanju da priušte odmor, kao i da kupe kuće i automobile. Ali najkasnije od 2000. prestaje da važi pravilo da će deci biti bolje nego njihovim roditeljima. Globalizacija je jedan razlog, kao i činjenica da se globalni rast prosperiteta sada najvećim delom odvija u Kini i drugim delovima Azije.

Jedno od najvažnijih obećanja liberalne demokratije bilo je to da može da garantuje perpetualno uvećanje prosperiteta. Činjenica da se to obećanje više ne može ispunjavati je jedan od razloga trenutne krize. Drugi razlog je ukorenjen u činjenici da su posleratna evropska društva – nakon genocida, progona, preseljenja i novoiscrtanih granica izniklih iz Drugog svetskog rata – postala homogenija nego što su bila pre rata. Ali od tada su sva zapadnoevropska društva postala raznovrsnija, a isti proces je odavno otpočeo i u zemljama Istočne Evrope. Ne radi se tu samo o etničkim razlikama i precima, nego i o seksualnim, kulturnim i verskim identitetima.

Ova atomizacija identiteta je postala alat u rukama autoritarnih stranaka unutar liberalnih demokratija jer je takav razvoj paralisao politički sistem. Decenijama su političkim sistemom većine zapadnih demokratija dominirala dva politička tabora, levi centar i desni centar. Ali taj dualizam više ne postoji: sa nestankom homogenih društava, raspao se i spektar političkih stranaka. Etablirane stranke centra moraju da se udružuju kako bi formirale vlade ukoliko ne žele da ulaze u koalicije sa populistima.

ZARAZA U EVROPI
Navedeno je bilo viđeno u mnogim evropskim zemljama poslednjih godina, uključujući i Nemačku nakon parlamentarnih izbora od prošlog septembra. Pošto su glasovi bili podeljeni između toliko različitih stranaka, nijedna od mogućih koalicija nije imala jasan ideološki pravac. Sve one su bile puke pragmatične solucije za izazovni matematički problem i nijedna od njih nije bila naročito inspirativna.

Rezultat je taj da u parlametarnim demokratijama poput većine onih u Evropi, liberalno-demokratski sistem nije više u stanju da biračima ponudi prave političke alternative. Osim onih koje nude stranke koje stoje nasuprot liberalne demokratije, poput desničarskih populista. Nemački doprinos toj sorti je, verovatno prikladno nazvan, ,,Alternativa za Nemačku“, tj. AfD.

Jaroslav Kačinski, vođa vladajuće nacionalističko-konzervativne stranke ,,Pravo i pravda“ (PiS) u Poljskoj, je skovao termin da opiše dotični fenomen: ,,imposibilizam“, transkribovano kao ,,imposybilizm“ ili ,,impossibilism“. Za Kačinskog, termin služi kao opravdanje njegovih nastojanja da erodira demokratiju. Pripisuje mu nekolicinu različitih značenja: birokratsko ustrojstvo, prenaglašenu brigu za manjine, histeričan strah od toga kako se na Poljsku gleda u inostranstvu, ,,kukavičluk“ i ,,oportunizam“. Sve to, kako veruje Kačinski, sprečava liberalnu vladu koja je postojala pre njegove da formuliše efiksne politike za ,,male ljude“.

Kako bi pobedio taj ,,imposibilizam“, PiS grabi sve više moći. Kačinski bi očigledno želeo da vidi ublažavanje podele vlasti kako bi političkim liderima bila dodeljena veća sloboda. Njegova stranka je već dobrim delom razvlastila ustavni sud zemlje. Politički pristup Kačinskog je takođe odgovor na politiku neophodnosti poznatu pod geslom ,,nemamo drugog izbora“ koja vlada Zapadom od devedesetih – što je pristup koji je izgubio svoj kredibilitet tokom finansijske krize u kojoj je postalo neophodno spasiti velike banke od kolapsa. Za to je odjednom bilo dovoljno novca iako je on prethodno nedostajao za renoviranje oronulih škola, ili za gradnju pristupačnih stanova i kuća. Ista politika neophodnosti je karakterisala i odgovor na krizu evra, tokom koje su sporazumi, pravila i finansijska tržišta ograničavali obim aktivnosti koje vlade pogođene krizom smeju da preduzimaju. Posledični osećaj impotencije se pokazao kao blagodat za nacionaliste i populiste širom Evrope.

Uprkos upozorenjima sa svih strana da bi to bilo preskupo, PiS je zapravo uveo beneficije za decu od 500 zlotija (117 evra) mesečno. To je anti-imposibilizam na delu. A poruka biračima je bila jasna: Sve je moguće i mi ćemo to učiniti za vas.

Premijer Viktor Orban je u Mađarskoj usvojio sličan pristup, i to takav koji ga je održao na vlasti osam godina, a nedavno mu pomogao da bude izabran za još četiri. Njegovi ljudi sada ne samo da drže sva ključna mesta u mađarskim ministarstvima i vladinim agencijama, nego i na univerzitetima, klinikama, pozorištima i sudnicama. Takođe je uspeo da dobar deo ekonomije stavi pod svoju kontrolu kroz mrežu kompanija koje su mu naklonjene.

Nema cenzure u Orabnovoj imperiji, ali jedva da u zemlji postoje novine koje ne izdaje neki njegov prijatelj. Oni koji se pobune protiv političkih pogleda Orbanovog ,,Fidesa“ ne gube svoju slobodu ili život, kako je to bilo u diktaturama starog kova. Gube svoj posao. Međutim, ,,neliberalna demokratija“, kako je sam Orban zove, nije nedemokratska per se. Održavaju se izbori, a premijer iza sebe ima većinu biračkog tela. Samo sistem više nije liberalan. Prava manjina su ograničena, a podela vlasti oslabljena.

Ali ,,imposibilizam“ samo delimično objašnjava rast neliberalizma u Istočnoj Evropi. Tu je i autoritarno nasleđe koje, počevši sa monarhijama 19. veka, živi do danas uprkos dva svetska rata i decenija komunizma. Kolaps komunizma 1989. ga nije izbrisao, a mnogo hvaljeni ,,povratak Evropi“ samo služi da ga zamaskira. Društva se ne menjaju tako brzo. Naročito kada se ima u vidu da su nove elite često ponikle iz miljea prethodnog sistema. Imajući to u vidu, iako je kapitalizam doveo do velikog ekonomskog prosperiteta, to se dogodilo po cenu veće nesigurnosti.

Sam Viktor Orban je nekada bio istaknuti zagovornik liberalne obnove pre nego što je postao kolovođa neliberalizma. Paradoks je što bi, bez članstva u EU, koje bi trebalo da podrazumeva očuvanje normi i vrednosti demokratije, Orbanov sistem brzo propao. On jedino može da funkcioniše u okvirima zajednice vezane solidarnošću, u inače liberalnoj sredini u kojoj se novac i punomoćja slivaju u zemlju, dopuštajući Orbanu da ih distribuira među svojim drugarima i poltronima.

Da je EU u mogućnosti da kazni Orbana i Kačinskog za njihove prestupe, njihovo šepurenje bi se brzo završilo. Ali to nije tako jednostavno. Kompleksni sistem pravila EU je od samog početka konfigurisan za liberalne demokratije. Njihov temelj je uverenje da budućnost pripada demokratiji i da će Evropa nastaviti da korača ka ,,sve bližoj uniji“. Napravljeno je dopuštanje za zemlje koje žele da napuste uniju. Ali šta sa zemljama koje oslabe svoje demokratske institucije, a ipak žele da ostanu deo bloka? Ne postoje alati za reagovanje u takvoj situaciji. Provera povinovanja jedne države vladavini prava, koja bi teoretski mogla da se završi time što članica gubi pravo glasa, mora biti dopuštena jednoglasno. Malo je verovatno da će se to ikada dogoditi.

Možda ništa od toga ne bi bilo tako dramatično da se ne događa u vremenu u kojem najmoćnija demokratija na svetu rapidno gubi kredibilitet. I to zato što je vodi čovek koji ima malo poštovanja za demokratiju. Da ne bude zabune, bilo je i ranije američkih predsednika koji nisu bili naročito dobri primeri demokratičnosti, koji su zbacivali izabrane lidere i pokretali slabo razmotrene ratove. Ali su bez obzira na sve nastojali da šire ideju slobode i ljudskih prava, kombinovane obećanjem prosperiteta, i to po celom svetu.

FRUSTRIRANI AUTOKRATA
Sada, međutim, imamo Donalda Trampa, čoveka koji se očigledno bolje slaže sa političkim liderima poput Dutertea, Erdogana, Sija i, najnovije, severnokorejskog diktatora Kim Džong Una, nego sa demokratskim liderima kakvi su Angela Merkel i kanadski premijer Džastin Trido. Sudeći po onome što govori lično i preko Tvitera, sudeći po njegovim planovima i načinima na koje donosi lične odluke, sudeći po načinu na koji meša Ovalnu sobu sa svojom biznis imperijom i, konačno, sudeći po načinu na koji konstantno vređa medije, on više deluje kao neko ko sanja da bude autokrata nego kao pouzdani predstavnik liberalne demokratije.

Godinu i po dana nakon svoje inauguracije, nije njegova nekadašnja protivnica Hilari Klinton – žena kojoj je obećao da će je strpati u zatvor – ta koja je pod istragom, nego sam Tramp. Tramp nije uspeo da uništi institucije u državi i, osim poreske reforme, nije uspeo da implementira nijedan od revolucionarnih planova koje je obećao. Neki će možda reći da je američki predsednik postao fan stabilnosti demokratije.

U svojoj novoj knjizi ,,Kako demokratije umiru“, politikolozi Stiven Levicki i Danijel Ciblat pišu da je Tramp želeo da se ponaša kao autokratski vladar. Ali predsednik je ,,više govorio nego što je delovao, a njegove najzloglasnije pretnje nisu realizovane“. Drugim rečima, trenutno Trampa možemo posmatrati kao frustriranog autokratu.

Ipak, dugoročna šteta će verovatno biti ogromna. Populisti iz celog sveta sada imaju saveznika u Beloj kući, a američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel je čak nedavno rekao da želi da ojača konzervativne, anti-establišment pokrete u Evropi. Trampov bivši glavni strateg Stiv Benon je nedavno bio u Rimu gde je slavio novu italijansku vladu kao sledeću dominu u složenom lancu koji će, kako je rekao, konačno dovesti do raspada EU.

Nekada je Amerika promovisala širenje demokratije. Danas, međutim, ona širi populizam. Autokrate i neliberali 21. veka imaju mnogo sličnosti. I jedni i drugi su rasisti i nacionalisti i stalno evociraju spoljne pretnje koje se moraju držati pod kontrolom. Oni takođe baštine nepoverenje prema pravim ili percipiranim elitama; prema privilegovanima koji su navodno zaboravili jezik običnog sveta. Oni daju predizborna obećanja koja se jedno mogu finansirati kroz ogromne pozajmice i velike dugove. Gade se demokratskih institucija.

Takođe dele sklonost ka obećavanju obnove nekakve slavne prošlosti. Trampov moto je ,,učinimo Ameriku velikom ponovo“. Predsednik Putin obećava Rusima nacionalnu slavu. Erdogan priziva povratak veličanstvenosti Osmanske imperije. Viktor Orban je kroz celu svoju zemlju postavio statue koje podsećaju na slavnu prošlost Mađarske. U Poljskoj, PiS je čak usvojio zakon kojim se zabranjuje bilo kakvo prebacivanje dela odgovornosti za Holokaust na poljsku naciju, kao da se istorijske istine mogu podvrgnuti današnjim zakonima.

Istorija, oni veruju, mora biti izvor ponosa. U suprotnom je neistinita. Suprotno se primećuje u liberalnim demokratijama. Prihvatanje odgovornosti za zločine iz prošlosti je jedna od njihovih strukturnih karakteristika. To ne važi samo za Nemačku, nego i za Sjedinjene Države, u kojim se i danas nastavlja debata o robovlasništvu i njegovim posledicama. Francuski predsednik Emanuel Makron je opisao kolonijalizam njegove zemlje u Alžiru kao ,,zločin protiv čovečnosti“.

Nema te moderne demokratije koja veruje da može da izbegne suočavanje sa svojom prošlošću. Pod tim prećutnim dogovorom, samo oni koji nauče iz zločina svojih dedova mogu stvoriti bolje društvo. Ali autoritarne snage odbacuju ovu tvrdnju, to je jedan od njihovih brendova. Za predsednika AfD Aleksandera Gaulanda, nacističko doba je samo ,,fleka ptičijeg izmeta“ u poređenju sa dostignućima duge nemačke istorije i njegova stranka poziva državu da okrene leđa kulturi sećanja na zločine koji su počinjeni u njeno ime tokom Drugog svetskog rata.

Među bregzitašima u Britaniji nije malo onih koji bi želeli obnovu britanske imperije. U Americi Donalda Trampa, beli nacionalisti uz prećutnu podršku predsednika veličaju rasizam u južnim državama koje su poražene tokom Građanskog rata.

OGROMNI NEPOTIZAM
Jednom kada dođu na vlast, neprijatelji liberalne demokratije imaju još jednu sličnost: korupciju. Gotovo svi oni su korumpirani. I to uprkos činjenici da su skoro svi oni došli na vlast obećanjem da će okončati korupciju. Ovo takođe važi i za Donalda Trampa, koji kao predsednik donosi korist svom porodičnom biznisu i daje pomilovanja političkim prijateljima, dok je njegova ćerka Ivanka iznenada stekla korist za svoju firmu od registrovanja svog pekinškog brenda tokom pregovora sa Kinom.

Bilo da se radi o Putinu ili Erdoganu, Komunističkoj partiji Kine ili Fidesu u Mađarskoj, svi oni vladaju kroz složeni sistem nepotizma. Autokratska vladavina je bazirana na fino ispletenim zavisnostima. Ovo je oduvek bio slučaj i ništa se nije promenilo ni u 21. veku. Čak ni suđenja za kamere i smrtne kazne protiv korumpiranih zvaničnika i partijskih lidera poput onih u Kini ne mogu sprečiti korupciju. Pohlepa je ljudska i proteže se do svih ćoškova života. Zato je deoba vlasti u ustavnoj državi jedan od najefikasnijih načina za borbu protiv korupcije, čak i kada nije u stanju da spreči baš svaki slučaj.

Antički Grci su verovali u ciklus političkog sistema u kojem monarhiju smenjuje tiranija. Ona je vremenom zamenjena aristokratijom, oligarhijom i demokratijom. Nakon vladavine rulje, ponovo dolazi monarhija. Jednostavno zato što ljudi nikada nisu zadovoljni. Jer stabilni uslovi čine život udobnim, a udobnost vodi do dekadencije. Da li smo sada stigli dotle?

Nakon 1945, liberalna demokratija je pružila okvir za ujedinjenje Evrope, države blagostanja i ,,ostpolitiku“ detanta između zapadne i istočne Evrope. Ništa od ovih dostignuća nije ostvareno bez konflikta. Ali u tome je takođe bila poenta: identifikovanje problema, nuđenje rešenja, medijacija konflikata i izgradnja društvenog konsenzusa iznova i iznova. Bio je to jedan od razloga zbog kog je liberalna demokratija prevagnula u Hladnom ratu. Takođe je ispalo da je bila ekonomski i vojno superiornija. Jednostavno je to bio bolji sistem.

Ali ovih dana se to više ne smatra za datost.

„DEMOKRATSKA RECESIJA“
Američki politikolog Leri Dajmond za pad broja funkcionalnih demokratija u svetu koristi termin ,,demokratska recesija“. Ali zašto? ,,Najvažniji i najpotpuniji odgovor bi ukratko bio – loše upravljanje“, napisao je u eseju iz januara 2015. za ,,Džornal of dimokrasi“.

U stvari je pad globalne reputacije liberalne demokratije koincidirao sa ozbiljnim neuspesima Zapada: katastrofalnim ratom u Iraku koji je otpočeo lažnim optužbama i podrio kredibilitet zapadnih parlamentarnih sistema širom sveta, i ekonomskom krizom koja je uzdrmala pouzdanje u zapadni ekonomski poredak nakon 2007.

Ali to je posmatranje dosta šire slike. Ima i manjih primera. Bilo je to pre 18 godina, da navedemo jedan od njih, kada je Susmut komisija u Nemačkoj (nezavisno telo koje je formirala vlada za preporučivanje imigracionih politika) predstavila predlog za prvi sveobuhvatni imigracioni zakon Nemačke. Od toga nije bilo ništa. Nemačka je važna destinacija za imigrante, ali država se pokazala nesposobnom da reguliše imigraciju. Način na koji država bude pristupila tehnološkom napretku biće odlučujući u utvrđivanju nemačke ekonomske budućnosti, međutim država i dalje nije izašla sa sveobuhvatnom tehnološkom strategijom. Nemačka ekonomija je visoko zavisna od svoje automobilske industrije, ali umesto da pozdravi kraj ere motora sa unutrašnjim sagorevanjem, vlada štiti korporativne profite. Ova lista se nastavlja. Klimatske promene, demografija, tehnološki razvoj, predstojeća transformacija rada i distribucija bogatstva samo su neke od stavki.

Nemačka je u proteklom periodu imala nekoliko različitih koalicionih vlada – levi centar sa Zelenima, konzervativce sa biznisu naklonjenim liberalima i konzervativce sa levim centrom. O fundamentalnim problemima se često diskutovalo, ali je bilo premalo pokušaja da se oni ozbiljno reše. Makar tako misli dosta ljudi, jednim delom i zbog toga što u demokratijama velike vizije često završavaju kao mali kompromisi.

Sa Maršalovim planom, liberalna demokratija je jednom imala svoj ,,Novi put svile“. Kad bi se novac koji su SAD upumpale u Evropu između 1948. i 1952. prikazao u današnjim dolarima, to bi iznosilo 135 milijardi dolara. Ideja je bila da se Zapadna Evropa učini liberalnom, demokratskom i sposobnom da se suprotstavi Sovjetskom Savezu. To je bio plan. I uspeo je.

Nije se radilo samo o novcu. Liberalna demokratija u Nemačkoj je takođe bila osnažena vojnicima koje su poslali Amerikanci, Britanci i Francuzi da budu stacionirani u zemlji gotovo 50 godina. Sve to je bilo podržano programima edukacije, ekonomskom saradnjom i sveprožimajućim institucionalnim međuzavisnostima. Za sva ova nastojanja je bilo neophodno boriti se i uložiti ogromnu količinu truda – i sve to u uverenju da je taj sistem najbolji mogući. Kao i da je korisno za demokratije kada druge zemlje usvoje taj sistem.

Naši problemi današnjice su drugačiji od ondašnjih. U Nemačkoj više nema ruševina koje treba raščistiti. Danas su na dnevnom redu pitanja globalnog kapitalizma i tehnološkog razvoja, migracije i straha od izbegličke poplave. Nekada smo bili u stanju da rešimo takve probleme. Puko podsećanje na ta vremena nije dovoljno.

 

*Kristijan Eš, Maksimilijan Pop, Jan Pul, Tobijas Rap, Kristof Šojerman, Bernard Zand

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here