Горан Шарић: Српско школство је антисрпско!

Поделите:

Многи људи у Србији ће међу најсрамотније појаве српског друштва навести ријалити емсије као што су „Парови“ и „Задруга“. Шта би био кад бих вам рекао да у Србији постоји институција која је пуно одвратнија и срамотнија од свих ријалитија, а да је плаћате из свог џепа? Да је плаћате да вас лаже?

Честити родитељи из јужне Србије или Шумадије или Војводине читав живот вриједно раде и стављају новац са стране да би једног дана школовали своје дјете. Kад њихово дјете дође на Филозофски факултет у Београду, тамо ће бити учено да мрзи свој народ, своју земљу, своју повијест и своје родитеље.

Нећу говорити о повијести 2. свјетског рата која се још увијек учи из уџбеника које су писали комунисти или о повијести деведесетих која изгледа као да је преписана из пресуда хашког суда, нећу говорити о малтретирању и прогону који на Филозофском факултету у Београду проживљавају сви они професори који попут Милоша Kовића не мрзе свој народ, него ћу се осврнути на тезу о досељавању Славена на Балкан у 7. вијеку која се предаје једино још на факултетима у Србији. Зашто је историчарима са Филозофског факултета у Београду толико стало да докажу да су Славени у 7. стољећу дошли на Балкан? Зато јер онда Срби немају никакве везе нити са преко 20 римских царева који су рођени на нашим просторима, нити са сјајном илирском мегалитском културом, нити са првом европском цивилизацијом која је настала овдје на Дунаву, у Винчи.

Kада сам написао текст у којем сам доказао да се масовна сеоба Славена на Балкан у 7. стољећу никад није догодила, то их је посебно узнемирило. У мору увреда и лоших покушаја исмијавања, један од њих је успио навести чак 5 извора који по њима говоре о досељавању Славена на Балкан. Иначе наводе 17 извора, али овај ваљда није знао за више од 5. Прочитао сам и превео свих тих 17 извора, а проучио сам преко 130 римских, ватиканских, ромјеских (бизантских, византијских), арапских, жидовских, сиријских, арменских, франачких, скандинавских и енглеских извора у којима се спомињу Славени. Ни у једном нема говора о досељавању Славена из Закарпатја на Балкан.

Сад ћу се осврнути на тих 5 извора које су навели као доказ досељавања Славена из Закарпатја на Балкан у 7. стољећу. Ево како коментирају мој посљедни текст у коме сам доказао да није било њиховог фантомског досељавања:

„Ништа у тексту није тачно. Прокопије Kесарејски, Јован Ефески, писац Чуда светод Димитрија, Теофан Исповедник, Анастасиј Библиотекар и други – сви говоре о досељавању Словена.“

Ни један од ових 5 извора ни једном једином ријечју не спомиње досељавање Славена.

Kренимо редом.

  1. Анастазије Библиотекар

Прво, није Анастасиј како пишу те незналице, него Анастазије Библиотекар. Његово име је Anastasius Bibliothecarius, у хрватском изговору Анастазије, а у српском Анастасије, а нигдје Анастасиј. Не постоји Анастасиј.

У књизи Liber pontificalis, која се приписује Анастазију Библиотекару, главном архивисту римских папа из 9. стољећа налази се биографија римских папа првих девет стољећа. У њој се кратко спомиње и папа Иван IV. Далматинац. Анастазије пише:

„Иван, по народности Далматинац, од оца Венанција сколастика, сједио је једну годину, девет мјесеци и осамнаест дана. Он је у своје вријеме послао по цијелој Далмацији или Истри по пресветом и веома вјерном опату Мартину много новца за откуп заробљеника, који су били заробљени од погана. У исто вријеме подигао је цркву блаженим мученицима Венанцију, Анастазију, Мауру и многим другим мученицима, чије је реликвије наложио довести из Далмације и Истре те их похранио у споменутој цркви поред Латеранске крстионице, уз ораториј блаженог Ивана Еванђелиста.“

Гдје је овдје споменуто досељавање Славена из Закарпатја? Управо је понтификат папе Ивана из Далмације била прилика да се Анастазије осврне на страшан геноцид који је у вријеме тог папе наводно доживио његов народ. Али о томе нема ни ријечи. Анастазије каже да је папа Иван преко опата Мартина откупио неке католике које су отели неки некатолици у Далмацији. То што је неко отет у Далмацији није никакав доказ досељавања. И Земунски клан је 2000. године отео сина Лепе Брене. Да ли је то доказ да су се Земунци доселили у Београд почетком 21. стољећа?

У вријеме понтификата Папе Ивана IV. Далматинца, Далмација није католичка. Те некатолике који су отели католике Анастазије у тексту назива погани, односно „ad genitibus“. То могу бити припадници аријанске верзије кршћанства којих је на Балкану било од краја 3. стољећа, па до доласка Турака. Могу бити и заговорници монотелитизам, учења по којем је Исус имао само божанску, а не и људску нарав. Папа Иван Далматинац био је најжешћи борац против монотелитиста. Могу бити и старославенски пагани који су на Балкану преживјели са организираним свећенством све до 1. свјетског рата (у Словенији у Горишки, долини Соче и словенском дјелу Истре). Може се радити и о ортодоксним вјерницима јер је то већ вријеме сукоба Рима и Цариграда, а Далмација је била под већим или мањим утјецајем Цариграда у континуитету све до 9. стољећа, а и касније.

Но, један други податак нам је важан. Анастазије каже да је Папа Иван Далматинац наложио враћање реликвија и мошти светаца из Далмације. Kако папа Иван IV. Далматинац који влада од 640. до 642. може ишта наложити Славенима ако су се тек доселили у Далмацију, побили домицилно становништво и још стољећима нису прихватили католичку вјеру? Тај нам податак заправо говори о томе да је у Далмацији постојао нормалан живот у 7. стољећу и да је међу становницима било католика. Неки од њих су живјели у градовима гдје су из својих цркава на налог папе послали дјелове мошти у Рим.

Анастазије нигдје ни једном ријечју не спомније сеобу Славена. Нигдје не каже да су отимичари тих католика дошљаци из Закарпатја. Да заступници тезе о досељавању Славена у 7. стољећу имају неки доказ, не би се грозничаво хватали за Анастазија.

2.Теофан Исповједник

Теофан Исповједник или Теофан Хомологет био је монах из 8. и 9. стољећа којег као свеца славе и православна и католичка црква. Нажалост његово дјело „Kронике“ које је наставак дјела повјесничара Георгија Синкела (па га неки професори са Филозофског факултета у Београду погресно називају Теофан Синкел) дошло нам је у преводу чувеног ватиканског фалсификатора, горе споменутог Анастазија Библиотекара који је водио школу кривотворења античких рукописа. Теофан описује догађаје који су се одиграли 150 година након наводног досељавања Славена на Балкан, ратове ромјеског цара Kонстантина В. Kопронима са Арапима, Бугарима и Славенима из шездесетих година 8. стољећа:

„Славени су му пришли (Абд ар-Рахману) и 5 000 их се вратило са њим у Сирију. Населили су се у селу Селеукоболос близу Апамеа-е.

Kад су Бугари загосподарили са седам сусједних славенских племена, преселили су Србе из планинских пролаза прије Бергабе у земље на истоку, а остатак од седам племена на југ и запад све до земље Авара. Будући да су Бугари у то вријеме били погани, почели су се бахато понашати и нападати и саљетати и освајати ромејске градове.

Kонстантин је те године заробио македонске Славене и подвргнуо остале.

То су мале племенске државице Славена на Балкану које су се усталиле након пропасти Авара.“

На који начин је ово потврда досељавања Славена на Балкан у 7. стољећу из Закарпатија, кад се ти догађаји дешавају 150 година касније?

Теофан овдје говори о неким Славенима и Србима из Мале Азије којима су Бугари наметнули своју власт, а касније су се населили на Балкан, а неки чак и у Сирију. Ово нам је важан извор о томе да су Славени и Срби у 7. и 8. стољећу још увијек живјели и у Малој Азији.

Није спорно да су Славени жвјели од Мале Азије до Атлантика и да су се неки од њих досељавали на Балкан, неки су одлазили са Балкана, а неки су као што видимо отишли чак до Сирије. Није спорно ни то да Славени у периоду од пропасти западног Римског царства, па до пада Цариграда и пропасти Ромјеског царства (тзв. Бизант или Византија) повремено ратују са Ромејима. Нпр. Цар Душан је 1350. проширио своју власт све до Kрке, али га тада ромјески цар Јован Kантакузин напада с леђа и проваљује у Македонију. У свом четверотомном дјелу „Повијест“ Kантакузин пише о сукобима са царем Душаном. Да ли је то доказ да су се Срби доселили на Балкан у 14. стољећу?

Гдје Теофан спомиње долазак Славена из Закарпатја на Балкан? Нигдје.

3.Чуда светог Димитрија

Да је ико од њих прочитао дјело „Чуда светог Димитрија“ онда би схватили да у тексту који нападају спомињем један цитат из тог дјела. „Чуда Светог Димитрија“ се састоје од двије књиге које између осталог описују продоре Славена у Солун у 6. стољећу. Обје су пуне мржње и презира према Славенима, али нам доносе користан податак о томе гдје су Славени тада живјели. У другој књизи „Чуда светог Димитрија“ описује се земљотрес који је погодио Солун:

„У тим данима када су земљотреси непрестано пријетили граду и многе се зграде срушиле, а градска врата остала широм отворена, када се већина грађана беспомоћно разбјежала изван града, и кад нико није имао храбрости да се врати кући, племе Славена које је живјело у близини и које је, док су зидови још стајали, а грађани се нису још били разбјежали, покушало освојити град, сад није имало храбрости нити да му се приближи, нити да га опљачка.“

Према томе, „Чуда светог Димитрија“ не само да не спомињу никакво досељавања Славена у 7. стољећу из Закарпатја, него јасно и недвосмислено кажу да Славени у 6. стољећу живе у близини Солуна. Од Закарпатија до Солуна је 1560 километара и то никако не може бити близина Солуна, осим у главама битанга са Филозофског факултета у Београду.

4.Јован Ефешки

Јован Ефешки је био епископ Сиријске цркве у 6. стољећу. Написао је књигу „Црквена повијест“ у којој описује период од Јулија Цезара до 580-их година. У тој књизи спомиње провале Славена у Тракију и Грчку из 581.-584.

„Та иста година, трећа након смрти цара Јустина, била је позната по најездама проклетих људи званих Славени који су освојили цијелу Грчку, земљу Солунаца и цијелу Тракију, опсустошили и спалили, заузели градове и бројне утврде, одвели становништво у ропство, и постали су господари цијеле земље и населили се у њу силом, без страха, као да је њихова.

Чак и до данас, године 895. (584. по данашњем календару), они су још увијек утаборени и настањују се и живе у миру на ромејским територијима, ослобођени стрепње и страха, заробљавају и убијају и спаљују, и богате се златом и сребром, стадима коња, и оружијем и научили су да ратују боље од Ромеја, иако су у почетку били прости људи које се нису усуђивали изаћи ван шума у предјеле без дрвећа и који нису знали шта је оружије, изузве два, три кратка копља.“

Јован Ефешки о Славенима пише са мржњом. Његов опис треба узети са скепсом јер је очигледно да Грчка није остала без ромејског и грчког становништва, јер би у том случају, од 6. стољећа у Грчкој живјели само Славени. Међутим, ни Јован Ефешки који толико мрзи Славене, нигдје не спомиње да су они дошљаци из Закарпатија, нигдје не спомиње сеобе. Да су Славени дошли из неке далеке земље, Јован Ефешки не би пропустио да нам то каже. Заправо се ради о томе да је Јустинијан Велики од 527. до 565. године успио освојити цијели Илирик, Италију, Сјеверну Африку и југоисток Шпањолске, те обновити Римско царство. 535. године освојио је Далмацију, па су Славени потиснути на лијеву обалу Дунава, коју петнаестак година послије Јустинијанове смрти поново прелазе и заузимају територије које им је Јустинијан отео.

Дакле, ни код Јована Ефешког нема говора о некакавој сеоби Славена из Закарпатија на Балкан. Милутин Немањић је од 1281. до 1284. својој држави прикључио дјелове Ромејског царства (данашња Албанија и Македонија). Слично као Јован Ефешки у 6. стољећу, тако и ромејски писци, сувременици Милутина Немањића попут Георгија Пахимера, ромејског повјесничара, пишу са пуно мржње и презира о Србима и Славенима и њиховим сукобима са Цариградом. Значи ли то да су се Срби на Балкан доселили у 13. стољећу?

5.Прокопије из Цезареје

Био је правник и повјесничар из 6. стољећа, родом из Цезареје у Палестини, а посљедних двадесетак година свог живота провео је у Цариграду. Написао је двије повијесне књиге у којима спомиње Славене, „О ратовима“ и „Тајна повијест“.

„Оба ова народа (Анти и Славени) имају исти језик, крајње барбарски. Штовише, они се уопће не разликују по изгледу. Јер сви су они изнимно високи и снажни мушкарци, док њихова тјела и косе нису ни одвише бијеле или плаве, нити у потпуности нагињу тамном типу, него су сви благо црвенкасте боје. Живе тежак живот у крајњој запуштености као Месагети (један од назива за Хуне), увијек прекривени прљавштином, а сасвим ријетко се дешава да су рђави или злотвори, него у једноставности чувају хунску нарав. У ствари, Славени и Анти су заправо имали исто име у далекој прошлости. Јер некад су се и једни и други називали Спорима и то, претпостављам, стога што спорадично размјештени настањавају земљиште. Управо због тога и обитавају на пространом земљишту. Јер највећи дио сјеверне (лијеве) обале Дунава држе управо они. Тако отприлике стоји ствар са овим народом.“

Kао ни претходни извори, ни Прокопије нигдје не спомиње досељавање Славена из Закарпатја на Балкан. По њему, у вријеме Јустинијана I. Великог, Славени држе лијеву обалу Дунава која је тада граница између обновољеног Римског царства и славенске државе. Јустинијан је, као што смо већ видјели, заузео Илирик у склопу обнављања Римског царства, а Славене је потиснуо на лијеву обалу Дунава. Из Прокопијевих дјела јасно произлази да Славени средином 6. стољећа владају дјеловима Војводине и Славоније. Ни Прокопије који их детаљно описује не даје никакве назнаке да су се недавно доселили из Украјине или Пољске.

Закључак:

Ни један од анализираних извора не спомиње досељавање Славена на Балкан у 7. стољећу. Банда са Филозофског факултета ради овако: ако је неко на било који начин спомено Славене у 6., 7. или 8. стољећу, то је за њих доказ досељавања. Али Славене спомињу и у 9., 10. и свим осталим стољећима, све до данас. Наведени аутори углавном пишу о ратовима Цариграда и Славена. По истој логици би се и ратови Турака са Србима могли узети као доказ досељавања Срба у 14. вијеку на Балкан. Након пада Смедерева под Турке, 1439., српска држава је постојала још више од 100 година, а граница између Османског царства и српске државе, била је од прилике негдашња граница Ромејског царства и славенске државе на Дунаву.

Сви ови, као и други извори који долазе из католичког или ромејског (византијског) миљеа Славенима су изразито несклони, што је и очекивано јер су им и Ватикан и Цариград вјековима покушавали наметнути своју вјерску и цивилну власт. Из горе наведених извора, као и из многих других, јасно је да Славени у 6. стољећу контролирају лијеву обалу Дунава, што укључује Војводину и Славонију, а живе и у околини Солуна. Ти ромјески писци ипак Славене и Србе мрзе мање од аутошовиниста са Филозофског факултета у Београду, па признају да су Славени једини народ који не држи робове, народ који од давнина живи у демокрацији и чије жене толико воле своје мужеве, да често умиру од туге за њима. Али о томе другом приликом.

Горан Шарић

Поделите:

2 Коментари

  1. Зачудим се како срби неће да уче хебрејски. Знали би онда да је реч масон еврејска, да је реч Тито еврејска, да је реч “озна” еврејска, да је реч “авној” готово чисто еврејска, да је реч танјуг еврејска и много тога још. Можете га савладати путем везе енглески/хебрејски, или руски/иврит. И сама сложеница САНУ је чиста реч из хебрејског. Они уче другачију историју, и другачија основна знања.

  2. Хоће се лагодан живот до пензије. Знају они за научне резултате огромног истраживачког опуса Милоша Милојевића, Олге Пјановић, и других. Даљна истраживања би била велики посао за данашње стручњаке а многи од њих нису спремни за већа и дуготрајна научна прегнућа. Лакше је не дирати тај историјски период.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here